12. mart ─ dan posle kojeg Srbija više nije ista...

Moto koji me vuče napred je nikad se ne predaj. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, a ne ono što će većina da podrži. Poraze ne doživljavaj lično. Nikad se ne nerviraj zbog politike.
Zoran Đinđić, 31. 12. 2001.

Milutine,

ti izgleda ama baš nikad ne spavaš.
Iskreno se nadam da će ovaj tvoj komentar
biti ignorisan...

да непријатељ никада не спава.

за разлику од тебе НЕБОЈША ја пишем о ономе што сам гледао својим очима и слушао ушима, нешто не се тебе не сећам да си био тамо где се све то ваљало и догађало.

ma šta da ti pričam
drag si ti čovek...

ево кажи ми, да нисам пожељан на твом Блогу, макар тема била мрави, комарци и спирогире, и видећеш, ја ти нећу никада више заћи на Блог да ишта зуцнем.

Ево ко год ми то каже, поштоваћу ту жељу било ког власника Блога као преамбулу УСТАВА овог истог БЛОГА.

П А Ж Њ А !!!!!

Миленковићу, све моје постове треба прочитати бар по три пута, знаш ли зашто !? Па ја не пишем за оне који не мисле док читају, а поготову не за оне који знају шта сам мислио иако то нисам написао.

Дакле, ако мој коментар прочиташ још два пута, схватићеш да си га погрешмо разумео, површно закључио, није тешко веруј ми да и сам дођеш до тог закључка, покушај видећеш и запањићеш се колико сам у праву.

Ако не схватиш о чему причам, кажи ми открићу ти тајни КОД мојих коментара.

milutine,
glede vašeg prisustva na mom blogu
mogu samo da kažem da bih bio
vvvvveeeooommmaaaa
vvvvvvvvvveeeeeeeeooooooooommmaaa
zahvalan + radostan
ako se bar na ovu temu više
ne biste javljali.

još jednom,
unapred zahvalan,
n.m.

Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I jer ga oslobađa odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koje ne podstiče i ne oplamenjuje akciju nego je blokiraju. I previše je intriga i tračeva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada.
Zoran Đinđić, 29. 06. 2002.

mislim da se u Srbiji ( i slicnim sredinama) uspeh, pamet, lepota, moral , pa jos kad je to sve zajedno nikako ne oprastaju. Eh, da mu se barem zena kurvala ili deca drogirala, mozda bi mu i oprostili. Da je barem spavao do podne...
Ovako, bio je isuvise savrsen za srpske standarde. Pametan, obrazovan, ambiciozan, uljudan, elegantan, lepa porodica... samo ih podseca na sopstveni neuspeh i sopstvenu nistavnost.

Dragi prasići,
Upravo tako. Bio je istovremeno: najveseliji, najšarmantniji, najduhovitiji, najvragolastiji i najodgovorniji intelektualac u istoriji Srbije! Posedovao je životnu filozofiju koja je bila suprotna svim našim pesimizmima, mrzovolji, lenjosti, lošim navikama... Zoran Đinđić se iskreno radovao životu. Uvek je išao: korak više, korak dalje, korak napred ispred ostalih.
A to se ovde izgleda jako teško prašta...

STVORIMO SVAKO SVOJU SRBIJU

Okružimo se dragim, pozitivnim, normalnim ljudima (i ženama, naravno), i stvorimo svako svoju Srbiju. I proširujmo je svakodnevno primajući u nju ljude koji imaju isti takav pozitivan odnos prema stvarnosti. To će onda svakim danom biti sve veća, srećnija i sve bolja zemlja. Dakle ne samo dve ─ nego dve hiljade ovakvih, normalnih, pozitivnih Srbija. I tako možemo da menjamo ovu zemlju, svest o njoj i svest u njoj ─ svest koja će mračnjacima uvek da kaže jedno veliko: NE!

TI, UZASNI COVECE, KADA CES DA SE SKLONIS ODAVDE JEDNOM ZAUVEK?????!!!!!!

mislila sam na Milutina Mladjenovica
Pozz

re: izvinjavam se ostalima...

ok.
procitavsi prvi post - priznajem da si u prvi mah uspela da me zbunis... ipak, sto se, m.m., ali i ostalih provokatora tice, molio bih da se makar na ovom blogu (a bilo bi lepo i inace)oni jednostavno ignorisu. ljudima je, ocigledno, cilj da iritiraju i da na taj nacin privlace paznju (da ne kazem bas da imaju i neke druge ciljeve - posto za to ne bih imao dokaza) i najbolje je pokazati kako nas njihove provokacije uopste ne doticu...
eto, ja sam, recimo ubedjen kako bi to mozda mogli da postanu sasvim dobri i pozitivni ljudi - samo im treba dati (pravu) sansu...
sto se m.m. tice, ako ste pratili diskusiju covek je nakon moje molbe prestao da se javlja na ovu temu na cemu sam mu, i ne samo ja verujem, zahvalan. stoga nema nikakve potrebe iritirati ga i podsticati da se vraca.
s pozdravom,
n.m.

