starijiUveren sam, doduše na osnovu sećanja koje je varljivo, da je mene majka opasno makljala. Ona, međutim, tvrdi da to ne odgovara istini, ali nimalo, ono nije da joj nisam davao povoda ali uglavnom nije uspevala da me stigne a kad bi me ćoskirala ja bih se toliko razurlao da nije imala srca da krene u napad, što od straha da neko ne pozove policiju, što od straha da se ne “zacenim”. I toga se sećam. U stvari ne sećam sa da su me batine bolele, jer nisu, nego da taj čin, kad rođena majka digne ruku na tebe, jeste prilično neprijatan i zbunjujuć.

Posle tekstova  o Konzulu dobrotvoru i Konzularnom sadisti svoj "konzularni ciklus blogova" zaključujem  prevodom pisma koje sam pre dve nedelje poslao ambasadoru svoje zemlje Portugala, u Beogradu. Do danas nisam dobio odgovor. Pismo nisam imao nameru da objavim, ali kako odgovora nema pa nema, odlučio sam da ga podelim sa Vama. Ukoliko odgovor ne dobijem u dogledno vreme, pismo ću proslediti svima onima koji u demokratiji u kojoj živim imaju nadležnost i volju da provere moje sumnje i da nepravilnost za koju verujem da postoji isprave. A takvih je, verujem, mnogo.

Ko spase jedan život spasao je ceo svet

S proleća 1940, trupe Vermahta približavaju se Parizu. Drumovima ka jugu kreću se kolone izbeglica; putuju a ni sami ne znaju kuda. Putuju kako se ko snašao, a kad nestane goriva i motori stanu put nastavljaju pešice; gladni, žedni, uplakani. Tu i tamo na nebu se pojave štuke i meseršmiti da, onako iz zabave, malo pripucaju po bežaniji. Ne zna se koliko tih nesrećnika luta tražeći izlaz, ali govori se da ih je milion. Kreću se u panici i neredu a na kraju puta ih čekaju široko more ili visoki Pirineji. 

Antonio Salazar (1889 - 1970)Juče je na državnoj televiziji Portugala, posle dugih meseci glasanja, konačno proglašen najveći, i.e. najznamenitiji Portugalac svih vremena.

Danas je nacija u šoku. Samo se o tome govori.

U francuskoj verziji iste demokratske ujdurme pobedio je Charles de Gaulle. U britanskloj Winston Churchill a u američkoj Ronald Reagan. U Portugalu je u najuži izbor bilo je ušlo deset istorijskih ličnosti, od nastanka nacije do danas, ali je na osnovu glasova publike pobedio - SALAZAR, po zanimanju DIKTATOR. I to ubedljivo.

Zamislite da za nekih 30 godina naša deca za najvećeg Srbina svih vremena izaberu Miloševića!

Schengen VisaOne can recognize a consular sadist by the fact that he abuses his position of a small-time civil servant, thereby:

Torturing the applicants purely out of entertainment and without any concrete purpose or benefit for himself or the government he works for.

Takes pleasure in the psychological torture and humiliation which arises from the complications he introduces into others’ lives.

Mason kao CiceroU poslednje vreme ne čitam ništa osim knjiga o špijunima i špijunaži. Posle posete jedom od najvećih špijunskih legala Drugog Svetskog Rata -  mitskom Hotelu Palácio Estoril, počeo sam da nabavljam i sa najvećim interesovanjem prečitavam biografije špijuna tog doba. Sve u svemu, to je veoma interesantan splet zamršenih priča, po žanru nešto između istorijske i akcione beletristike. Potpuno nov u toj tematici, otkrio sam  mnoštvo interesantnih podataka, a jedan od njih, koji me kad bolje razmislim i nije preterano iznenadio - jeste da su obojica najvećih obaveštajaca u Drugom Velikom Ratu - i saveznički superspy –  Duško Popov alias Tricycle i nacistički überspion Ilijaz Bazna  alias Ciceron - rođeni u našim krajevima! Oba 007 su bili balkanski špijuni!

