Gnjilane, ljubavi! (maj 2005. godine)

U maju 2005. godine, svojim autom sa BG tablama išao sam u Gnjilane. Prvi put od 1998. godine. Bio sam nervozan pred odlazak tamo. Razlog je višestruk, ali pre svega ti napadi u medijima. Bio sam opterećen time kako će reagovati naši policajci na check pointu kada me budu videli. I naravno, nisu uopšte reagovali. Pozdravili me i to je sve. Posle još jedno kilometar ili dva sledi drugi check point i to je sada već drugačije. Onaj srpski je običan šator sa policajcima, ovaj albanski već liči na pravu granicu. Oba se nalaze na nekoliko kilometara od Bujanovca prema Gnjilanu. Albanci, odnosno UNMIK, postavili su metalnu konstrukciju, kao pravi granični prelaz. Vreme za sledeći strah, šta li me tek ovde čeka? Prvo mi je jedan pregledao dokumenta i tražio i vozačku i saobraćajnu i svašta. Interesantno je da iako sam imao još tri osobe u autu (svi stranci iz Pakta stabilnosti), Srbi nisu ništa tražili od njih, nikakav dokument, a Albanci su tražili sve. Sa ovim Albancem je razgovor bio malo smešan, pitao me je kuda idem, a ja mu kažem u Gnjilane. On pita jel’ imam tamo kuću, ja mu kažem da sam imao ali da više nemam. Pita jel’ idem poslom i traži mi putni nalog, kažem idem privatno, nemam putni nalog, auto je lični. I sve tako. Nije nijednog trenutka bio neprijatan, samo veoma zbunjen. Nisam sigurno prvi koji je tamo išao sa beogradskim tablicama, ali to je ipak retkost. Kada sam prošao par metara, došao je drugi kosovski policajac, valjda carinik, nasmejao se i kaže ovaj te izgleda nije prepoznao. Pozdravio me ljubazno i poželeo srećan put.

Dok sam vozio prema Gnjilanu, neki su mi malo ablendovali i to je sve. Počela je da pada kiša kada sam došao u grad, pravi potop. A Gnjilane je tako smešteno da se odjednom sve vode slivaju i to baš tamo gde je (bila) moja porodična kuća. Svi ovi moji saputnici bili su vrlo zainteresovani kako ću da reagujem, tako da nisam bio sam u tom preispitivanju. Prvo me je začudilo što ima mnogo tačaka koje ne prepoznajem jer su toliko izmenjene. I samo predgrađe (ako uopšte u ovakvim gradićima koji sami u celini liče na jedno predgrađe, može da se govori o predgrađu) je sada ispunjeno novim fabrikama, radionicama, šta li... Novi pogoni, mali, ali ofarbani jarkim bojama. Zatim, kasarna. Nekada je to bila jedna siva betonska niska ograda i mnogo zelenila, a sada je kao Aušvic. Ovako, prvo visoki stubovi od betona, pa žice i popreko i ona izuvijana bodljikava na vrhu. Zatim prostor prazan od tri metra, pa onda nova ograda, isto visoka. Pa to sam viđao samo u filmovima o drugom svetskom ratu. Valjda se NATO boji, pa se tako ogradio da ga tenkovima ne možeš dosegnuti. Slično je i kada se dođe dalje u grad. Ulica u kojoj je bila gradska policija, sada je cela pregrađena metalnom ogradom, potpuno zatvorena ulica, kao kod nas u Beogradu ona gde se nalazi američka ambasada. Onda su kod hotela, koji su očigledno renovirali, napravili ogroman parking. Zbog svega ovoga mi se grad nekako smanjio. Stešnjen je.

Otišao sam do naše stare porodične kuće od ćerpiča i tamo umesto nje ugledao ogromnu kuću koja u površini ima 300kvm i ide na četiri sprata uvis. Ustvari moderna zgrada, a ne kuća. Moderni materijali, jarke boje, puno stakla. Dakle, ljudi su napravili šoping centar. Uđem tamo kada izađe čovek i pozove me po imenu. Ima godina kao ja, možda je malo mlađi, moli me da uđem da popijemo kafu, da sednemo. Albanac vlasnik radnje. Upoznaje me sa starijim čovekom koji mu je neki rođak i koji je valjda suvlasnik s njim. Ovaj je uzdržaniji. Čudno je to, ovaj mladić me nikada nije video, ali baš je bio ljubazan i želeo je da mi pokaže radnju, vodio me od sprata na sprat. Puno odela i to samo muških. Prodaju mušku odeću i valjda imaju u potkrovlju još i zavese. Sve dolazi iz Turske. Zadovoljni su kako im ide. Odbijam kafu, neprijatno mi, ne znam šta ću tu.

