Off-Palić 1: Jezerska bitka

PopečiteljiBudući da sam poreklom iz kraja, taj Palićki filmski festival je tokom godina nekako postao rutinska stvar u mom životu. Kako i ne bi, trinaesta inkarnacija, ej. Budi uspomene.

Na primer: pre više godina, dok sam se sa drugarima iz sveg glasa smejao fazonima iz Čovek ujeo psa, dva reda lokalnog krema duboko uvređeno filmom, pre nego što je demonstrativno napustilo projekciju, pogledalo nas je s takvom količinom gađenja, neverice i šoka... kao da smo im ujeli psa. Pa onda ludi dabl-bil ludog Dejvida Linča do duboko u noć (Lost Highway i Eraserhead). Ili zamislite premijeru Umri muški 3 pod otvorenim nebom, na jednom legitimnom festivalu. Neprocenjivo.

Dodelih sebi mini-godišnji (hvala mi). Ove godine, međutim, odlučio sam da ne svraćam do glavne pozornice ("mejn stejdža") ako baš ne moram, već da se ukopam u Jedriličarski klub gde se treću godinu zaredom odigrava prateći program (jedan od) nazvan "Mladi autori Evrope"; ovaj put u izboru Petra Mitrića. Zašto baš tamo? Nije viša matematika: tek ćete na ove filmove teško naleteti slučajno. Zatim - udobnije stolice, piće na dohvat ruke, pogled na jezero.

Nisam novinar, mogu sebi da priuštim diskriminaciju. Ko uopšte očekuje objektivnost?

Prve večeri smo se na džinovskom platnu provozali kroz pregršt francuskih filmova (i po jedan britanski, nemački i hrvatski), u trajanju od tri do 30 minuta, čija je zajednička crta neka vrsta političkog angažmana; seciraju se države, religije, ratovi. Za moj ukus, međutim, iz vizuelno gotovo besprekornog ruha (često postignutog revolucionarnom animacijom), olako su izvirivale ogoljene parole podžanra antiglobalizam. Časna dva izuzetka su, začinjena ironijom i svežim umetničkim odmakom, ništa ne brinite, prepoznati; drugar mi je skrenuo pažnju kako se publika ne folira - aplauz je to veče zaista bio merilo ostavljenog utiska.

Možda najveća poslastica ove lokacije jeste posleponoćna koncertna aktivnost. Grupu Popečitelji već sam gledao pred nastup Nomeansno u Beogradu, ali sinoć su se predstavili u boljem svetlu. Prašili su, bogami, sirovo i složeno, svoju specifičnu sortu fanka koja izbegava zamke post-roka: kratke pesme, brzi brejkovi, prstohvat etna da razbije monotoniju... Na momente je trojka delovala kao da je zbunjena gde se to našla i pred kim, možda i zbog upadljivo haj-tek bine koja kao da je teleportovana pravo s Exita (nije isključeno), ali Subotica ponekad tako deluje na goste.

Posle filmske projekcije obično se donekle razudi publika za koncert i, mada se ovaj put zadržao nezanemarljiv broj, nisam mogao a da ih ne poželim više. Glatko je moglo da bude još ljudi, koji bi uživali, siguran sam, ali uvek bi samo moglo, a ne dešava se; ta je priča, čini se, aktuelna u svakom gradu. Za razliku od samog Palića, gde sve nekako vrvi festivalskom živošću, svedoci koji su bili u centru Subotice u subotu, na veče otvaranja, tvrde da se tamo, nažalost, "nije osećao festival u vazduhu".

U pauzicama između besnih kratkih filmova u Yachtingu, vetar je preko jezera odnekud donosio zvuke opake kafanske zurlijade. Nadam se da smo i mi bacali nešto njima nazad.