Bilo, ne povratilo se...

grrr

Ovo sam napisala 93. godine za rubriku Vreme uživanja u Vremenu, a ne bih da zaboravim(o) ni te male stvari, užasne, tipa - pa šta ćemo da jedemo, majkoviću...

U  fazon  sa  zalihama  utrčala  sam  glatko,  poslušno, nevešto i neuvežbano. Oči mi je otvorila jedna obična  šetnja sa detetom. Shvatila sam da neću sama sebi da priznam  da  me ustvari užasno brine šta ćemo  jesti  i  da  li  je  u  datim okolnostima  uopšte  moguće  dospeti  do   klope,   kada   su uobičajeni urbani načini - udješ, kupiš, spremaš - ukinuti, a alternativa, u vidu rodbine na selu ne postoji.  

Kod crkve Sv.  Marka  ćerkica  je  htela  da  joj  kupim hamburger. Moj odgovor "nemam, dušo, pare" nije je omeo da mi sto metara dalje, kod Madere, traži sladoled. Prazan novčanik nije je obeshrabrio. Kod Pravnog je pitala da li imam bar  za kokice. "Nemam" - rekoh ne krijući žaljenje. "A jel to  znači da smo mi sada sirotinja?" - upita me dete, sasvim na  mestu.  Iz cuga sam se uvalila u zamršeno objašnjavanje na temu  keša (kojeg  nemam)  i  čekova  (koje  imam).  "Znači,  banka   je sirotinja"   -   hladnokrvno   zaključi   mala:   "Idemo  u samoposlugu".  

U samoposluzi na ćošku kupile smo dve kante sladoleda  i tri kilograma kukuruza kokičara (ničeg drugog nije ni  bilo).  Kao, kad već pišem ček, a u stvari  da  ukokam  osećaj  bede.  Srećom, blizu stanujemo. Na putu do kuće, noseći kao  majmun, spoznadoh da je glupo ići okolo bez cegera/kese/torbe/kolica.  

Medjutim,  nit  je  djavo  dobar,  nit  mu  majka  lepa.  Sladoled je, uz malu pomoć prijatelja "otišao" za jedan  dan.  (Otkud ti lova, pitali su me oni bez dlake na  jeziku.)  Zato me je kukuruz kokičar, koji još uvek traje (uglavnom zato što sam tanka sa zejtinom) - prosvetlio.  Status "zalihe" može da dobije samo ono što ne slistiš odmah, već ko stipsa čuvaš  za slučaj krajnje nužde, za nedajbože; zaboraviš da imaš.  

Kažu da se to uči. Bojim se da sam još glupa.Čemu kriti, kada sam prošle godine ko pijani  hrčak  dovukla  pun  ruksak šunke u limenkama, već sutradan je strateški koncept  rezerve načet, u bukvalnom smislu. Počelo je sa "daj da  probamo,  da vidimo dal valja". Završilo se sa  radosnim  osećajem  da  do daljnjeg ne moram da  mozgam  oko  doručka.  Dva  rodjendana, jedan za drugim, dokusurila su stvar. 

Isto mi se dešava i sa cigaretama. U trafici ih  kupujem na boksove (kad daju), ne toliko da preduhitrim poskupljenje, koliko zbog zavisničke paranoje da "neću imati,  pa  šta  ću" kad zvekne nestašica. I naravno, dok  ih  ne  popušim,  i  ne setim se da bi trebalo da ih uredno dalje kupujem (dok  ima), a kad nema - triput odmerim, pa otvorim tajni štek.  Ne  pre!  Ovako, moje "zalihe" traju taman onoliko koliko i  u  radnji.  Puknemo, otprilike, u isto vreme.  

U mojoj kući nema mesta za magacin. Ostavu nemam, podrum je pun vode, a nije ni bezbedan. Prošle nedelje ukrali su  mi iz njega bicikl. Poni iz osamdesete. Znam, nije neki,  al  mi je ipak žao. Moja deca su pametnija. Kažu, ko je video da  se bicikl drži u  smrdljivom  podrumu?  Svaki  dan  tegle  svoje bajkove na treći sprat i parkiraju ih u dečjoj sobi.  

