Niz reku

Sitni satiKoncert je bio fantastičan. No, nećemo sad o tome. Da vam skockamo slike i neki video klip pa ćete da proverite na „Pohodu na tron“.

Ostali najjači, ostali se povlače. To polako počinje da se primećuje u gradu i u izlozima. Svaka bašta niz Rajnu u ovo sveže predvečerje (klima duva sa Atlantika) i dalje ima televizor. Ali sad se i može naći slobodno mesto. Zastavice svih zemalja i dalje vezuju zgrade u uskim uličicama, ali su na izlozima dućana već primetne velike duge kose crvene štrafte koje nagoveštavaju da se rasplet bliži kraju. Rasprodaja. Ne i originalnih FIFA suvenira koji su basnolovno skupi čak i za Nemce.

Tamo gde su do juče na travi pored mostova pikali Englezi i Šveđani sada samo domaći kojima se ne spava. Ovde – neverovatno mi je kako to ranije nisam pomenuo – dan ide na spavanje tek oko pola jedanaest. Znači da se tri na tri uz šest poluvreme igra do ponoći ako su jake ekipe. Ova koju gledam nije konkurentna, više gledaju u veliki video bim sa strane i čekaju hoće li Španci završiti ponovo tamo gde i zaslužuju, tj. hoće li se Zizu oprostiti od galskog dresa tek narednog meseca.

Mostovi su fenomenalno osvetljeni. Dominira monumentalna katedrala, ali je i cela obala pod kandelabrima. Tu i tamo neki tegljač zaleluja bezbroj ukotvljenih turističkih lađa koje obično u ovo doba gledam sa Lida. Nema Rajna taj miris, kao kad priđeš Dunavu kod Vatrenke, ali isto tako ima klince koji se ljube na klupicama. Love Generation, himna Mundijala.

Lovim u izlozima gde da naletim na stvar kojom je Gil večeras zatvorio spektakularnu svirku. To je ona koju su snimili brazilski veterani, i koja hara svetom. Media Markt, probajte sutra, kaže dobroćudni čikica. Danke gospodine.

Ne spava mi se, špaciram. Idem sada da vidim da li je boja kojom šljašti onaj daleki most plava ili zelena...

Toči se vino.

Biće da je ipak plava.

Zizu plava.