Belgrade’s Kosovo status endgame is increasingly clear. Plan “A” seems to consist of trying to delay an independence decision as long as possible. There are two reasons for this. One is an outside hope that somehow Belgrade may be able to actually win a reprieve from “losing” Kosovo. The other far more important reason is that Belgrade hopes delay will cause the Albanians to take unilateral action without Security Council approval thereby permitting Belgrade to achieve its real goal: partition.

suroviNiko ne moze da te ukopa pred ekipom kao rodjena majka. Uvek se izvuce, iz fioke, neka posalica iz detinjstva. Jedan od poslednjih bisera je bio isecak iz novina u kome pise sledeci tekst. Napominjem da sam bio izlozen besomucnoj zajebanciji:

I’m done with former-communist urbanism.  I’m sick of it. 

At least that’s what I decided after spending a day in Skopje last week.  As I walked around town I couldn’t quite pinpoint what it was that I disliked so strongly. I had been warned that Skopje had more than its fair share of communist period architecture due to the 1963 earthquake that, in addition to killing over 1,000 people, destroyed much of the city, leaving room for a disproportionate number of the geometrically peculiar, concrete beauties that now dot urban landscapes throughout the former Yugoslavia. Despite the earthquake, Skopje’s riverbank is still dominated by the low roofs and cobblestone streets of the jumbled Turkish čaršija. But this discordant blend of concrete and cobblestone could also define the architectural style of Sarajevo or Novi Pazar, both towns I greatly enjoyed.

Napisala LW 16.10.2002. na sajtu B92

Može li duplo golo biti najbolje za Srbiju?

Dan mrmota | 16. oktobar 2002.

Srbija uporno odbija da se suoči sa svojom prošlošću. Sudeći po natprosečnoj produkciji ispod-prosečnih analiza izbornih rezultata, Srbija je na dobrom putu da odbije da se suoči i sa svojom sadašnjošću. Zna li Srbija da će joj scenario budućnosti zato ličiti ili na “Dan mrmota” ili na “Noć veštica?” Piše Jelena Milić, član Foruma za Međunarodne odnose.

Može li duplo golo biti najbolje za Srbiju? S jedne strane zaglušujuće bučni orkestar samo&proklamovanih lidera, politikologa, analitičara, izbornih stručnjaka, šefova štabova, istraživača javnog mnjenja, grupa građana, medijskih tajkuna i novinarskih gromada, etnifikatora i deetnifikatora. A sa druge predizborna, izborna i postizborna tišina koja para uši. Tišina o onome što je odavno trebalo da znamo o Srbiji, a nismo smeli/hteli nikoga da pitamo. Ni tokom propalih predsedničkih izbora održanih u “demokratskom duhu, tokom kojih nije bilo većih nepravilnosti”, a koje su pratili “najčešće nepristrasni mediji”. Koji su, pak, neuspeli zbog kiše, loših predsedničkih programa, košarke, biračkih spiskova, starih zakona, … Ponosni na Srbiju?

Boris Buden sa pravom kaže da je gro stravičnih činjenica o nedavnim dešavanjima na Balkanu već dokazan i plasiran u javnost. Suštinski izbori, koje Srbija još uvek nije održala, trebalo bi da daju odgovore na pitanja šta i kako dalje sa tim saznanjem. Iako predstavljaju neophodni početni uslov koji determiniše daljnji pravac i smer krive kretanja srpskog društva, tih odgovora još nema.

Sa druge strane, referentni sistem u odnosu na koji se proces reformi meri odavno je poznat. Dat je u setu uslova i obaveza koje Srbija mora ispuniti da bi ušla u Euro-atlantske integracije i nastavila da dobija neophodnu finasijsku pomoć. Na osnovu broja glasova koje su dobili predsednički kandidati čija su izborna obećanja išla u tom pravcu, Srbija zna gde bi da stigne.

