kolektivna greška!!!

povod za ovaj blog nalazim u pitanju koje mi je upućeno pre nedelju dana  u okviru jedne druge teme, pa na ovom mestu donosim i to pitanje a i moj tamo objavljeni odgovor koji sam upravo napisao, smatrajući da će ovde bar malo biti očigledniji:

 cirque

Nazalost, sve dalje i dalje. Sta mislis, gde smo svi mi kolektivno pogresili u poslednjih pet godina ? Ima li sanse da se jos jednom trgnemo, probudimo i krenemo napred ?
Inace, retko mi se desava da procitam nesto sto je u tolikoj meri slicno mojim utiscima.

 Nina

...ma evo sam se vratio sa intenzivnog nedeljnog putovanja i ulazak u Beograd 17. juna u večernjim časovima sa OGROOOOMNOM masom me upućuje da odgovora o kolektvnoj krivici još nema, dokle god kolektivno budemo učestvovali u tome. Te ma kako ne bio prisutan u tih skoro 800000 ljudi što hrle ka ušću Save u Dunav, a ne da bi videli njihove prirodne lepote, ipak sam deo tog naroda, te se moram nositi sa tim....
mada ne želim da se nosim sa rezultatom fudbalera od pre neki dan, oni su na sebi nosili moje boje, a i ja nekako te boje branim...šta sa tim
pre dva dana u Mostaru nas je taksista nakon tog ropca izgubljene zemlje na fudbalskom terenu vozio do teatra na predstavu i ponavljao kako je to sramota, blam, braniti svoju državu na takav način, a onda reče "a šta kažete, kako igraju MOJI, protiv Brasila?"
Njegovi, a on u Mostaru...

Sat vremena kasnije sa mojim drugarima branili smo naše boje pred nekom anonimnom publikom za koju smo nakon svih ovih godina i mi postali relativno anonimni. kažem relativno, jer ako su i za nas čuli, smeštali su nas u one "s one strane Drine" što brane retrogradnu ideolgiju jedne pogubne politike.
Branili smo i nakon tri sata odbranili, duže igrali od naših fudbalera sa još manje igrača, ali sa velikim uspehom. Nije nas gledao pun stadion, ali jeste puna sala. Naši, do tada anonimni domaćini, odjednom opčinjeni odvedoše nas na bajkovito mesto šantićevih poetičnih misli, sve je bilo okupano mirom i zadovoljstvom, pa ipak, i pored očiglednog oduševljenja, niko ni od njih,ali ni nas, ne reče da smo dostojno branili i odbranili "boje"(zemlje, naroda) koje zastupamo.
A i sutra u štampi, pisalo se samo o "našem" porazu(zemlje, naroda, svega), ni reči o NAŠOJ pobedi.
Na poraze nikako da se naviknemo i ako ni malo nisu usamljeni, a pobede lako zaboravljamo, pa kao da ih i nema...
i to je neka krivica...
ne znam da li kolektivna?