Zašto - Kao konstatacija...

No EU, Nien UN?

Na obali Ciriškog jezera, subotom u podne, besciljno posmatrajući stotine zategnutih belih jedara raštrkanih po blago uzburkanoj vodi, tiho ploveće labudove nezaražene gripom, daleko, nedostižno...

Više i ne pitam, samo konstatujem – Zašto...

Biće da svako postavljeno pitanje čezne za svojim odgovorom, kakav god bio, a moje se s razlogom ponavlja, tako da je odgovor izlišan na jedno sasvim jednostavno – zašto...

U godini Tesle, kada kao da krijemo njegovo poreklo, ostavljajući „premudrim“ glavama domaće Akademije da se svađaju oko toga, dali smo ime aerodromu N.T.

Obnovili ga.

Svi su sad letovi međunarodni, osim ako Niš ne proradi zbog turističke sezone. No, klonimo li se takvih šala, ruglo naših dalekih putovanja ove godine postaje pristojno, čisto, prostrano, jednom rečju, lepo. Više nas ne mora biti sram pred našim gostima kad doputuju, a ponajviše kad odlaze i susreću se sa svim onim na nekadašnejm aerodromu, sa čim se ni u snu mi sami ne bi želeli susreti.

Neartikulisane gužve na šalterima, mirisi oznojenih tela ne samo potencijalnih putnika, već i službenika, nosača, trgovaca devizama, prekornih carinika, zamašćeni šalteri nepostojećeg dizajna ispod kojih proviruju službena lica za pregled pasoša na commodore računarima. Toalet, ako se to tako zove, ne pominjem...Najzad to je sve zaborav, ili ironično sećanje na nešto čega više nema. Sada je čisto, belo, i ljubazno.

U avionu smo, malo kasnimo, ostavljamo vrele dane, hrlimo k Alpima.

I taman kad krenu avion sa izlaza A 4, najednom stade, pa nakon 5 minuta , jasno nam se obrati kapetan aviona.

„Poštovani putnici, informacija iz pilotske kabine, ne možemo na pistu, jer imamo kvar na traktoru koji gura avion, pa ja evo kako vidim, sad menjaju rudu, nadam se da ćemo brzo krenuti“

Joj, posramih se prevremeno od bilo koga u avionu ko nije traktor mogao da poveže sa aeronautikom te sa strepnjom sačekujem obraćanje pilota na tečnom engleskom jeziku

„Dear passengers this is your captain speaking, we have a problem with push-back tractor, so please be patient, in few minutes we are going to take off“

Pomislih kakva se slika rađa u nekome ko ne potiče sa naših ruralnih predela gde još možeš povezati traktor sa avionom. Lečeći svoj stid zbog traktora koji ne da avionu da poleti, osmehnuh se napadno zabezeknutom pogledu čoveku kiselog lica što je u ruci držao pasoš sa znakom HELVETIA.

Promeniše rudu, pa traktor, i poletesmo!!!

Sendviče sam prespavao...

Hajd’ sad.

Zašto....sedim duboko iza ponoći u sobi skromnog Ciriškog hotela REX i baš na tom mestu nakon desetak dana kuckam svoje redove izmešanih mi misli  sa svim dilemama koje vremenom nosim pokušavajući da ih nikome ne odam.

Zašto to nisam uradio pod svojim nebom, šta me je gurnulo pod ovo tuđe, a nekako bistro. Da li ponovno sučeljavanje sa besprekornom disciplinom ljudi  prispelih na aerodrom ove malešne zemlje , ljudi koji lebde po staklastom mermeru ogromnih dizajniranih holova, visokih crvrnih zidova i zastrašujuće čistih prozora neverovanih povrsina...

Zašto je bre tako. A ne ovako, kako je, jer ovako nekako, nije nikako...

Opet sam na putu.

Il put je samnom.

I zašto put?

Zašto ne kuća, vreli Beograd, već glečer na San Galenu, Rigeblik teatar u premirnom Zirihu, publika sadržaja beogradkih ulica,  dama moje mladosti, njihovoh supruga, fudbalskih stručnjaka naše izgubljenosti.