Back-stage

»Zgazio mi auto onog Bretonca, bio opasno dobar za lov, pros'o mu creva skroz, tu ispred kapije, pa sam uz'o drugog, al' mi zakl'o 3 kokoške, pa sam ga odveo u šumu tamo iza Cigana, e kako mi žao bilo kad sam ga ubio. Ma, došlo mi da plačem, tol'ko ja volim kerove.«

Divlja gradnja je bila u ekspanziji devedesetih, tranzicija, rat koji nije postojao, sankcije i nered u državi tome su dali vetar u leđa. Desilo se u tom periodu preko 100.000 raznih nelegalnih objekata širom Beograda, od čega je veliki deo na javnom zemljištu namenjenom parkovima, putevima, obdaništima. Uređivanjem ovog pitanja se bavimo od 2001 godine, sa idejom da zaštitimo javno zemljište a ostalo da opskrbimo vodom, kanalizacijom i strujom. Ipak, imam utisak da poimanje fenomena divlje gradnje u javnosti nije jasno određeno i da je nekako skrajnuto. 

mala ramonaNa prelazu izmedju sedamdesetih I osamdesetih godina, proslog veka (kako to glupo zvuci), u Beogradu je na muzickoj sceni vladalo poprilicno mrtvilo.

Grupe I solisti kao sto su: Generacija 5, YU-grupa, Suncokret, Srdjan Marjanovic, Hajduk Stanko I jataci, su bile vedete tadasnjeg vremena. Istina da su pokusavali da izgledaju drugacije od modela koje je nametalo tadasnje socijalisticko uredjenje ali u onome sto su oni tada nazivali rokenrolom nije bilo ni naznaka bunta. Tekstovi pesama su bili posveceni ovcama, livadama, plavim ocima, silascima u dragstor po cigarete itd. Tu I tamo poneki santimetar kose preko uveta ili brada od petnaestak dana bio je njihov ceo doprinos popularizaciji neke nove socijalne culture.

Hrabri buntovnici iz sezdesetih Siluete, Elipse, Crni Biseri nisu imali dostojne naslednike u etabliranoj “deci cveca” iz dobrostojecih porodica. Tu naravno izostavljam POP-Masinu koja je zaista odudarala I izgledom I stavovima. Robert Nemecek je ziveo u mojoj zgradi I ja sam ga kao pionir u kratkim pantalonama posmatrao kao svetsko cudo. Vezbali su u podrumu zgrade I stvarali nesnosnu buku koja mi je bila interesantnija od tada sveprisutnih melodicnih koracnica.

Neighborhood DogsThere are about twelve dogs outside my window, more or less.

If you close your eyes and listen, there might be five hundred. No one loves these dogs. They are loud, abrasive, and harbor a particular dislike for passing cars. The dogs live in a large dirt bottomed lot, replete with hills and valleys and studded with protruding atramental re-bar in the Non-Operational Construction Area for Suspended Housing (NO-CASH) – an open field/apartment block in transition. A perfect place for our twelve neighborhood dogs.

Napisala sam hronike sudjenja i dramu...koliko god da je bilo mucno, osecam se privilegovanom sto sam imala priliku da naucim jezik ratnog zlocina na maternjem. Nadam se da upravo zbog toga Srbija nece biti poslednja zemlja koja ce to citati...

Ovo je Milosev izvestaj sa poslednjeg rocista , zavrsne reci aktera...

izvor: KurirJa baš volim verske praznike u zemlji nebeskog naroda kome upravo otimaju 15% zemaljske teritorije. Em je to zgodna prilika da se svi prisete „golgote“ , „stradanja“, „iskušenja“, „zaveta“ i sličnih kerefeka koje su vezane za tih 15% teritorije, em je to zgodna prilika da vam tih dana prekrše makar jedno ljudsko pravo (najčešće je to pravo na slobodu veroispovesti koje uključuje i izbor da budete ateista/agnostik). Pošto sam odlučio da se makar malo potrudim da pripadam stadu, Veliki Petak (valjda se oboje piše veliim slovom) sam proveo na Kosovu. Gde na Kosovu ? U Prištini, why not ? Čim sam stigao do graničnog prelaza Merdare i spazio revnosne srpske policijace (revnosnost se ispoljava u upornom odbijanju da vam priznaju ljudskost), odlučio sam da odustanem od ideje pripadanja tom stadu. Stigao sam u Prištinu i tamo se bavio ljudskim pravima i obukom mladih aktivista o tome kako da nadgledaju ljudska prava, kako da zastupaju žrtve i lobiraju. Zaključak: Mladi su definitivno jedina nada celog regiona.