Odem onda do zgrade u susedstvu gde su živeli neki drugi iz moje familije. Potpuno iznova urađena fasada, sada sveže svetle boje, baš je lepa. Slikao sam je mobilnim telefonom. Nisam imao aparat. Kakav idiotluk.

Odatle odem na groblje koje je malo izvan grada. Ali blizu. Kiša je baš bila neprijatna. Svi spomenici srušeni, sve zaraslo u korov i travu visine preko metra. Umesto kapele, ostali su samo temelji i viri gvožđe. U prvi mah nijedan grob nisam uspeo da nađem. Razlog je i to što su me ovi moji iz familije naplašili da je groblje možda minirano i da zato oni ne smeju tamo da odu. Ipak sam se kretao po groblju, sav sam bio mokar što od kiše koja pada na mene, što od one mokre trave koja mi prelazi preko kolena. Nažalost ne nađoh nijedan grob ceo. A tu su mi brat od tetke, dve tetke, baba, dva strica, deda, pradeda, ima ih... Spomen ploče polomljene, slova poskidana, sve razrušeno i oboreno...

Rekao sam ovim mojim saputnicima o toj priči o miniranju tako da su oni bili sve vreme smrznuti što od straha što od kiše i nisu smeli da priđu nego su zapomagali da ja ne idem tamo. Kada se završilo, smirili su se i onda sam nastavio da ih vozim po gradu i da im pokazujem kuće svog detinjstva, kraj gde smo igrali fudbal, gde su živeli Romi i gde sam išao na romsku svadbu, pošto sam celo prepodne igrao basket sa drugarom, a onda me on pozvao da svratim popodne kod njega pošto se te večeri ženi. Tako to ide valjda kod njih, ali to je sasvim druga priča.

Vratim se opet tamo gde je bila ta stara porodična kuća. U njoj nismo mi živeli nego dva moja strica, ali to je bila porodična kuća i to je bio centar okupljanja, zato se stalno njoj vraćam. Ovom šoping centru, je li...

Tada izađu neki Albanci, komšije iz susednih kuća koji su se baš obradovali kada su me videli. Oni su sačuvali jedine moje rođake koji su živeli dve kuće dalje i sada su još uvek tamo. Pozvonim na vrata, izlazi moj rođak, Dobri Vasić i krsti se kada me vidi s autom parkiranim pred njegovom kapijom. Uđem kod njih. Tu su on i žena. Imaju tri sina i ćerku, 11 unučadi, i svi su u okolnim selima, odnosno svi su na Kosovu u nekim enklavama gde žive Srbi. Sedim da pričam s njima. Posle svega uobičajenog pitam ih šta će sada, kažu ne znaju. Kažu ima 17 porodica Srba u Gnjilanu u gradu, a više od 10.000 u okolnim selima u kosovskom pomoravlju. Ne znaju kuda bi ne zato što su sirotinja, nisu to nikada bili, jer je on veoma rano počeo da se bavi privatnim biznisom. Kupio je mašine za trikotažu i pravio je džempere i slične stvari i prodavao i mislim da je bio dosta i bogat. Ali odavno ništa ne radi, te mašine je izneo posle pogroma 17. marta 2004. godine. Ima kuću u Kragujevcu, mašine su tamo, ali ne rade jer im ne odgovaraju porezi i sav ovaj red koji je uveden u Srbiji u vezi finansija. A i stari su, vidi se i to. I veoma, veoma izgubljeni. Na pitanje šta će sada, šta planiraju, on mi uzvraća pitanjem da sam ja političar pa da mu kažem. Šta da mu kažem? Zatim nastavlja da priča o podeli Kosova. Ja mu kažem da se to neće dogoditi, a i ako bi se dogodilo, kakve to veze ima sa Gnjilanom. Tu se zbuni, vidim da njegova percepcija još uvek nije zasnovana na onome oko njega nego na nekim davnim snovima o budućnosti Kosova, i to na onim koji već nekoliko godina najmanje, nisu više živi. Kada sam mu rekao da sam bio na groblju, bio je uplašen, nije mi poverovao pa su ga uveravali ovi moji saputnici da jesam. Naime, on ne ide tamo od 17. marta 2004.. Pitam zašto, kaže ne sme se. Priča o tome kako ima kosovske tablice na kolima pa može da se vozi. Stavi neku vunenu kapu da bi ličio na albanskog dedu i tako vozi. Preplašen i prilično slomljen čovek. I izgubljen, zbunjen. Tu žive njih dvoje u dosta prostranoj kući s dvorištem ali nekako okruženoj i ušuškanoj. Izdali su deo šefu civilne uprave za region. I to im je i zarada i zaštita. To ih je vele i sačuvalo 17. marta. I komšije.

