Kako sam postao katolikLet je zastrašujuća pojava. Zamislite da ste se našli u jednom maleckom avionu na propelere, a sa vama košarkaša ekipa od jedno petnaestak rmpalija od dva metra i dve poljske časne sestre. I tako svi zajedno na ko zna koliko stotina metara iznad kore planete.

Nema šanse da vam je svejedno: letenje je homo sapiensu neprirodno stranje i zato čovek, po prirodi stvari, čim se odlepi od zemlje bude nesiguran i isprepadan.

.Fadistkinja Mariza se vratila sa svetske turneje i govorila u nedeljnom veoma gledanom, odnosno najgledanijem, talk-show-u. Puna je priča sa putovanja. Priča da joj je na Tajlandu na koncertu bila princeza od 80 godina; priča da je pevala u Koreji u doba nuklearne zategnutosti, da je u Zagrebu je bilo divno, ali najmilije joj je, kaže, bilo da peva u Beogradu. Elem, posebno voli beogradsku publiku. Kaže: „Tamo ulaznice za koncert bude i po 10% od prosečne plate, pa opet u sali za 4000 gledalaca pevam pred 4600.“ Kaže zadivljena je. Kakav kulturan narod - reče. I više nije ništa rekla, ali i to je dovoljno.

metamorfozaVečernja škola negde u Evropi - čas književnosti. Polaznici su odrasle osobe koje žele da upišu fakultet – filologiju ili književnost - a nisu okončali srednju školu. Vreme nedavno. Tema časa Kafka

Predavač već treći put moli studente da pročitaju Kafkin Preobražaj. To je kratka knjiga i nije potrebno puno vremena da se pročita. Ali, pošto niko nije pročitao, nema izbora nego im prepričava radnju.

Dakle: »Jednog jutra, jedan čovek se probudi u svom krevetu i shvati je da se pretvorio u ogromnu bubašvabu. To bi, ukratko, bilo to. Ova priča otvorena za najrazličitija tumačenja. Imate li pitanja?«

Jedan od studenata: »Da li je to istinita priča?«

Predavač: »Jeste.«

A što ne bismo malo popričali o knjigama?

***Probudiš se rano ujutro, odmah trčiš u sobu kod deteta i onako uspavanog ga ljubiš i pitaš glupo: „Kome je to rođendan?“ A on se izmiče, zavlači glavu pod jastuk: „Pusti me! Pusti me da spavam!“

OK, pustiš ga, rođendan mu je. Izađeš iz sobe sa željom da život tvog čeda bude što duži i srećniji, a sebi želiš da se taj dan završi što pre i što bezbolnije.

Uz doručak primaš naređenja od slavljenikove majke koja, potpuno uživljena u ulogu protokol majstora, nabraja šta i gde da kupiš, šta i odakle da doneseš, šta ni slučajno da ne donosiš, kako da posle ispremeštaš nameštaj ne bi li minimalizovao neizbežnu štetu, kako da se ponašaš tokom zabave ... Iskusan si, znaš šta te čeka.

Lisboa

Iz daleka Lisabon izgleda onako kako deca zamišljaju kraljice – kao neka gospa nabeljenog i narumenjenog lica u pompeznim haljinama pastelnih boja, nagizdana svilenim mašnama i paspulima, ukrašena raskošnom perikom svom u loknama. Zato, valjda, grad i nosi žensko ime - Lisboa. Ali ko joj priđe bliže shvati da je carica vremešna, da joj je šminka razmazana, vlasulja nečešljana, da joj se puder ljušti sa lica, barokne joj krinoline dronjave a lelujavi ukrasi nisu svilene mašne već nečije oprane gaće i čaršavi koji se suše po prozorima. Opristite mi na ovako glagoljivom opisu; teško je biti škrt na rečima i opisati lepoticu kao što je Lisboa, čarobnu i zavodljivu. Lisboa je dokaz da je za večitu lepotu najvažniji šarm, ili narodski rečeno, duša. Stanovnici Lisboe, Lisboetas, vole svoju varoš; muškarci, doduše, malo više nego žene, jer ona prema ženama, prvenstveno onima doteranijima, ume da bude zavidna i da im kilzavom kaldrmom slomi štiklu.

