When commerce beckons, political and linguistic barriers come tumbling down

ANYONE interested in doing business in the region that used to be
called Yugoslavia might be tempted not to bother—on the ground that
its successor states were all very small, obsessed with minor
linguistic and cultural differences, and generally not worth the
effort.

A few years ago this might have been true, but now things have

   Gospođo Smajlović,

U Vašem (nekad davno veoma cenjenom) listu objavili ste 22. jula ove godine članak pod naslovom „Kao NATO“, čije ste glavne teze ponovili i u članku od 3. septembra. Umesto da se zapitate zbog čega je Vaš list toliko izgubio na ugledu da mnoge javne ličnosti ne žele da daju izjave za Politiku,

Vi istrajno širite predrasude i obmane, a u konkretnom slučaju predrasudu o proameričkom i pronatovskom opredeljenju nevladinih organizacija. Publika saznaje da zapadne vlade finansiraju nevladine organizacije i da zbog toga te organizacije bespogovorno podržavaju politiku NATO-a.

Bez obzira na neprihvatljivu uređivačku politiku Kurira, državnim organima tu nije mesto. Premišljao sam se da li uopšte ovaj post da pišem, jer strahujem da neću imati vremena da odgovorim svima koji se sa ovom tezom neće složiti, al' reko', važna je i meni bliska tema, pa ću da rizikujem.

Kao osnovni okvir za klasifikaciju oblika socijalnog ponasanja posluzio je odnos prema ljudima koji moze biti prikazan kao odnos ka, od ili protiv ljudi.
Treba napomenuti da je ovakva podela veoma uslovna.

.
Covekova potreba da bude zajedno sa drugim ljudima, da bude cenjen i prihvacen od njih je potreba cije je postojanje nesporno utvrdjeno.
Zadovoljenje ovih potreba predstavlja osnovu osecanja sigurnosti, osecanja licne vrednosti i samopostovanja.

Žarana

Podsecamo vas da je 10 septembra 2006 cetiri godine od smrti jedne od najvecih feministkinja naseg grada,feministicke antropoloskinjeZARANE PAPIC.

Pored njene knjige POLNOST I KULTURA u izdanju Biblioteke XX Vek, Prosveta, Beograd,jedna od prvih feministickih knjiga na nasem jeziku je bio zbornik ANTROPOLOGIJA ZENE, 1983, kojeg su sa ogromnim entuzijazmom i posvecenoscu radile dve prijateljice i feministicke antopoloskinje Lydia Skevicky, iz Zagreba, koja je umrla u saobracojnoj nesreci 1990, i Zarana Papic, Iz uvoda zbornika ANTROPOLOGIJA ZENE, citiramo vam pasus napisan pre vise od 25 godina o jednom od kljucnih feministickih pitanja - o privatnom i javnom.

Već je postala praksa da svaki put kada se vratim iz inostranstva u ružnu našu, dočekaju me raznorazni skandali koji mi brzinom svetlosti izbrišu sve lepe utiske s puta. O tim lepim utiscima iz Skoplja pisaću kasnije, jer sam danas posebno nervozan. Odavno mi je jasno da od ove države možemo očekivati samo najgore i da će nam zasigurno opet zagorčati život.

Po ko zna koji put, dobio sam ljubavno pismo od vojnog odseka, u plavoj koverti bez naprskanog parfema. Pa ti ljudi su mnogo dosadni, kao da nemaju pametnija posla da pomažu u pisanju Ustava! Vezu s njima sam raskinuo još onomad, ali oni i dalje ne shvataju da ne znači ne. Neću s njima da se mirim, koliko god cvileli da me otadžbina zove! Na to samo mogu reći: otadžbino crkni! Zakazali su mi dejt u petak, ranom zorom.

Although the hot subject of the day should probably be the European Water Polo victory the sweetness of that victory was for me soured by news from our ‘nearest and dearest’.

I am of course referring to the elections in Montenegro that took place this weekend. (Not that you would have even noticed if you were living in Serbia coverage was minimal)

As the New Kid on the Blog I have been wracking my brains about how I should begin. It’s difficult to know where to start so I’ve opted to dive in with some everyday experiences and proceed from there. And one of my most regular Belgrade experiences seems to be an ongoing and bitterly disputed battle with octogenarian bus passengers.  