Posle svega ovoga imali smo sastanak sa grupom koja sarađuje sa East West Institute u projektu mikro region Gnjilane, Preševo, Kumanovo, Trgovište. Došlo je nekoliko Srba, jedna ostarela učiteljica, jedan uplašeni mladić, jedna rasna debeljuca, sa velikim dekolteom i krstom na grudima, koja je, lepo našminkana i vedra, rekla za sebe da je ona zvezda lokalne srpske tv stanice. Došao je gazda, vlasnik te stanice, zatim jedan ostareli učitelj Albanac i jedna pandanaka ovoj srpskoj tv zvezdi, rasna manje punačka ali i dalje dosta popunjena Albanka, veoma jako našminkana, belog tena (ne znam da li znate neke Albanke stavljaju belilo na lice, to se jako ceni). Pričali su mi o projektu, što me nije previše zanimalo. Više sam ih posmatrao i zapitkivao o tome kako žive i šta rade, gledao sam ih i pokušavao da razumem sudbine. Pogotovo ovih Srba. Ali, projekat nije besmislen, to nikako. Naprotiv, kada sam ranije tog jutra bo u Kumanovu na sastanku gradonačelnika, bio je tu zamenik gradonačelnika Trgovišta, što je srpska opština kod manastira Prohor Pčinjski, izvan Kosova, na zapadu, prema Makedoniji i Bugarskoj. Onda mi je neka njegova zgodnjikava sekretarica koju je poveo sa sobom pričala o tome da je taj dolazak dece iz Gnjilana i ostalih gradova ovog mikro regiona bio prvi put da im je neko došao i da se nešto događalo, dakle bila je vrlo srećna da ispriča o tom dolasku. Zato sada u Gnjilanu, kada sam tu istu priču slušao od ovog ostarelog Albanca i ove srpkinje učiteljice, bilo mi je jasno da su i jedni i drugi uživali i da ti susreti ustvari imaju smisla za njih, više nego što ja u svom cinizmu to hoću odmah da prihvatim i razumem. Prestao sam da budem prostodušan...

I tako se završilo, uglavnom malo sam šetao, više išao kolima u krugu od 500 metara, od jednog do drugog objekta. Slikao mobilnim i brisao naočare od kiše. E, da pitao sam i ove Srbe u toj grupi o groblju i svi oni su takođe bili zaprepašćeni da sam išao tamo. A mi smo imali sastanak u prostoriji koja je samo 300 metara udaljena od groblja. Pitam za razlog straha da se tamo ode, a ova „zvezda“ mi kaže da je razlog da je to malo izvan grada, i da se odlaskom tamo deklarišu da su Srbi jer Albanci nemaju šta tamo da traže. A na grudima ima krst veliki. Pitam: „A idete li u crkvu?“ Oni kažu da idu, pa rekoh i to je deklaracija, a oni da je tamo ipak nekako bezbednije, jer je u centru grada. Eto, to mi ostaje kao tajna, cela ta priča s grobljem. Ko se koga plaši? Strah igra veliku ulogu i sistematski se raspiruje. Naročito odavde iz naših medija i tu mi novinari uopšte nisu jasni. Ima incidenata, to je tačno, ali kao da ih je u novinama mnogo više nego u životu, kao da neko svesno raspiruje strah. Loše vesti uvek duže traju i ostavljaju jači utisak. Ili prosto nisu svesni šta rade, plaše ljude i da pomisle da ostanu i žive normalno i da pomisle da se kreću iz jednog grada u drugi ili da komotno šetaju gradom, a kamoli da oni koji su otišli pomisle na to da se vrate. Ovo me je podsetilo na razgovor koji sam imao u skupštini sa jednim SPS poslanikom, koji je bio neka faca kod Miloševića ranije a živi na Kosovu u Gračanici i koji se potpuno složio da je tako i da ni njemu nije jasno zašto naše novine plaše Srbe i pišu samo o incidentima a ne o svemu normalnom što se tamo događa. A i moj ovaj odlazak bio je nešto normalno. Ili nije?