Posle Kosova, otišao sam i do rodnog grada (pored Ilić Velimira, tu je rođen i Đorđević Bora), najviše da bih uveličao proslavu 80tog rođendana moga dede. Moj deda je bio partizanski KURIR u mladosti. Valjda mu je to ostalo do današnjih dana u krvi, pa ne može da se odvoji od novina koje se isto tako zovu. Redovno ih kupuje, čita svaki tekst, podvlači delove i upija ih. S obzirom da deda obožava da sa mnom diskutuje o politici (čitaj: ubeđuje me da je sve manje-više zavera Amerikanaca protiv Srba), njegov rođendan je uglavnom protekao u mom suzdržavanju. To izgleda ovako:

  fama o basariOdavno već prestao sam da se pitam šta je to, koji je to trenutak i kada (zašto) se on dogodio u kojem mi se ogadila domaća književnost. Šta je od te književnosti danas ostalo i kako je moguće da, kao neko ko je mesečno čitao (i pisao o istim) i po desetak (posebno pesničkih) knjiga, evo već nekoliko godina unazad gotovo da ne osećam potrebu da budem čak i najelementarnije informisan o tzv. aktuelnim tokovima srpske literature...

Rastrgli su je pitbulovi. Ti odvratni psi, koji jadni nisu ništa krivi, rastrgli su našu Donu. Umrla je u najgorim mukama, ležala krvava danima, vodili je svaki dan na infuziju. Na samom kraju moja mama govori joj da ne umre i da je jaka, a ona, mala moja, prikupi poslednju snagu i ustane da udovolji mami i sestrama. Gleda ih onim pametnim očima. Nisam nikada pomišljala da bih zbog životinje mogla biti ovoliko tužna.

Serbian MUP About To Kill Srebrenica CiviliansSince the ruling by the International Court of Justice (ICJ) in the Hague many in Serbia have rejoiced that the Serbian state was not found guilty of genocide. The failed, however, to note that the ICJ found Serbia guilty of violating the Convention on Genocide. Many have also failed to actually ask the question as to whether -- the ICJ verdict aside -- Serbia did in fact commit genocide.

Volite svoje SPBTrenutak kada neka muška osoba može slobodno da kaže za sebe da je postala prava muškarčina, jeste kada dobije prvu seksualno prenosivu bolest. Radostan je trenutak kada izgovorite prvu reč, kada vam izađe prvi zub, kada imate prvo noćno mokrenje, kada vam izađe prva dlačica na piši, e tako i prva seksualno prenosiva bolest treba da bude radostan trenutak i to treba svakako proslaviti s bližnjima. Poznato je da mi muškarčine volimo da se hvalimo koliku smo kilometražu prešli našim splovilima, ali dok nemamo materijalnih dokaza za tu tvrdnju niko nam neće verovati. Najbolji način da razuverite neverne Nikoliće jeste da otkopčate pantalone i prikažete dokaze. Sifilisi, triperi, kondilomi, hlamidije, bubuljice, krastice, ožiljci, ugizi itd. sve su to validni dokazi.

Ili:

Porcelansko nebo nad Beogradom između Svetog Jovana i Svetog Save

Porcelan; Sekula Medenica 1958Dosla sam u nedelju. 21. januara.

Iznenada.

Uveče, odem na glasanje. Glasanje je u mojoj staroj školi.

Tamo sedi komšija, podvlači glasače, kaže mi da je čuo i izjavljuje saučesće.

Glasam, bežim, napolje, zaboravila sam tašnu pa još moram da se vraćam.

Izlazim iz škole, mrak je,  na stepenicama se rasplakah. Sećam se kako su me mama ili tata čekali kad sam bila mala, tu ispred na skveriću, vidim i tačno mesto gde bi stajali.