BaccaratMonsieur Popov je noćas ponovo viđen kako se u sitne sate iz kazina vraća u svoj apartman u društvu ne jedne, nego dve dame. Tako se makar šuška među poslugom hotela, a tvrdnju potkrepljuju njegovo jutrošnje kašnjenje na doručak i tamni podočnjaci.

Nad Estorilom, inače, sunčano jutro, ne može biti lepše. Na hotelskoj terasi Popov uz kafu čita novine: Danas je 18. april 1941. Masna slova kažu: JUGOSLAVIJA KAPITULIRALA - JUGOSLOVENSKA VLADA POBEGLA U ATINU -  PREDSEDNIK NOVE NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE ANTE PAVELIĆ DAO ZAKLETVU - 700 LUFTWAFFE AVIONA BOMBARDOVALO LONDON. Popovu verovatno nije lako: Beograd je okupiran, porodica mu je u Dubrovniku gde nisu ni dobrodošli, ni bezbedni. NIšta od toga mu se, međutim, ne čita sa lica.  

EcomanMeni kontakt sa prirodom nikada nije baš naročito prijao no, ironijom sudbine, usred prirode živim evo već punu deceniju. Od svih stvari u prirodi najviše mrzim polen na koji sam alergičan, pa kad vinogradi procvetaju hoću načisto da se ugušim, a od životinja najgore mrzim komarce, zato što mi noću ne daju da spavam i ptičice pevačice, zato što se na sabajle okupe pod mojim prozorom pa se dernjaju kao manijaci i bude me. Sa glodarima, koji su mi osobito odvratni, imam kontakt samo kada Anđelina donese pacova zadavljenog u moju čast i ponosno mi ga položi pred noge. Najgore je kad se primopredaja plena dogodi u dnevnoj sobi. Međutim, dojma sam da nabrojanim vrstama kojima želim sve najgore uopšte ne preti izumiranje.

Ipak, uprkos opisanim osećanjima koje gajim prema određenim prirodnim pojavama, nekim čudom sam se izvrgnuo u aktivnog trudbenika očuvanja životne sredine. Tako sam uspeo da zaključim da je ekološki put u budućnost trnovit: ponekad skup, skoro uvek zametan, ali uzbudljiv i neizbežan. No, što se mora, nije teško. Da bi se obezbedila kakva-takva budućnost potrebno je promeniti mnoge navike i sprovesti u delo mnogobrojne velike i mele projekte koji se ponekad, kako ćemo imati prilike da vidimo, okončaju fijaskom.

 Charles Chaplin, The Immigrant (1917)

Pitao Mjehur kako nam je. Odgovorili mnogi, odgovorio i ja. Ali nisam imao vremena da baš sve kažem. Sad sam uhvatio malo vremena, al nemam prostora, tesan blog. Pa, da počnem tamo gde sam stao.

Život koji mnogi iseljenici vode najbolje mi je opisala jedna gospodja Romkinja koju sam slučajno sreo. Čuo sam je kako doziva sina po lisabonskoj pijaci: Tarzane, odi ‘vamo, pa sam joj se obratio.

Pitam je ja odakle je. A ona kaže: Odakle sam bila, više nisam.

Ja je pitam: Znači, sad ste odavde?

A ona kaže: Taman posla!

PortoIli što bi rekli Amerikanci:

PORT WINE FOR DUMMIES

Zamislite crno-beli film engleske proizvodnje: Gospoda u tvidanim odelima šivenim u Savile Row sede u gentlemen's club-u i raspravljaju o važnim pitanjima. Sede oni tako, puše, ko lulu, ko tompus, a oberkelner (kažem oberkelner jer porto ne služe obični kelneri već samo šef sale koji tom prilikom provereva da li je večera protekla po ukusu gostiju) elem, oberkelner diskretno pita: Care for a port?