Novopazarski komentari….!

 Tolerancija

    Kažu sujeverni, da kada ti ponedeljak počne lepo ili ružno, onda ti je cela nedelja takva. Nisam sujeveran, ali ne bih voleo da mi cela nedelja bude, kakav je bio ovaj ponedeljak. Pošavši na posao, ovog prvog radnog dana, sretoh jednog poznanika, koji me znajući da poznajem Rasima i Ugljanina, zaustavi da me upita šta mislim o krvavim dogadjajima, koji su se na žalost dogodili u toku lokalnih izbora u Novom Pazaru. Taman sam zaustio da nešto prigodno kažem na tu temu, ali po starom dobrom običaju, sagovornik mi na postavljeno pitanje, odmah ponudi i adekvatan odgovor: „ Ma nek se svadjaju...mislim ne volim što je poginuo čovek, ali taj sukob nama (valjda je mislio na Srbe) odgovora. Ne bi valjalo da su i oni jedinstveni, kao Šiptari (misleći na Albance).....pa nastavi dalje, ne čekajući da bilo šta odgovorim: „ ..I onaj kilavi Kostunica se umešao...a čim se on umeša bude neko sr..nje..ali ako su se on i Boris dogovorili tako...onda ok...šta me briga...važno je da oni nisu jedinstveni...a mi jesmo, jel tako? Boris kao pomaže Rasima, a Koštunjavi Sulju...a u stvari...?“

As some of you might have heard, I have taking up a position with an international cable and satellite comedy channel in Poland.  After the usual congratulatory words and “Can you take me with you”, most people ask if I’ll keep up my blog.  Well, to disappoint my enemies, I’ll keep writing for now.  I mean, a Sumadijan Zet in the Northern Slav lands…  Has potential as a comedy (maybe I should try and pitch it ;).  Any way, there are at least three Serbian restaurants and one Montenegrin (believe it or not), in Warsaw.  So, enough Balkanesque stories to keep me going for now at least.  & I do have years of being an experienced Zet to draw upon.

Imao otac 4 sina i 40 kćeri. I majka ih je imala, al' to se kod nas tradicionalno ne navodi. Svako od ove dece imalo još desetoro dece. I svi su oni imali nerešeno stambeno pitanje. Šta da radi such otac u such situaciji?

Breaking NewsTog dana čulo se iz druge prostorije: "idi na CNN".Nekim čudom tada sam se oko 3 popodne zatekao na medijskom licu mesta.Nekim čudom neko je baš tog dana pored mene bio na CNN-u od samog početka izveštavanja. Dim kulja iz oblakodera. Stojim ispred ekrana.Ne shvatam u početku ništa.Šta se dogadja? Par desetina minuta kasnije oči primaju sliku aviona koji se zabada u drugi WTC oblakoder.Užas Uživo.Bio je to prvi i poslednji put da sam kraj televizora proveo više od 3 sata.12 sati,lični rekord koji neću nadmašiti. Shvatio sam, počeo sam da shvatam. A onda je pozlilo. Moj brat sa porodicom leteo je za Ameriku 13tog. Počelo. Rat Svetova.

pogled u sebeKao student  imao sam svoj kafić...U njemu nikad nije bila tolika gužva da se sa šanka nije mogao videti izlog preko puta i ljudi koji prolaze napolju...Okupljali smo se neobavezno, najviše u kasnu jesen i tokom zime. Sedali bi za polukružni šank i ispijali pića i razvijali razne priče i teorije.Jedna od naših omiljenih društevnih igara bio je Čovek- Vanzemaljac. 

ovaj čovek ima samo tri prsta  kad slavi  vaterpolo medaljuTadic

Vesela babaSvadba u Srbiji mi izgleda pre kao pravilima izuzetno strogo kontrolisan posao između dve porodice, sa dosta arhetipskih, mitskih i istorijskih simbola, nego kao veselje zbog odluke dvoje ljudi da budu zajedno. Priznajem, nisam neki poznavalac, i možda sam što-šta propustio da zapazim, ali ono što jesam za mene je vredno zabeleške.