Trg Republike je u urbanoj matrici Beograda centralno mesto, ne samo geografski, već kao poruka o gradu, njegovom nastajanju i trajanju. Mesto gde se beleži pamćenje grada  o protekla dva veka, ali i gde se može i treba promišljati o budućnost.    Uskoro će biti izložen javnom uvidu Plan detaljne regulacije Trga Republike i to će biti prilika da se čuje mišljenja stručne javnosti i građana koji na ovu temu imaju šta reći.

Novi Beograd je značajno promenio svoje lice u poslednjih nekoliko godina i nameće se kao drugi centar Beograda. Nekada, posle drugog svetskog rata je zamišljen kao spavaonica za radne ljude sa neophodnim sadržajima po tadašnjim standardima, razvio se u grad koji preuzima ulogu gradskog središta. Ova promena se događa veoma brzo i urbana struktura dobija sasvim novu formu, ne samo u domenu urbane matrice i posebne likovnosti, već i sadržaji koji se tamo stvaraju daju osnovu da se o novom centru grada ozbiljno razmišlja.

Već decenijama prolazim preko Terazija i uvek me, svaki put, opomene neuređena rupa tamo ispod hotela Moskva ka Zelenom vencu. Retko koji prostor u Beogradu je bio predmet tolikog interesovanja arhitekata i naravno građana. Logično, to je najvažnije mesto u Beogradu, možda pored Kalemegdana i ušća reka i nema nečeg što tako jasno pokazuje da je to centar svega.

Kako će Beograd izgledati kroz dvadeset godina je moguće i dobro pitanje. Odgovor ima verovatno svaki Beograđanin u skladu sa svojim viđenjem grada, sopstvenim potrebama, urbanom kulturom i stvar je sasvim lična. Kako od milion i po pojedinačnih vizija grada u budućnosti, napraviti dugoročan plan razvoja Beograda?

Naravno, jedinstvena vizija, oko koje se svi slažu, je teško ostvariva, opštu saglasnost o tome je preterano tražiti od građana koji imaju prava da različito misle i o drugim pitanjima, političkim, na primer. Rezultat (posle nekih izbora ili diskusije o problemu) je kompromis koji po demokratskom načelu postaje pravilo ponašanja do sledeće prilike. Ako je reč o politici to može da funkcioniše, ali u urbanizmu mnogo teže jer su neke vitalne odluke dugoročne i ne staju u mandat jednog izbornog ciklusa ili po zaključku neke rasprave.  Grad se zasniva na kontinuitetu i pitanje je kako građani mogu da prate planiranje razvoja prostora u kome žive, bilo da se radi o njihovom neposrednom okruženju ili o celom gradu, a da ne budu ometeni mogućom promenom političke slike u gradu.

Ja jesam Gradski arhitekta ali nisam ovlašćeni istražitelj raznih stvari za koje učesnici ovog bloga smatraju da su kriminalne, za to postoje nadležni državni organi kojima treba vaša saznanja da predočite. Nudio sam se da lično idem sa onim ko ima neke dokaze u policiju i da tu stvar prijavimo i damo mogućnost državi da radi svoj posao. Inače opet će da se završi na „ja znam...“ ili  „priča se...“.

Verujem da je trenutak da pokažem ili objasnim kako se rade urbanistički plsnovi u Beogradu. Zamorna stvar, ali će dobro doći za razumevanje onoga što se događa u urbanizmu grada I pomoći će I meni I komentarorima u komunikaciji.

Planovi se izrađuju po proceduri koju nalaže zakon. Zakon je donela republička Skupština I gradske službe ga sprovode.  Dakle, inicijativu za izradu Plana detaljne regulacije, novog ili izmene postojećeg, daje Glavni gradsku arhitekta a po zahtevu građana, preduzeća ili neke institucije. Plan u principu finansira Direkcija za građevinsko zemljište (ovog trenutka je u izradi oko 120 planova) ali može, po zakonu, da ga finasira I bilo koje pravno lice.

Izvinjenje sa moje strane što ne mogu da odgovorim na pojedinačne komentare, nisam očekovao ovako veliki broj reakacija, ali mi takav odziv govori da je tema dobro izabrana. Broj komentara o divljoj gradnji upravo je potvrda o potrebi građana da učestvuju. Svi koji su se prihvatili tastature ustvari učestvuju upravo na način kako ja mislim da to treba raditi.

Divlja gradnja je bila u ekspanziji devedesetih, tranzicija, rat koji nije postojao, sankcije i nered u državi tome su dali vetar u leđa. Desilo se u tom periodu preko 100.000 raznih nelegalnih objekata širom Beograda, od čega je veliki deo na javnom zemljištu namenjenom parkovima, putevima, obdaništima. Uređivanjem ovog pitanja se bavimo od 2001 godine, sa idejom da zaštitimo javno zemljište a ostalo da opskrbimo vodom, kanalizacijom i strujom. Ipak, imam utisak da poimanje fenomena divlje gradnje u javnosti nije jasno određeno i da je nekako skrajnuto.