Isto pitanje se može čuti, recimo, i na kraju poslovne večere (pred samu kafu) u nekakvom skupom high-tech restoranu u Hong Kongu, NY, Berlinu i ko zna gde sve ne. Što je restoran bolji, što je klijentela sofisticiranija, to je verovatnoća da bude ponuđena čašica porta veća. 

A kada neko lepo stari, kada je s godinama sve naočitiji, kaže se da je "kao porto".

triumf Io triumphe! kliču pobednici.

Parada veličanstvena. Euforična svetina kliče legijama što marširaju pod punom borbenom opremom. Plebs voli da se dernja: danas ti se divi, obožava te, ljubi zemlju kojom hodaš, a sutra te ruži, kamenuje, pljuje. Danas je dan veseo i gomila dovikuje: CARPE DIEM - dan je tvoj, pobedniče, makar ovaj. Pobeda je zaslužena, dan je triumfatorov – beli konji ne vuku dvokolice drumom, već preko zvezdanog neba. Vrhunac uspona preko trnja, krvi i znoja. U trenutku euforije slava i uspeh čine se opipljivima: svemoćni smo, kraja nam nema, more nam do kolena ...

Odgovornost za budućnost naše zemlje leži pre svega na Srbima, jer oni čine većinu u Srbiji i njena će budućnost ići onim tokom koji oni odrede.

Tragao sam za najjasnijom i meni najbližom definicijom onoga što je za Srbe najvažnije; šta je srpski opšti interes. Prelistavao sam knjige, brošure, memorandume; lutao sam netom po sajtovima ukrašenim trobojkama, ocilima i krunama, pa i dalje, sve tražeći ko je i gde najbolje opisao ono što osećam.

Iz mora reči, suza, parola, pretnji i zakletvi iskopao sam, ne program, ne obećanje, ni politički govor, već dve pesme, jednu staru i jednu novu, a obe mudrije i lepše i patriotskije od svega ostalog što sam pročitao, obe dirljivo optimistične.

Христос се родиДирљив призор. На дан Рождејства Христовог наше главешине пред камерама јавно удишу облаке тамјана и театрално се крсте широким покретима, као мужици, не би ли свима показали колико је вере у души правога Србина. Како ли су они, који данас Божић славе по  телевизорима, славили ономад, када их је већина била у СКЈ? Зашто мисле да нас занима њихова преданост Богу и цркви у секуларном друштву?

Dok se vraćam kući reku uvek prelazim kasno, negde iza ponoći. Put od aerodroma teče mirno sve do trenutka kada sa mosta ugledam osvetljen grad, a tada mi srce svaki put, bez razlike, preskoči; samo malo, tek da me opomene na svečanost prilike. Kroz varoš prođem razrogačenih očiju, zurim u zgrade i ono malo ljudi što ih u to doba ima na ulicama kao da sam prvi put ovde, kao da ovo nije jedini grad u kome svakoj ulici znam ime. I dok se srećem s Beogradom u naizgled mirnom meni jednako pršti vatromet, dok je grad uvek jednako ravnodušan. Beograd odavno nije moje stalno i jedino boravište a ja i dalje svaki svoj povratak najavljujem iseljeničkom: Idem kući.

HidrangeasKada probaju vino dégustateurs okreću čašu prema svetlu, promatraju boju, duboko udušu mirise, mućkaju napitak po ustima i na kraju kažu: „osećam aromu šumskog voća, višanja, jagoda“ ili „ima tu tragova čokolade i cimeta,  muškata i nara“; a mi na to ne znamo šta bismo rekli - naše vino je od grožđa. „Koje sorte?“ pitaju oni. A mi im onda nabrojimo sorte, a oni se čude; nešto im nedostaje ... pa kažu, „prebogat bouquet“. Istina, nešto tu nedostaje. Postoji tu jedan tajanstven sastojak a i jedna legenda koja objašnjava zašto je vino osobito. Jeste da je nerado pričam ali ću je vama ispripovedati, jer je prilika; naše vino, kojeg ima u pola sveta, je napokon došlo u zemlju Srbiju.  

Pa, kome se čita, por favor, nek pritisne » dalje.