Zoran Đinđić, revolucionar

Nenasilni otpor uvek do besa dovodi nasilnike zeljne krvi. Zato je to jedini istinski otpor. Otpor nenasilja nasilju.

sa njim je otisao i deo mene.96-97 godine sam isao u kolarcevu samo da bih slusao njegove govore,posle bombardovanja sam ga malo omrzao,ali me je vremenom ubedio u svoje namere i vremenom sam shvatio njegovu velicinu,nikad necu zaboraviti kako je samo umeo da se sazivi sa obicnim svetom,a bio je toliko iznad svih-dobar,posten,vredan pun entuzijazma,mladog duha.uopste ga nisam gledao kao coveka od 50 godina,izgledao je kao buntovnik,tinejdzer i na kraju jednog mitinga se obrati gomili omladine:slusajte "mogu da nam puse".meme je to fasciniralo iako je delovalo neumesno a masa se odusevila i normalno uzvracala "mogu da ti p... zoraneeee"i nikad necu zaboraviti jedno od njegovih mnogih duhovitih poredjenja kada je rekao da je Srbija kao bicikl."zamislite da vozite bicikl,i okrecete pedale,ako prestanete sa okretanjem pedala padate sa bicikla,ako nastavite vozite i dalje,tako i Srbija mora konstantno da vrti pedale".To je samo jedna od gomile genijalnih poredjanja neverovatnog,neponovjivog ZORANA DJINDJICA,nemogu vise da pisem jer mi polako krecu suze na oci,toliko za sada.

... dok je nosio kravatu i farmerke i imao repic, tamo 1990.

... da je taj neki njegov cool-smart spirit baš dosta s tobom nekako. samo, ja bih pre rekao da je zoke evolucionar, bez 'r', mada ga ti, verujem, bolje poznaješ pa si verovatno ti u pravu.

treba da razmišljamo, kada stasaš za te high politics priče, mislim, ako budeš još u fazonu da se baviš srbijom kroz desetak godina, i o toj nekoj self-security dimenziji. tojest, ne vredi da se mi igramo dece cveće kada će neke totalitarne dijabole da potegnu oružje na tebe bilo kad. moraš da smisliš neku tehnologiju zaštite, u svetu ima dosta frikova kojima je ljudski život sasvim beznačajan.

nečovečnost, oružje, i ta njegoševa priča. ;)

potpuno te razumem. I sama se isto osećam. Toliko su mi sve reči male, banalne i siromašne kad treba da kažu nešto o Zoranu Djindjiću. Zato ću samo citirati jednu nemačku novinarku koja je izveštavajući o jednoj Djindjićevoj poseti Nemačkoj puna zavisti uzviknula:

"Zašto Nemačka nema ovakvog premijera!?"

Mislim da ćemo se mi još dugo sećati Zorana Djindjića i postavljati sebi slično pitanje. Odgovor ćemo znati, iako ga nećemo izgovarati: zato što ne umemo da prepoznamo i cenimo prave vrednosti.

da ste ti, Milja i jos onih 6-7 situiranih "predstavnika Otpora" i sam otpor i Revoluciju shvatili kao nesto tek "reda radi". Misli malo o tome. Dok studiras i usavrsavas se i planiras nesto.

od momenta kad je postao premijer.

(ovo je prekopirani tekst koji sam napisao na blogu Nebojše Milenkovića)

Mada, uvek mi je bio simpatičan. Počev od onog "Pošteno"- Đinđić,Demokratska... Uvek mi je bio zanimljiv njegov dinamičan način govora.

Međutim, od kada je postao premijer, gostujući na televizijima i objašnjavajući svoje ideje i način rada, počeo sam da uviđam da je on za mene nešto više od političara. Zaista me je impresionirao optimizam kojim je zračio i prosto mi je bilo neverovatno kako to može da održava- gotovo neprestano.

Onda sam shvatio da je on čovek koji praktično sprovodi u život svoju filozofiju života! I to kakvu... Većinu onoga što možete pročitati u ozbiljnim (filozofskim, naučnim), ali i raznim knjigama popularne psihologije koje daju savete: kako da se postavite prema sebi, prema svojim ciljevima, prema drugima, prema "neprijateljima", o volji za (kreativan) rad, o samopouzdanju i veri u pobedu...

