Proleće

proleće !?!
Kod nas se juče proleće maskiralo.
Bebe, je l' ovo naređenje, mis'im ako te poslušam, 'oćeš da mi napišeš i opravdanje za interv. koji moram da kuckam ko patuljak još neko vreme?

mala korekcija, a da ne budem smarac koji ispravlja - tokio hotel pesma - spring nict, spring na nemackom znaci skoci, od glagola springen aka skakati, same goes za rammstein. ostala mi trauma od svabe u srednjoj :))
ali, evo radujem se prolecu

Bas sam nostalgicna za nekadasnjim pravim godisnjim dobima.

Secam se kako sam se nekad radovala ovim visibabama. A sad kao u nekom futuristickom filmu: na dohvat ruke je garderoba za sve vremenske prilike. Cim ustanem pogledam prognozu - vise se i ne iznenadjujem.

A sto se tice toga da se i kod nas ocekuje ledeni talas iz Evrope, sumnjam - nece bre nas ni oluja ! Cak nas i vremenske nepogode obilaze :)

proleća i pesmice...

kada se proleća približi čas
veselog zvončića čuje se glas
cin cin cin cin cin cin cin cin cin

jaglaci bubice cvetići svi
hitro probudite sada se vi
cin cin cin cin cin cin cin cin cin

Evo dve strofe iz dve pesme jednog velika pesnika.
Mada su obe pesme, koliko se sećam, u elegičnom tonu, ove stihove ću shvatiti kao ode proleću. Izvinjavam se ako sam nešto izostavila ili "prepevala". Stihovi iz malog mozga za ovu priliku, a tamo baš i ne vlada neki red. :)

Zeleno, volim te zeleno,
Zelen vetar, zelene grane,
Brod na moru i konj u planini.
Ona večno sneva na zelenoj verandi
zelene puti, kose zelene.
(Lorka)
...

Kad oblak mre u visini
kakav me zanos čeka?
Čist, miran da l' će biti?
Da mi se ruke olistaju
na sjajnoj mesečini!
(Lorka)

PS Za Tamaru, Krasićku, Dragu:
Imam pristup samo na ovaj i Jelicin blog, pa ne mogu da odgovorim ako me tamo kod Biljane pljujete, kao što pretpostavljam. Odgovoriću kad mi tehnika dozvoli. U medjuvremenu, ugledajte se na velike ljude koji su ženama poput mene (zelene kose) posvećivali najlepše stihove!

Proljece je otpocelo s vjetrom
kao da je znalo da nas dijeli.
I dok drugi zajedno su bili
mi se pogledati nismo smjeli.

Proljece je otpocelo s kisom,
s vlakovima koji kasno stizu.
I dok dani umorno nizu,
mi se opet pozdravljamo krisom.

I pamtit cu dugo ono vrijeme
kad jos nismo znali sto nas ceka,
kad su sume ostajale nijeme,
kad je modra nosila nas rijeka.
I pamtit cu dugo one sate
sto ne mogu vise da se vrate.

Proljece je otpocelo s nadom
da ce jednom drugacije biti,
da od ljudi necemo se kriti
i bez rijeci lutat cemo gradom.

I pamitit cu dugo one sate
sto ne mogu vise da se vrate..

Sve mi kaze uzalud te volim...
Ali sama, jos uvijek se borim..

Evo jos jednog prelepog prolecnog cveta:

u Iranu dolazak proleca slave kao dolazak Nove Godine. Bas lepo.
Pa SRECNA IM NOVA GODINA!

Tagore prija uvek, ali svakog proleća dobija drugačije i dublje značenje:

Gradinar 41

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

Tagore

proljetni mraz
pleše u zraku
drhtaj topline

(autor/ica nepoznat/a)

jeeej!! proleće! :>>
a osim toga je i svetski dan poezije.
da. proleće - ljubav - poezija!
savršena logika. :)

...dok ja mislim na tebe

Pomisliš li na mene, dok ja
mislim na tebe
i zamišljam kako usne nam se
spajaju u poljubac?

Pomisliš li na mene dok
se smiješ,
a ja, ležeći
sanjam tvoj osmijeh?

Pomisliš li ponekad da
tvoj slučajan dodir
u meni znači
više?

Pomisliš li nekad
da otrpjeh jezu smrti,
a pokleknuh pred riječju
što piše se ljubav?

Pomisliš li na mene
dok ja mislim na tebe,
usahnuvši za tobom,
kao biljka opaljena
toplinom ljetnog sunca.

/copyright @ krešimir butković/

(i još jedan je svetski/međunarodni dan,
al ne znam el sme da se kaže.. mislim da će
nas već boban i peđa obavestiti..)