..ovi ala Mladjenovic koji jednog takvog coveka zove Kiza...

Mariška,
ma otići će on sam - samo ga treba
ignorisati... treba to razumeti:
čoveku nije lako...

Vidis da ne razumemo mi coveka. I sve samo zato sto ne citamo njegove komentare bar po tri puta ( dnevno, pre i posle jela)

re: danas...

Ovo je tacno, Drago. To je taj deo podeljene Srbije.
Ja sam vec duze van zemlje, ali mi je pricala svekrva koja se zadesila na nekakvom mestu, dana kda su ga ubili, odnosno kada je objavljena vest o smrti Zorana Djindjica kako su odreagovali ljudi koji su se oko nje zadesili. Bila je uzasnuta njihovim smehom i radoscu sa kojom su odreagovali na vest. I svaki put kada sam u Beogradu i ako se zadesi da prolazim pored kapije iza koje je ubijen, uvek se pitam da li je moguce da neko nestane u gomili ljudi, pored cuvara, pored saradnika, pored bucne i prometne ulice, danju kada ima puno ljudi. Strasno! I ako neko moze da sada, posle svega, da izadje na ovaj blog, ili na bilo koje drugo mesto, da sa mrznjom, bespomocnom i jadnom mrznjom, iznova pljuje...

Ko ce da mi objasni- zashto se Zoranova smrt uporno naziva ubistvom, a ne onako kako treba ATENTATOM?

Ma naravno da je ATENTAT. Smisljen, dugo planiran, provezban kroz razna zastrasivanja, kroz povredu noge koju je dobio. Kada su izvrsili atentat na njega, bio je na stakama. Bebo, potpuno se slazem da bi sve trebalo nazvati pravim imenom.

Atentat je ubojstvo na političkoj osnovi, od lat.reči attentare, pokušati, napadati. Dakle, kreatori Zoranove smrti su od početka pokušali i nažalost i uspeli da njegovu smrt prikažu kao ubojstvo, a ne kao atentat. Jer, ubijaju se kriminalci među sobom, a na političke lidere se vrše atentati. Vi ste postavili pravo pitanje. Ne znam da li ga je spec.tužilaštvo moglo tretirati kao atentat, ali sigurno su advokati Zoranove porodice, trebali češće upotrebljavati taj izraz, jer ATENTAT de facto jeste uzrok premjerove smrti. Uzrok i cilj. Ubiti nekog da bi se umesto njega došlo na vlast. Sad ko je došao na vlast i šta se sve u Srbiji promenilo, to znamo. To nas vodi i do motiva, zar ne?

Da, i ja mislim da tu smrt treba nazvati pravim imenom. Ti je bio atentat i nadam se da ce politichka pozadina tokom sudjenja biti razjashnja, uprkos preprekama. Zato veliku nadu polazem u advoka, gospodina Srdju Popovica. On je pokrenuo to pitanje.

i prvi javno nazvao ( prozvao) stvari i ljude pravim imenom

UPRAVO TAKO!

Politička pozadina atentata na premjera prve demekrotske vlade Srbije je jasna svima koji razmišljaju svojom glavom, a pri tom su prosečno inteligentni (IQ=80-120).Drugo je pitanje da li će politički kreatori i organizatori atentata biti sankcionisani.Kako sada stoje stvari, male su šanse. Nažalost.

Otkrivanje političkih isnpiratora i nalogodavaca atentata na premijera Zorana Đinđića prvi je preduslov, prva stepenica ka pokušaju uspostavljanja stanja normalnosti u ovoj nesretnoj zemlji. U suprotnom – poruka koja bi bila poslata jeste da zločin isplati a da su žrtve uvek uzaludne. Da li će biti tako, zaista zavisi upravo od nas -od toga da li smo spremni da tako nešto dozvolimo.
Posledice koje bi poruka o isplativosti zločina mogla da ima dobro su nam poznate. Uostalom, upravo ih živimo...

a zločinci misle i dalje da se zločin isplati, jer u partiji šaha oko atentata na Đinđića atentatori su privremeno žrtvovali samo nekoliko piuna.

http://www.b92.net/galerija/pics/2003/03/2997274743e7369751cd63078370523.jpg

Pokušaj da nešto napišem, završio je u besu..
Zar je moguće da je uzalud umro.

Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I jer ga oslobađa odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koje ne podstiče i ne oplamenjuje akciju nego je blokiraju. I previše je intriga i tračeva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada.
Zoran Đinđić, 29. 06. 2002.

Mislim da "Kapiraj-kopiraj" CD treba uvrstiti u nastavnu jedinicu po shkolama da deca imaju shta pametno da chuju i nauche.

Mene kao ljudsko bice potpuno porazava kada vidim da se neko raduje zbog atentata na Zorana. Nije mi jasno sta je to u tim ljudima sto izaziva veselje oko necije smrti.

Svakog 12. marta dozivim neverovatan flash back u 2003. i treba mi nekoliko dana da se oporavim. Jos kada pogledam neki od filmova na B92 ili CD Kapiraj/Kopiraj, kao da sve iznova prozivljavam. Mislim da smo osakaceni kao zemlja sto smo izgubili nekog takvog. Pogotovo zbog osmeha i pozitivne energije koju je imao i prenosio. To mi jako nedostaje, i nadam se da ce isplivati neko ko ima dovoljno energije da nas izvadi iz ove zabokrecine u koju smo upali.
Pozdrav svima.

osmeh - trag lepote na licu čoveka...

na blogu taoci videh i komentar Aleksandra Trif... koji je ostavio link za čitanje

Mi smo vlada i ja sam predsednik vlade koji sebe doživljava kao motivacionog trenera nacije. Kažem ─ narode, ja verujem u pobedu i ja sam spreman da se borim za pobedu, a ako si i ti spreman, ja mislim da imamo šansu da pobedimo.
Zoran Đinđić, 19. septembar 2001.

protiv posmatraca utakmice u kojoj sami ucestvuju

Nepravedno je da od radnika tražimo da se prilagode tržišnim uslovima, a puštamo mnogim sudijama da se ponašaju kao da Staljin još nije umro.
Zoran Đinđić, 4. mart 2003.

Ti si, more, unikat.

Da bi promene uspele većina članova društva koje je ušlo u promene mora se svakog jutra buditi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, s osećanjem nečeg velikog i vanrednog.
Zoran Đinđić, 8. avgust 2001.

Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima, ni u svetu, prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule.
Zoran Đinđić, 7. mart 2003.

i iz toga je,kako rekoste,sasvim lako zakljuciti da nema naslednika..

na žalost, tako je...
bar zasad...

to je jos jedna tuzna cinjenica. Da je Djindjic ostao ziv, i kosovo bi imalo malo drugaciji rasplet. Sve je uzrocno-posledicno.

Kada je reč o Đinđićevoj strategiji za Kosovo i Metohiju – često mislim o ovome: a zamislite samo da je imao vremena da i taj problem razreši. Šta bi tada o njemu sve izrekli šibicari, pilićari i ostali ordinarni ološ koji je, u ovoj nesrećnoj zemlji za sebe prigrabio patriotsku retoriku kao najbezbedniju masku za hipokriziju, pljačku, ubistva... Sećate li se koliku paniku je marta 2003. kako u međunarodnoj zajednici tako i među kosovskim Albancima izazvao Đinđićev pokušaj da se Kosovski problem otvori i reši. Koliko je napada doživeo ovde... Da je kojim slučajem imao vremena da sa Albancima postigne miran, istorijski sporazum o federalizaciji i(li) teritorijalnoj podeli Kosova i Metohije. Možete li samo da zamislite kakvu bi to reakciju u Srbiji, i posledice po njega u Srbiji proizvelo... kakav bi tek tad bio "izdajnik", "plaćenik"... i tako to...

Posle njega, koji je otvarao teme, pristupao problemima i preuzimao inicijativu, stigli su mudraci i patriote čija je jedina strategija bila ta da čekaju da problemi, uključujući i kosovski, stignu do njih. Naravno, višestruko veći i višestruko teži nego da mu se pristupilo na vreme.

To je ono - ta spremnost da se događajima ide u susret, da se diktira i nameće vlastiti ritam, umesto da se pasivno, arogantno i gubitnički čeka. Možete li, recimo, da zamislite Đinđića koji odbija da primi međunarodnog izaslanika zaduženog za rešenje Kosovskog problema?!
Ja ne mogu!

Nebojša Milenković : ...Da je kojim slučajem imao vremena da sa Albancima postigne miran, istorijski sporazum o federalizaciji i(li) teritorijalnoj podeli Kosova i Metohije. Možete li samo da zamislite kakvu bi to reakciju u Srbiji, i posledice po njega u Srbiji proizvelo... kakav bi tek tad bio "izdajnik", "plaćenik"... i tako to...

Ovo ste lepo napisali Nebojsa. Osim zadnje recenice sa kojom se ne slazem. Iskreno receno verujem da bi u ovakvom slucaju stekao popularnost u Srbiji ... koju je i tako zasluzio.

Ove etikete bi mozda dolazile od SRS-SPS bloka, ali bi valjda i ti blokovi bili jos manji od ove trecine glasackog tela koju imaju danas. A moguce da i oni ne bi imali obraza da bas mnogo galame - posto su oni ti koji su sve izgubili ...

●

"Ove etikete bi mozda dolazile od SRS-SPS bloka, ali bi valjda i ti blokovi bili jos manji od ove trecine glasackog tela koju imaju danas. A moguce da i oni ne bi imali obraza da bas mnogo galame - posto su oni ti koji su sve izgubili ..."

...ne zelim da vas vredjam ali vi ociglendo ne shvatate socijalnu i politicku realnost u srbiji. ko zna, mozda ste vec dugo u emigraciji pa ste izgubili dodir sa tom realnoscu. ako nije zbog udaljenosti, onda mora da je sklonost ka utopistickom mislju jer su vase prognoze nerealno optimisticne. uostalom, pogledajte rezultate proslih izbora i sve ce vam biti jasno. danas mediji u srbiji pokusavaju da predstave vladu DSS-a kao nastavljaca Djindjiceve politike. siguran sam da vecina glasackog tela u tome nalazi utehu jer im dozvoljava da vicu, "kosovo je srbija" i da se istovremeno pretstavljaju kao postovaoci Djindjiceve politike. e, to je ono sto vecini srba imponuje, dozvoljava im zivot u nekakvoj bajci u kojoj su oni najjaci, najlepsi i najpametniji narod na svetu. Djindjic je hteo da ih probudi iz tog sna, ne saputanjem i pesmicom, vec hladnim tusem i bukom. zato smo ga mi srbi, za zivota, toliko mrzeli!

pozdrav

Bez mnogo obrazlaganja možemo reći ─ ako osećanje nade i volje u Srbiji ne pobedi nad osećanjem praznog mudrovanja i cinizma, promene će postepeno ući u fazu rutine i otaljavanja.
Zoran Đinđić, 8. avgust 2001.

Размишљам нешто сталан ко вода
Док је песак лагано упија
Шта ли је боље - бити бодља
Ил’ излизана, стара турпија

Па стога разлог сумњама открити
Јуче ил’ сутра . . . шта да се учини
Суноврати наде у снове су скрити
Плутају жеље по нашој судбини

К’о ноктом пужа рана начета
Жубор потока ил’ сата куцање
Пролази живот , усуд кучета
Чему нам само залудно надање ?

Evo i transkripta "Peščanika" - pri kraju Srđa Popović komentariše ovaj razvoj u suđenju o kome priča Vasić.

force be with you...vidim ispravke neke!!! :)

Nakon njegove smrti, kako bi Orwell rekao: Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima...
Na žalost, Srbija je shvatila koga je imala
tek onda kad ga je izgubila.
Iako trenutno stvari izgledaju prilično beznadežno:
zločin ne sme da pobedi. I neće pobediti.
E,zato, sećajući se najboljeg među nama, danas imamo osmehe na licima.
U inat zločinu.
I nasuprot zločinu.

Vizija živi!
Znamo da je tako.

... još više mrzi nego pre? Možda, umesto odgovora citat Dostojevskog, Braća Karamazovi, Dimitrij:

"I on se odjedanput seti, baš u zgodan čas, kako su ga nekad, još pre, zapitali: "Zašto vi toga i toga toliko mrzite?" A on je odgovorio onda u nastupu svog lakrdijaškog bezobrazluka: "Evo zašto: on mi, istina, nije ništa učinio, ali zato sam ja njemu učinio jednu strašnu podlu pakost, i odmah, čim sam je učinio, odmah sam ga zbog toga i zamrzeo." Setivši se sad toga, on se tiho i zlobno nasmeši i trenutno zamisli..."

bas tako krasici

da moramo da sakupimo snage i da pokusamo da nastavimo ono sto je on zapoceo. