Društvena igra

                                          Slika pronadjena na uliciJuče sam spuštao ulicom Cara Uroša i na uglu sa Jovanovom spazio nešto što me je zainteresovalo. Na kolovozu, takoreći na sredini raskrsnice, ležao je par starih, veoma starih ženskih sandala, preko njih je bio položen buket uvelih crvenih ruža a na vrhu te gomilice ležala je fotografija. Na njoj je bio par koji je zaneseno plesao neku okretnu igru. On je bio stariji čovek, možda već starac, a ona još uvek držeća sredovečna žena. Ono što mi je naročito privuklo pažnju bio je pogled koji su plesači razmenjivali. On je u svoju partnerku otvoreno piljio, zavodnički se smešeći, a ona je na to ogovarala srdačnim ali ipak distanciranim osmehom.         

Sudeći po tome kako su bili obučeni, a i po starinskoj pozi koju su zauzimali dok su plesali, ceo događaj je mogao biti snimljen tridesetih, najkasnije početkom četrdesetih godina prošlog veka. I sandale su bile predratne (pre onog rata, što bi rekla moja baka). Ruže su, naravno, bile novijeg datuma ali i one su bile pokrivene debelim slojem prašine. Ceo prizor je ličio na nekakav prilično jeftini rekvijem. Cipele iz udaljene epohe, preko njih uvele ruže i ta fotografija dvoje razgaljenih ljudi koji su već, nema sumnje, odavno istruleli.         

Postavljalo se pitanje šta ta gomilica predstavlja. Da li je neko to baš tako aranžirao i celu stvar postavio na određeno mesto, pa ta kombinacija nešto simbolizuje i obeležava, ili su te stvari, jednostavno, nekome ispale na putu ka kontejneru za smeće. Obe opcije su bile u igri i nisam mogao da procenim ima li taj prizor nekakav smisao ili ga nema. Umesto odgovora, podigao sam fotografiju i poneo je sa sobom. Šta će mi? Ne znam. Ja, koji se nemarno odnosim prema sopstvenim uspomenama i slabo čuvam fotografije i predmete koji obeležavaju prohujala vremena, uzeo sam ovu sliku kao nešto što mi, na neki način, pripada.         

Sada mi na pamet pada nešto sasvim drugo. Uz pomoć bloga uspeli smo da u detalje rekonstruišemo živote Bore 1, 2 i 3, ljudi koji su mojoj svesti predstavljali samo izbledele senke spremne da zauvek nestanu.  Ako je rezultat tog zajedničkog napora bio tako efikasan, ako su se sva trojca neočekivano ponovo pojavila  na estradi u punom sjaju, možda bismo mogli da odemo korak dalje. Da blog upotrebimo ne samo za rekonstrukciju tuđih života, već da, koristeći svoju maštu, biografije nepoznatih ljudi jednostavno - izmišljamo. Prilažem zato fotografiju nađenu na ulici i predlažem vam da odigramo neku vrstu društvene igre: da zamislimo šta stoji iza nje.