A 212ma vidim i čitam žale se ljudi na cenu karata u pozorištu. šta ja mogu da učinim?

mogu što se tiče Ateljea, dakle evo ovako, za sve preostale ulaznice u Junu mesecu, a ima ih koliko mi javljaju sa blagajne za set predstava "ranjeni orao" + "Radovan 3" 50% popusta, za sve one koji po ovoj temi napišu bilo kakav komentar al da je bar u dva stiha, potom okrenu telefon 011 3247 342, potraže Ivana ili Emila, PROČITAJU IM TE STIHOVE I ETO KARTE ZA 50%!!! ne jedne nego DVE!!!!

zar to nije fer dil?

Horkeskart"Nazad u mrak
daju nam znak
nazad u kvar
za davnu stvar

Nazad u mulj
potopi zulj
nazad u boj
za narod svoj..."

Manifestacija: blog, akcija, knjiga ili izložba "Fijasko" zamišljena je kao mesto, vreme i prostor gde bi svako od svoje glave i svoje volje mogao da napiše, nacrta, snimi, ispriča ... jednom rečju donese nekakav dokaz ili svoju ispovest o tome kako je pukao, od kad je u bedaku, kako je digao ruke od svega, ili jednostavno kako se više ničemu ne nada... čak ni tome da o svome ličnom fijasku može nešto suvislo da kaže. Ovde bi mogli da dodju i oni koji su pukli sa svojim poslovima, očekivanjima, oni koji se osećaju totalno prevarenim ili izneverenim, ili samo depresivni i očajni.

U maju 2005. godine, svojim autom sa BG tablama išao sam u Gnjilane. Prvi put od 1998. godine. Bio sam nervozan pred odlazak tamo. Razlog je višestruk, ali pre svega ti napadi u medijima. Bio sam opterećen time kako će reagovati naši policajci na check pointu kada me budu videli. I naravno, nisu uopšte reagovali. Pozdravili me i to je sve. Posle još jedno kilometar ili dva sledi drugi check point i to je sada već drugačije. Onaj srpski je običan šator sa policajcima, ovaj albanski već liči na pravu granicu. Oba se nalaze na nekoliko kilometara od Bujanovca prema Gnjilanu. Albanci, odnosno UNMIK, postavili su metalnu konstrukciju, kao pravi granični prelaz. Vreme za sledeći strah, šta li me tek ovde čeka? Prvo mi je jedan pregledao dokumenta i tražio i vozačku i saobraćajnu i svašta. Interesantno je da iako sam imao još tri osobe u autu (svi stranci iz Pakta stabilnosti), Srbi nisu ništa tražili od njih, nikakav dokument, a Albanci su tražili sve. Sa ovim Albancem je razgovor bio malo smešan, pitao me je kuda idem, a ja mu kažem u Gnjilane. On pita jel’ imam tamo kuću, ja mu kažem da sam imao ali da više nemam. Pita jel’ idem poslom i traži mi putni nalog, kažem idem privatno, nemam putni nalog, auto je lični. I sve tako. Nije nijednog trenutka bio neprijatan, samo veoma zbunjen. Nisam sigurno prvi koji je tamo išao sa beogradskim tablicama, ali to je ipak retkost. Kada sam prošao par metara, došao je drugi kosovski policajac, valjda carinik, nasmejao se i kaže ovaj te izgleda nije prepoznao. Pozdravio me ljubazno i poželeo srećan put.

DemijenDa su naša vlada i nebavešteni Premijer bili malo pametni (naše malo može biti mnogo za onog ko nema ni malo) mogli su da danas proglase Nezavisnu Srbiju. Bolji datum nismo mogli ni da sanjamo! Šta još loše može da nam se desi od onoga što smo već preživeli? Radikali? Bili, videli. Mali su oni igrači za onog prethodnog Antihrista koji počiva pod Večnom lipom. Jednog smo imali. Kolika je verovatnoća da se baš nama ponovo desi još jedan? Poznajući Srbiju, vrlo verovatno.

Novi modeli mobilnih telefona na svetskom tržištu, svakodnevna su pojava. Međutim, kada se Sony pojavi sa novim modelom, tu se zastaje i pažljivo proučavaju detalji. Ništa tu ne bi bilo čudno da Sony Ericsson ovaj put nije iznenadio modelom namenjenim blogerima! Nakon Sony Walkmana, pretpostavlja se da je ovo početak stvaranja novog brenda, a kada to čini Sony uspeh se ne može izostaviti. Dva modela koja će se u prodaji pojaviti u drugom kvartalu ove godine, nose oznake K800i i K790. Novi Cyber-shot modeli imaju integrisanu bloging platformu pa je sa njih moguće direktno slanje fotografija i tekstova, preko MMS-a ili e-maila, na blog. Kamera ima U novi softver, uključen je i RSS, koji obaveštava o promenama na blogovima prijatelja. Cena je prava sitnica i sada neću o njoj jer su informacije o tome različite, u zavisnosti od tržišta (US vs EU). U svakom slučaju, ako niko drugi ne misli na blogere, oni koji znaju kako se pare prave, to čine. I ne spavaju nikad!

 Svako malo smo u prilici da čujemo ili pročitamo kako u Srbiji nema konsensusa i kako, zato što ga nema, ne možemo da ostvarimo nacionalne ciljeve i zaštitimo nacionalne interese. Mi Srbi, conventional wisdom bar tako kaže, nikada i niti oko čega ne možemo da se dogovorimo i svetu pokažemo jedinstveno lice, što je, je li, razlog neprimerenog ponašanja sveta prema nama. Da li je conventional wisdom u pravu? 