Zašto obelisk kraj nama anonimnog Ciriškog teatra sa natpisom „u spomen na Georga Bihnera, autora Dantonove smrti“ na mestu gde kraj pešačkog prelaza veliki pisac počiva.

Da li da i dalje pitam, postavljam, pišem...

Zašto...

Ili da jednostavno ređam...

...je dan pre, zauvek otišao i još jedan veliki glumac

...nisam spreman na ničije odlaske

...ovi ovde ne žele u Ujedinjene Nacije, a oni dole podigoše svoju zastavu gore

...je sve tako definitivno, pa ne treba ni pitati – zašto?

Jutro me je kasno probudilo, miris svežeg peciva iz obližnje patiserije, nasmejano lice tamnopute recepcionerke / ništa lično, samo profesionalno, ali je i to profi urađeno tako, da može biti samo – lično/

Bol u desnoj nozi, kad prohodam jutrom, negde gde prstom i palcem pritiskam ahilovu tetivu. Nešto sira i crnih zemički uz zeleni čaj, i opet ljubazni osmeh na švicedojču – „žele li gospoda još nešto, jer mi bi smo za 5 minuta zatvorili“

Taksi nas otvoren čeka i vozi na brdo gde nam se za isto veče sprema scena...

Pa onda scena, miris prašine koji blago podseća na miris scene ostavljene u Beogradu, Beču, Sarajevu, Mostaru, Torontu...Uzbuđeni nam domaćini, a mi nekako mirni, proba, do pred početak, a onda i mi u nekom uzbuđenju, igramo nadahnuto, publika nas voli, srećni smo tako mnogo i tako kratko da želimo još više, ne želimo da se vratimo nazad, u naš svet, volimo naše reflektore, naše a tuđe tekstove, mudrosti drugih koje izgovaramo, duhovitosti koje nisu naše a mi ih plasiramo, suze koje drugima izazivamo, a ispod brka im se radujemo.

Aplauz, veliki kao kuća, srećna lica, mi umorni, letargični, gladni, ne jedemo, a plaćeni smo, smeškamo se, slušamo „pažljivo“ ne znajući o čemu nam pričaju, vole nas, te naše beograđanke otišle početkom rata ko klinke, danas sredovečne uređene dame, drže u sebi uspomene na naša lica, uloge, ljubavne scene, zavidni su nam njihovi dobro skrojeni muževi, dobri studenti stomatologije i medicine beogradskog univerziteta nekad, danas vozači Z5, A6, Cheerokija ili Porchea...Bravo momci, skidam vam kapu, i vama i vašim devojkama što se tako dobro drže. Sraćni smo i mi što smo sa vama, i ako znamo da ste vi tužni, jer Beogradom još tutnje lepotice kakvih na obali vašeg jezera nema, jer se asfalt na Terazijama topi pod njihovim dugim nogama, jer se u sumrak Topčiderom izvode ljubavne scene iz nekad vaših obožavanih filmova.

Jedem neki bratwurst za šankom grilla u centru Ziriha, izgleda sočno, snalazim se na ovom njihovom nemačkom koji to i nije, pa me prodavac upita: Sien sie aus Serbien?

Ja!!! – kažem ja

I ja sam – kaže on...

Aha...

Vi ste Cveković?

Da, kako ide posao?

Ide...

Ćutimo.

Žvaćem svoj bratwurst i umačem ga u ljuti senf što štipa me kroz nos.

Zasuziše mi oči...

Hvala vam.

Doviđenja, i prijatno.

Dežmkasta istetovirana omladinka sa čašom piva u ruci i pirsingom na pupku, nije trepnula ni okom,na trenutak naše jezičke i nacionalne intime.

Otpi mirno svoj dugi gutljaj, a bela pena joj se zadrža na nosu.

Aba warum?

Nemam pojma, a odgovor ne umem da nađem...

Letimo ka Nikoli Tesli.

Srce mi zaigra kad ugledah traktor...