Frižider mi je osrednji. Gde da denem  zalihe?  Na  sred sobe? Ono, kažu biće bedno grejanje,  pa  se  neće  ukvariti.  Ali, ipak? Kako da živim u ambaru? Nisam navikla i nisam miš.  I, gde da držim knjige? Navikla sam da ih redjam i  ostavljam svuda. Ako ne čitam, ne mogu da mislim.  Ako  ne  mislim,  ne mogu da pišem. Ako ne pišem, nije mi  ni  do  čega.  Sva  sam nikakva. Kad sam nikakva,  mrzi  me  da  se  bavim  i  lepšim stvarima, a kamoli zalihama.  A  bavljenje  robnim  rezervama bogami traži dobre vijuge, čvrste živce, brze odluke (što god ne kupiš čim vidiš, zajebo si  se),  strategiju,  planiranje, metodologiju (može i "šac"), kondiciju i naravno - lovu.  Ako je do juče važilo "kupi jeftino - pojedi kad je skupo", danas bogami vredi "kupi kad ima - jedi kad nema".  

Brašno, ulje, šećer i so. To je hit. Novokomponovani. Po sistemu kako ubiti sebe uz pomoć klope. Što samo znači da oni koji su nas uvalili u brašno, jesu dobro namazani, čim su nam tako dosolili. Ne vidim zašto "strateške" namirnice  ne  mogu biti pasulj i sušeno voće,  kukuruz,  turšija  i  suvo  meso.  Sasvim je "naški", zdravo je i može dugo da izdrži. Uostalom, to su nam jeli i pradedovi, pa je i  etnički  okey,  kako  god obrneš. Vrlo tradicionalno i ukusno. Pravo uživanje.  

Belo  brašno  i  ulje  i  onako  su  izmislili  blentavi zapadnjaci. Džaba im bilo što su posle potrošili tone hartije naklapajući o kulturi ishrane, zdravoj klopi, kad su  postali debeli i nikakvi. Pa moraju samo da se  vozikaju,  umesto  da arče noge ko mi. Stoga me živo zanima ko to hoće da  mi  ovde jedemo samo krofne, rezance, šufnudle i ostala jela od testa, kad belo brašno - koje u vreći preko ramena vuče danas  svaki pošteni pripadnik sindikata  -  ruku  na  srce,  nije  košer.  Nebeski narodi nisu to zaslušili, a vala, gledano istorijski, ni jeli. Ako se vraćamo korenima i tlu, onda nek i klopa bude ortodoksna: vreća pasulja, kanta masti, suve šljive i kruške, venac luka i paprike, džak kukuruza i krompira. Pa  da  vidiš zdrav narod. Da poleti!  

Jedino, nisam  sigurna  da  li  su  kukuruz  i  krompir etnički podobni, obzirom da ih je dovukao Kolumbo iz Amerike?  Mislim, šta ima veze što je bilo davno, tudjin ostaje tudjin, dodjoš ostaje dodjoš, makar bio i krompir. Da ne ulazim sada u to što nam je toliko dugo strana kultura  okupirala  domaće njive.  Situacija  se  i  onako  izmenila.  Ne   pratim   baš poljoprivredu, ali pratim cene na pijaci. Kad  vidim  krompir na tezgi, drmne me zlatna groznica. Toliko je skup.  Ako.  Pa nismo mi ni Amerikanci  ni  Indijanci  da  ga  jedemo.  Valja jednom za svagda rašćistiti sa tim nečistim  navikama.  Tudje nećemo, svoje nemamo. Pa šta? 

Zato neću više da pravim  nikakve  zalihe  klope.  Makar crkla. Ko zna na kom  jeziku  su  kvocale  one  dve  smrznute kokoške, koliko mi dodeliše da kupim  u  kasapnici  pre  neko jutro, dok sam čekala u redu ko nekad  za  FEST.  Ne  mogu  i onako sebi da oprostim  sve  one  danske  paštete,  holandske sireve, američke pite i nemačke kobasice  koje  sam,  grešna, jela kojekuda. Nikad više. Bilo ne povratilo se.  Ionako  sam jedino sigurna u pedigre mog psa  (nemački  ovčar  od  dobrih roditelja);  imam  crno  na  belo  da  je  čista  rasa.  Ono, tolerantan je ko mešanac, dobar ko svako kuče. Ali,  šara  je šara. Sad i ja mogu da kažem da imam čistu rasu. U zalihi, da ne kažem rezervi. moje pašče

Vidi vuka, reče mi juče neki  komšija,  dok  sam  šetala porodično ljubimče. Da je bar jagnje, al bi bilo mesa! - kao, našali se čovek, dok su mu oči caklile sasvim ozbiljno.