Vila Madalena

Foto: Mira ZdjelarIn dense, diversified city areas, people still walk, an activity that is impractical in suburbs and in most gray areas. (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.

Trebalo mi je neko vreme u São Paulu da pronađem kraj grada kojim se može tumarati, a da to bude prijatno i zanimljivo. Taj kraj se zove Vila Madalena, koja ima reputaciju boemske četvrti, sa velikim brojem malih umetničkih galerija i priuštivih restorana i kafana, ali i drugih prodavničica, sitnih gradskih stvari, koje zapravo nisu ništa posebno same po sebi, ali sve zajedno na okupu daju celoj četvrti šarm koji privlači dokone ljude. Za manje dokone u São Paulu ima dovoljno drugih mesta. Ovde se može videti manje ljudi u odelima, a više u farmerkama, što samo po sebi nije zanemarljivo. Vila Madalena takođe je kraj grad koji pruža utočište od agresivne gradnje solitera, predimenzioniranosti ostatka grada. Ako je Vila Olímpia, druga popularna četvrt, mesto za dobru i dobrostojeću decu, Vila Madalena je mesto čiji je appeal manje pretenciozan u smislu mondenosti, gde trotoari manje mirišu na novac.

Jednom bih sedeo u kafani koja izgleda kao sa početka prošlog veka i slušao chorinho, pio točeno pivo, i jeo neke najjednostavnije, a pritom vrlo ukusne, kobasice, uz sir i masline. Drugi put bih se šetao besciljno, ulazeći u poneku galeriju ili radnjicu, sa obaveznim svraćanjem u jednu neuglednu krčmu sa odličnim empanadama. Treći put išao bih na feijoadu u Feijoada da Lana, gde za ručak nema ništa osim feijoade, vrlo fino pripremljene, od čvaraka do sveže narandže da se preseče težak ukus pasulja i mesa. Vila Madalena je prilično mali kraj, i mogućnosti nisu neiscrpne, ali je isto tako komšiluk kojem je uvek moguće vraćati se, otkrivati nove sitnice, ili se ponovo zabavljati na starim mestima.

Jedno od najprijatnijih mesta u ovom vrlo prijatnom kraju uvek mi je bila Livraria da Vila, knjižara dovoljno velika da u njoj može svašta da se nađe, ali i dovoljno mala da ne deluje otuđeno kao jedna od knjižara koja pripada velikim depersonalizovanim lancima. Organizovana na nekoliko nivoa, pregledna, Livraria da Vila ima u sebi nešto prijateljsko, što je toliko neophodno, pogotovu kada na kišnom paulistanskom danu valja provesti neko vreme u zatvorenom dok kiša ne prestane, ili kada se izađe jednom za vreme jednog od onih lenjih vikenda kada je ceo grad na plažama (do kojih se, naravno, ide kolima, često uz ogromne zastoje).

Na odeljenju knjiga za decu postavljene su velike strunjače, na koje deca mogu da se izvale sa roditeljima i čitaju knjige lokalnih pisaca. Razbijenost prostora na sitne delove, razne nivoe i zavučene rafove, pruža priliku da se bude intiman sa knjigama, da se posetioci osećaju kao u nekoj kućnoj biblioteci. U dvorištu knjižare nalazi se bar, ispod dva drveta, od kojih je jedno palma, a drugo jabuticaba (brazilsko drvo koje daje bobičave plodove koji su po veličini i ukusu negde između borovnice, trešnje i šljive), gde je kafa odlična, i gde se može zujati neko vreme uz jednu od knjiga iz knjižare.

Od knjižare do svih ostalih odrednica u komšiluku može se stići peške. Čak se može zaći i tamo gde počinje rezidencijalni deo, jedna padina gde žive ljudi u relativno neuglednim kućicama, ali i tu uz poneki restoran, jedan marokanski, drugi brazilski narodni. Danju se ljudi, međutim, šetaju donekle i po drugim delovima grada. Ono što Vilu Madalenu čini različitom od mnogih drugih krajeva São Paula jeste što je na ulicama jednako živo, odnosno življe, noću. Večernji izlazak u drugim delovima grada podrazumeva da se kolima dođe do mesta za izlazak, da se ključevi kola predaju zaduženima za parkiranje, i da se onda po izlasku sa mesta kola preuzmu na istom mestu. Izlazak u Madaleni podrazumeva lutanje pešice uličicama, šetanje od jednog lokala do drugog, uličnu zabavu i interakciju, sve ono što nedostaje u drugim delovima grada gde je srednjeklasni strah od gubitka imovine jači od poriva za opuštanjem i zabavljanjem.

Zahvaljujući svom naglom razvitku u drugoj polovini 20. veka São Paulo danas je ono što urbanisti zovu policentrični megalopolis. Za razliku od kompaktnijih gradova koji su se ranije razvili, gde je razlika između centra i periferije jasnije definisana, Sampa je grad čija policentričnost se može protumačiti i kao nedostatak pravog urbanog centra, u kojem je došlo do alarmantne podeljenosti, gde za različite segmente populacije postoje različita mesta za različite aktivnosti. U tom smislu Vila Madalena nije samo mesto za provod. Ona ispunjava mnogo važniju funkciju uspostavljanja demokratskog prostora na kojem se ulice, bar donekle, vraćaju ljudima i životu, gde je urbana interakcija važnija od klasnih razlika koje drugde u istom gradu duboko dele i odvajaju ljude. Vila Madalena koristan je podsetnik da građani nisu samo vozači.