Adjelina Von DalmatienSvakom ljudskom biću preporučujem da sebi nabavi psa.
Očevima porodice preporučujem keruše: one su umiljatije i, što je najvažnije, duboko veruju da ste baš vi i niko drugi vođa čopora i apsolutni gazda u kući. Koliko god ta zabluda bila golema, prija. Ima nešto i u obmani.
Vratiš se s posla, a kod kuće - ko zuri u TV, ko za računarom, ko zamajan nečim trećim, sve u svemu pas je jedini koji primeti da se glava porodice vratila i svoju radost manifestuje veličanstvenim spektaklom oduševljenja. Ti možda i jesi i ovakav i onakav, ali on to ne zna, niti želi da zna, jer ti si njegov idol i on te bezuslovno obožava. 

1:7Gotovo jedan do drugog stoje dva bloga – samo što je jedan preko sedam puta posećeniji od drugoga. S jedne strane imamo tekst dnevno političke važnosti, koji je autor napisao za, brat-bratu 10 minuta. Što je logičo - tema toliko i zaslužuje.

S druge strane imamo govor koji je naš najveći književnik držao u najznačajnijem momentu svoga porfesionalnog života – prilikom prmanja Nobelove nagrade za književnost. Moglo bi se reći da je to njegovo zaveštanje, beseda koja nesumnjivo nosi duboku poruku.

Osnovni problem je to što se naše elite vrlo lako i brzo udvaraju zaostalosti i što smatraju da je to vrlina. Potreba elite da se ne razlikuje od naroda koji nije obrazovan, koji nije prosvećen, koji za to nije kriv, jedna je od fatalnih zabluda, jer ako danas posmatrate našu javnu scenu, vi ćete videti da postoje sukobi koji se graniče sa latentnim, a negde i sa otvorenim građanskim ratom, tvrdi Dr. Latinka Perović. 

Elita je najbolji, najodabraniji sloj ljudi stoji u rečniku.

Elita je, dakle, rezultat društvene selekcije.

Elitu sačinjavaju kako oni koji, demokratski izabrani, “vrše vlast” tako i oni koji su najuspešniji, najmudriji, najsposobniji, najkorisniji, najvelikodušniji itd i sl.

Zadatak Elite je, ili bi makar tako trebalo da bude, da se na nju ugleda njen narod, da teži njenom vrlom primeru.

Kako živim daleko od Srbije, svoj utisak o zemlji iz koje potičem stičem na osnovu onoga što mogu da vidim u medijima – a mediji se ne bave običnim ljudima, već onima koji su nekakvim svojim zaslugama ili osobenostima zavredeli da budu zanimljivi novinama, tabloidima, televiziji. Dakle probranim društvom – takozvanom srpskom elitom. A ta je elita krajnje raznolika.

Made in SerbiaNikada i nigde nisam video natpis Made in Serbia. Toga sam postao svestan u trenutku kada sam na etiketi svoje potkošulje pročitao natpis Made in Lesotho.

Googlovao sam u potrazi za "Made in Serbia” – izašao mi je film - sliku prilažem.

belgrade rocks: New York TimesNew York Times tvrdi da Beograd ima dušu a ta se duša najbolje oseti noću. 100% se slažem. Ministar obrazovanja (!!!?) i gradske vlasti namerili da uvedu obavezni fajront i da naš Beograd - city that never sleeps - pretvore u ružniju i siromašniju verziju Zagreba ili Ljubljane. Tako nas (kao) vode u Evropu. Nemaju li oni pametnija posla?

Čak su i Kubanci pametniji od nas. Mi em ne znamo šta hoćemo, em ne znamo na čija vrata da zakucamo, ni kako. Svi znaju, pa i Kubanci.

To sam saznao na poučnom putovanju u Washington DC, grad odakle se vlada ovom našom planetom. Moj boravak koincidirao je sa jednim, za Ameriku, začudo, veoma važnim događajem – Fidel Kastro, El Comandante, je napokon posrnuo.