Da bi društvo uspešno funkcionisalo, neophodan je dogovor o nekim osnovnim pitanjima njegovog uređenja, kao i tome koji su najznačajniji ciljevi i šta se zarad njih treba i može učiniti. U tom smislu, conventional wisdom je u pravu – u Srbiji nema suštinskog dogovora, stalno je sve podložno reviziji i sva se pravila mogu menjati kada se promeni vlada, ministar, direktor... Ono gde, medjutim, conventional wisdom greši je spremnost da se konsensus proširi sa bitnih društvenih pitanja na gotovo sva. Na taj način traženje konsensusa postaje traženje jedinstva, odnosno sabornosti, gde iznošenje drugačijeg mišljenja ili stava automatski ugrožava nacionalne interese.  

Nije mi jasno zašto se svi šegače sa Nezavisnom Srbijom. Te nema kvoruma, te Srbija i Fruška Gora, te šta će da piše na nalepnici za kola. Mislim, ne kapiram, šta dežurne namćore može da učini sretnim. Ja to grayscale ćalaprdanje ne varim, nikako. Convert to CMYK, lelemudi. Evo, ja bih skromno istakao sopstveni primer. Za svoju otadžbinu danas sam položio 6000 (i slovima šest hiljada) dinara.

Kružeći oko ENJUB-a kao gorski soko nad Durmitorom lovio sam prazno mesto na parkingu. Em lovio kad mu vreme nije (2 PM), em nekoliko puta bio sporiji od džipova iz kontrasmera. Pardon, đipova. Kod njih na čukama kojih nema ni u vojnim kartama se crveni krug sa malim belim pravougaonikom tumačio slobodnim sudijskim uverenjem. Ko baci klisa dalje, njemu đevojka. Meni šipak đevojka. Nauči polugu sa dva drveta pa se javi, dećko.

Ovo blogovanje prava je zabava, od one lagane, opuštajuće vrste, kao kada dok gledaš neki lagan film znaš u glavnim crtama šta će dalje biti, al' ipak te zanima kako je priča ispričana. Takve su reakcije na moj prethodni tekstić - uopšteno očekivane, ali u detalju zabavne. Obzirom da mi se čini da otvaraju neka interesantna pitanja, pominjem ih ovde, a ne u komentaru koji bi se, bojim se, izgubio negde u grupici onih koji su u diskusiju ušli.

Eto mene iz Pariza gde sam predstavljao onu svoju video igru. Ali necu o Parizu (moja prica iz Antwerpena o protestu izazva pravu polemiku o rasizmu u Srbiji, a i pariske demonstracije su gotove) nego o jednoj slucajnosti.

Ljudi obicno nalete na nekog poznatog na neocekivanom mestu i pomisle kako je svet mali. To se i meni desilo juce. Idem ja tako

Žale mi se prijatelji iz Londona, pravi Englezi da ne mogu da iskuliraju  pojačane mere bezbednosti    u mega akciji sprovedenoj ovih dana. Evo uputstvo za preživljavanje: 

...look as white as possible, do not look shabby, don't make
funny movements, walk slowly, never rush, but don't look lost ...etc...

 A ovo je tekst koji ide us svaku BBC vest na tu temu:

POLICE SHOOTING GUIDELINES
*Police officers can shoot "to stop an imminent threat to life"
*A firearms officer should identify themselves and give an oral warning
of ntent to shoot*Officers should not fire warning shots except in "most serious and exceptional" circumstances*Shots should be aimed at the central body mass
*The Operation Kratos [shoot-to-kill] policy allows officers to shoot
at the head without warning if they believe the suspect may detonate a bomb

*Kratos does not require police to see a "suicide jacket" before opening fire

Znam da zvuči smešno da se neko iz Srbije žali na američku policiju ali ja sam u LA-u godinu dana živela u paranoji da ne uradim neki pogrešan potez koji može da me košta od 100 dolara do života.

A Sunday morning on the Belgrade side of Palilula

It was 10am at an anonymous kafic (café bar) on Takovska Street.

I was sipping strong black ‘Turkish’ coffee in the smoggy sunshine and talking to our lass, when one of the regulars arrived.

“Stigli su jagnjici” (the lambs have arrived), said Kiza.

When I first arrived in Belgrade I felt like I’d discovered a slightly neglected parallel universe. I suppose I’d expected to find a poor, crumbling example of a failed Eastern Bloc state (and in many ways I suppose I had). But, as is always the case, it was the little things – the creature comforts - that convinced me that this place was in no way inferior to our own world, just… well… different.

The family I stayed with had all the accessories and appliances one would expect to find in any normal, urban world: multiple colour TVs, home PC, washing machine, etc. But I’d never heard of these manufacturers or seen these models before. ‘Maybe in this universe Beta had won the war against VHS’, I remember thinking. They hadn’t, of course, but it was a thought.

monday

UPDATE: Skinite sve komentare koji su poslati do 7.6 na ovaj tekst. 

... a i sve ostale ponedeljke.

Ako nemate šta pametnije, pogledajte dnevnik Kapatana Picard-a.

I'm lying in bed after another hard day commanding the Enterprise.
Now it's the time to relax...

Jean Luc Picard Blog