Nikada neću zaboraviti tople oči Draginje Radinović. Ove oči su pola veka bile oči majke za četrdesetoro napuštene dece, ometene u razvoju. I sada je svakog jutra majkom zove četvoro dece koje su roditelji napustili odmah po rođenju. O njoj nema linkova, jer skoro da uopšte nije zabeleženo ono što je učinila. Nemam čak ni fotografiju. I šta sad ja da napišem? Kako god da krenem sve je sitno i bledo.

Posle vesti o raskrinkavanju zaposlenih u Bg ambasadama i vesti o najlepšim i najmodernijim zatvorskim rešetkama koje nam je poklonila Evropska unija, dobili smo još jednu vest koja bi trebalo da nas obraduje, šta li? I još se nismo pošteno ni osvestili od silne “radosti” zbog lepih obećanja i imasemožese investicija, sledi informacija da od 1. januara ni u Bugarsku nećemo moći bez vize.

Ako ste se pitali gde trenutno najbolje svetske arhitekte grade nova svetska čuda, odmah da vam kažem, eno ih u Pekingu. A gde drugo?