Neću da govorim o tome kako sam se osećao kad sam čuo da je izvršen atentat. Nije to bitno. Bitno je to da njegove ideje i dalje žive- dakle, na određeni način, živ je i on. I bitno je to da već sada jasno postaje da je izvršio ogroman uticaj. Nesumnjivo, veoma važna istorijska ličnost, iako je bio premijer manje od dve i po godine.

Zamislite, kakav bi uticaj imao za buduće generacije da je i danas živ.

...on se hvalio da je osnivač Otpora (dovoljno govori o njemu). A i dalje misli tako (tužno), vidim to po onom SMO radili. Činjenica da i dan danas napada situirane otporaše, govori o tome da on još uvek ništa nije ukapirao. Njemu je samo Dom omladine merilo uspeha, pa samim tim i trn u oku (zato pominje Milju, a više misli na neke druge). Po toj njegovoj logici osnivač SPSa je bio direktor Centra Sava, jer se tamo održala osnivačka sednica.
Ali nije tema on nego pokojni Đinđić i odnos Otpora prema njemu.
Definitivno je Điniđić ukapirao prvi. Seti se samo kad ih je Pavlov prozvao da "pridrže" zastavu Otpora, on je prvi prišao nasmejan. Ostali su ga pratili sa kiselim izrazima lica, sećam se kao danas. Prvi je nosio i majicu. Ma, skontao je iz prve siguran sam. Za ostale "lidere" nisam siguran da su i dan danas skontali.
Meni će u sećanju ostati da kad god smo se sreli Đinđić i ja, ne mogu da se hvalim da je bilo često, imao je neki vic da ispriča, da se našali i uvek je bio nasmejan. Stvarno je imao energiju i mozak.
I nakon 5. oktobra odnos "lidera" prema Otporu i odnos Đinđića je bio totalno drugačiji. Jedna od činjenica je da je Otpor nakon 5. oktobra, bitno oslabljen, pravio katastrofalne greške vođen drugim interesima i bez prave vizije. Jedna od njih je što nije izašao na izbore decembra 2000-te godine. Nekako mi se čini da bi Đinđić bio živ da je Otpor izašao na izbore tada, ali o tome možemo u četiri oka, da ne gušim blog.

"Samo vas gledamo" i "sve je isto samo njega nema" su idiotske parole koje, za divno cudo, nije promovisala udba nego otpor i to dok je Djindjic bio predsednik vlade.

Djindjic je na te gluposti odgovorio, a oni koji su te parole papagajski ponavljali, trebalo bi da preskoce neke teme, neke datume, neke ljude.

Svaka slava Djindjicu, ali da li bi on danas bio srecan da cita ova pisanja o njemu.
Secam se kada je umro Tito, u osnovnoj skoli nastavnica srpskog nam je dala temu da pisemo o njemu. I morali smo, iznenada smo se svi prisetili dana kada smo stajali kraj autoputa dok bi njegov ogromni mercedes prolazio kraj nas. Drugi su ga pak sreli u nekim nemogucim situacijama i tada je Tito bio... Treci su pisali isecke iz biografije tog najveceg "sina" nasih narodnosti i ponekog naroda, a ja sam znao da nesto nije u redu. Da sam rekao kult licnosti mozda bi nadrljao pa sam cutao kao i drugi i napisao kratku pesmicu, petica iz srpskog je petica a politika je neopipljiva i daleka.
Ja mislim da Djindjic ne bi voleo da kad vec nije za zivota ( protiv cega se i borio) onda u smrti postane kult. Nemojte da ovog tuznog dogadjanja napravimo novi 8 Mart koji zenama ne znaci nista. Ako vam je stalo do Djindjica i njegovih ideja, neka svakog dana uradimo nesto sto ce nas napraviti boljim i jacim i vrednijim pa ce i secanje na Djindija biti bolje i i jace i vrednije.
Ovako to je sve prazno prepucavanje, o tome kada ga je ko sreo i sta mu je dobacio.

poznati stari dobri stihovi Dobrise Cesarica:

O, zemljo moja, ti si kao bara.
Kad koja glava iz mulja izviri,
Ne viri dugo. Ima, ko se stara
Da dotučena zauvijek se smiri.

Cini mi se da tek dolaze vremena u kojima je Zoran Djindjic najpotrebniji. Strasno je sto je nestao u nekom glupom vremenu, u olupinama i rusevinama jedne glupe proslosti.