..."Prolećni dan"...

Na Proleće

Odustajete? Odlučite. Ima drugih. Čekaju. Ima i rezervacija.

– Da se odreknem? I ovog?
– I „ovog”. Lepota će ostati. Znate već, imate iskustva. Dosta je iluzije o neminovnosti realizacije. I pišite. P i š i t e.
Šteta što ne piše. Intenzivno. Sve što joj dođe pod misao. Dobra je. Može da bude bolja: postepeno, uz stalni rad. Dobra je. Bila je dobra i kada je počela. Svojim postupkom bi mogla da bude... ali. Nešto škripi. Misliš da je to? Pa ko joj je prodao tu glupost. Pokušaću da proverim. Da će gubiti ako čuva? I isprati još jednog. Bezveze. Ako si i u pravu, ne može se dugo biti:
– tamo gde jesi,
– ono što jesi, i
– osećati da je odgovarajući osećaj zadovoljstvo, a
ne biti. Možda provokacija? Da ne gubi vreme.

Opet je proleće. I opet sam sama. Pa? Ništa.
Samo mi,
nekako,
ne prija. Ili bi možda i moglo. Ali da sam i želela. I ne samo ja.
Čula sam ih kako pričaju da je, i kako je, prijatno povremeno se pustiti. U samoću. Pa gledam. I nikako ne vidim. Nekog u tom bazenu. Da, voda je mlaka, odmara, može i da se zapliva, svi stilovi su dozvoljeni. Uživanje. (Ovde da sečem, kaže. Ne može: nije mi dobra Slika sa bazenom.
– I oni su, takvi, za jednog.
– Mislite, onako, više kao kada?
– Nemojte ironiju, ne stoji Vam.
– Znači, menjam. Mislim Sliku? Mislim, bazen...
– ...)
Ne menjam. Ako u ovome mislim da plivam, moram da (umem da) proveravam. Ne menjam. Za sada.
A opet... a nije da se niste trudili.
I?
Još jedno iskustvo. Kako nešto deluje dobro, a.
I?
Da. Ako mislite da treba da ostanemo: svako na svome. Ili: da ukrstimo:

I Bazen.
Možda da se malo poveća. Vodu rashladiti; iza foto-tapet more; ulaz za kupače, onaj sa desne strane, da se proširi, sa lukom od crvene opeke. I drvo. Leva strana ostaje otvorena, ako poželim prirodan dotok vode. Neki izvor, recimo.
Plivaću sama. Ali: moj bazen je otvoren.
II Bazen.
Voda je dobra, o okolini nismo razmišljali, i dalje mislimo da samoća treba da ostane to što jeste. Ne volimo da plivamo. Mislimo da će ostati samo za jednog.

Može?
O, da. Kako ono beše: „A nije da se niste trudili.” Neka, neka ostane. Jedan u dvoje, koji nedostaje. Pogrešan zaključak. A pre provere. Mada sam već počela da sumnjam. Pa uspela:
Nije do bazena.
Do bazena je.
Ako uspeš da napraviš svoj i plivaš u njemu, moći ćeš i u drugim. Nositi kesicu morske soli u džepu, ubaciti grumen kada vlasnik ne vidi. To je dozvoljeno.

(onoj koja je pod zemljom a nikada ne uspijeva umrijeti)
-
-
suncu nijesam dao u nas dom
dovoljno je bilo
da ona udje.
-
nocu smo se igrali skrivalica.
-
u toj igri
priznavali smo samo
poraze.
-
pobjede se uvjek sanjaju
-
navikao sam je na darove
istinski bjese
zlatan sat
sa obicnim kaisem.
-
sat je bacila u smece.
-
kais s ruke
nikada nije skinula.
-
za njen stoti rodjendan
koji smo pamtili po tisini
(ona je vjerovala da smo se voljeli citav vijek)
poklonih joj prepariranog galeba.
-
nosila ga je svuda gdje nas je put vodio.
-
jednom je u brodskoj kabini
namjerno ostavila
otvoren prozor
-
cudila se dugo
zasto nije htio
da poleti.
-
(bila je to godina smijeha
ili svjetlosna godina)
-
samo je jednom bila tuzna
-
tog dana
u zatamnjenom kutku
hotelske sobe
ne dajuci mi ni da privirim
cekala je satima svoju kisu
-
tada sam o krajeve usana njenih
vezao dva velika balona
i tako
izazvao osmijeh
koji sam volio
-
u prvo svitanje
godine iste
nemirni djecaci iz susjedstva
gadjajuci ptice
(koje su po svoje zito
slijetale na njen dlan)
probusise balone preciznim hicima
-
jedva su joj promasili oci
-
i ponovo se tuga uselila
u njeno tijelo
-
vodio sam je u lov
-
punila mi je pusku corcima
promatrala je dok sam nisanio
-
nije dala prstu ka obaracu
-
potom bi
neizmjerno srecna
moj lovacki torbak
punila liscem
i travom
-
naga je ulazila u jezero
(podatljivo i njezno)
kao da ulazi u najtopliju postelju
-
brda su se prikradala vodi
-
nijesam znao da plivam
pratio sam je s camcem
mahao joj veslima
razagonio radoznale ribe
-
zaticao bih je
kako zaneseno
miluje glatku povrsinu
rekla bi: da se moj lik
ocrtavao
na vodi
nijesam vjerovao
-
zabranio sam joj to jezero
-
tih dana je neko planinom
pronio pricu
kako u svitanje
jezero
posjecuje Utva Zlatousta
-
samo sam ja
tajnu jezera
znao
-
o ljubavi nijesmo nikad
ni rijec
-
ni o ljudima
-
voljeli smo da ih presrecemo
kao najposteniji drumski razbojnici
prasnjave i umorne
da im oduzmemo dragocjeno vrijeme
da ih nagradimo smijeskom
koji je crvenio
ili da im ponudimo kofu
izvorske bijele vode
pili bi
-
ako su ljudi
-
neki covjek nas je kradom fotografisao
dok smo nepazljivo
ispijali
ucaureno nebesko plavetnilo
-
strasno smo bili ljuti
na covjeka tog
sto je uhvatio nas obnazeni pogled
-
stradao je u saobracaju
a mi smo
imali tajnu vise
-
cigani nam bjehu jedini susjedi
-
mnogo su nas postovali
-
ja sam voleo cerge
a ona cigansku djecu
-
jednom su nas divno ugostili
ispijali smo prvjenac
nas je tridesetak oko vatre
uz pjesmu jelo
peceno pile
-
tada mi je prisapnula
da je na bogatiju gozbu
nijesam vodio
-
kada su ih cuvari suma
svojim mrgodnim licima
protjerali u drugi svijet
-
ostavise nam cergu
i njen cudni pepeo
-
bili smo neizmjerno srecni
i ostajali nijemi
do svjetlosti
-
zima nije mogla da zakorovi
u nasa orijentalna jutra
-
u zivot smo se kleli jedino zvijezdama
bjezali smo u snove
za dlaku neostvarene
u ljepotu
koju smo tako bojazljivo cuvali
-
pocelo je nenadano da zlovremeni
trazili smo sifru
za lose proljece
i ponovo klanjali zvijezdama
-
ni sanjali nijesmo
onako mlada
da ce ona prva
ka njima
-
a svemu je kriv
pogani vjetar
-
sve cesce sam stavljao obloge
od svog tijela
privijao na njene upaljene grudi
hlada cela
opasni nemir ociju
cemernu nevjericu usana
-
onoga jutra
kada joj je na raspukla usta
pokuljala
crvena lava
pijavicavim poljupcima sam uzaludno
zaustavljao
njen kasalj
-
iz bolnice su je donijeli blijedu
i necujnu kao samocu
izvadili su mi srce
jednostavno je rekla
-
i kad god je potom sunce umiralo
od zapada se otvarala
i crvenjela
njena rascvjetana rana
-
setajuci alejama
zatvorenih ociju
(sljepilo je postalo
moja druga velika bolest)
pronadjem je uvijek po mirisu
tamjana
-
njeno toplo tijelo
ni u smrti nije moglo
da se ostudeni
-
znam to pouzdano
-
jedino je zimi
na cijelom groblju
njena humka
bez snijega...

(Veselin Misnic)

Najzad je svetlije. Tim povodom R. Frost:

The play seems out for an almost
infinite run.
Don't mind a little thing like the
actors fighting.

The only thing I worry about is the
sun.
We'll be alright if nothing goes
wrong with the lighting.

Anja brije noge i razmišlja o dizajnu.

Jutros je ponovo rekla Jovanu da ide iz njenog srca, i da Tamo negde („Idi gde god znaš, uopšte me ne interesuje gde!“), ostane barem zauvek jer upravo toliko vremena je potrebno da se Stvari između njih zaista srede. Sve njene odluke koje njemu nisu po volji Jovan naziva - crne tipke.

- „I sama znaš da je ovo samo tvoje ‘fis‘ raspoloženje. Proći će te taj krivi tonalitet a kada se to desi, opet ćeš me na kolenima moliti da ti se vratim!“ – progunđao je pri izlasku na što mu je ona odgovorila:

- „Zbogom srećo. Vidimo se Nikad!“ i snažno zalupila vrata za njim.

Dok upravo brije noge, pevuši ona jednu pesmu o proleću i u njenoj glavi nije mart ove, već maj ko zna koje godine i privlačan portal knjižare sa velikim, lepo dizajniranim natpisom „Happy Books Store“. E baš u blizini, gotovo preko puta čuvene Gaudijeve Casa Mile. Kao i onomad, umesto u La pedreru ušetaće Anja i sada u taj svet „srećnih“ prelepo dizajniranih knjiga, gotovo mirisnih korica, raskošan, skupocen i lep i na brojnim policama satima odlučivati koju
stručnu knjigu da pazari...

Eh, šta su sećanja: evo u glavi ponovo kupuje i po Barseloni
sama tegli dve velike i teške „Phaidonov-e kopiladi“!

Na poklopcu wc šolje, priseća se ona kako, istoga dana, u parku Güell, baš za vreme obroka na suncu u njenoj duši vri melodija za jednu staru Dučićevu pesmu. Molska, razume se...

„Dažd minu kao posle gatke,
svod sliči polju punom ruža
Odasvud glasi divlje patke,
zeleno brdo puno spuža...“

Crnkinja, na klupi do njene, uz osmeh,
pita ju šta to pevuši prepunih usta.

- „El Abril... La cancion corta en serbio...“ – slatko odgovara dok mrvi sendvič na skupocenu knjigu Hugh-a Pearman-a...

Telefon u kuhinji zvoni, ali Anja seče nokte i ne pada joj na pamet da se javi i prekine ovaj izlet... Uostalom, ona zna ko zove. Jovan, a ko bi drugi...

Odjednom ona strasno grli hladno nago telo Kolbeove lepotice u Nemačkom paviljonu Ludviga Mies Van der Rohe-a a naravno da se usuđuje jer (na svu sreću) nikoga tamo sem nje i nema; mladić koji naplaćuje karte već dugo je u toaletu i ona vrlo dobro zna da mu se odmah „toliko“ svidela. U knjigu utisaka, u šali crta šturu perspektivnu skicu bezobraznog prizora koji zamišlja i u zanosu krade mali rečni oblutak iz pravogaonog plitkog bazena, u želji da tamo, gde je ono čuveno Manje zaista Više, ponovo dođe - da ga vrati...

I tako, da skratim, ovde, na dnu mog komentara, Anja sedi na udubljenom poklopcu wc šolje, polagano maže lice Nivea kremom i pred okruglim ogledalom smišlja novi troll Nikole Svilara...

Maštu na stranu, u odrazu nema ni traga od tog davnoga maja, od daleke joj Barselone: vidi se samo jedno bledo lice koje razmišlja na čijem blogu da ugnezdi svoje „fis raspoloženje“, crnu tipku,
ovo čudno, kukavičije para-literarno jaje...

„Srđanovom!“ – odlučuje naposletku i gasi svetlo u kupatilu.

ovo je komentar br.100

od onih sam koji voli da ga u Proleće uvede . . .muzika
stoga,
šumovi, klokotanje, zviždanje, kuckanje po instrumentu
te razmeštanje istih tokom izvodjenja ,pa onda slobodno
kretanje umetnika po nevelikoj bini bio je dovoljan i dobro
osmišljen potez mladih izvodjača da oduševe nas publiku u
Muzičkoj školi u valeti ,gde se sinoć zatekoh po pozivu
poznate mi sviraljke .Naime, baš sve se oko nezaobilaznog
& omiljenog mi Baha u formi cikličnosti okretalo.Tjst ,sa Bahom je sve počinjalo da bi se potom zahvaljujući fleksibilnosti interpretatora te univerzalnosti kompozicionog postupka i ostala dela , stilski raznorodna , ulila u uhu prijatnu celinu .Za mene ,ushićenje je nastupilo kada je delikatno iznijansirana Sarabanda za popreynu flautu (partita u a-molu) ispevana na drvenom baroknom instrumentu jedne popunjene muzikantkinje uvela nas u Hojserovu Smeralinu za flautu,violinu & violončelo ,koja svojim kratkim te sadržajnim kontrastnim motivima ,energičnim tremolima
i flautskim ukrasima ustvari je muzički opisala odlomak iz Nevidljivih Gradova Itala Kalvina.

Jedno prijatno (kišno) veče kojega ću se sećati .

Pa naravno da bi svi trebalo da se veselimo prolecu. U zivotu treba biti optimista! Trebalo bi svi da pokusamo da budemo veseli i da ne mislimo na ove nase (nazovi) politicare!
Pa oni ne misle na nas?!!!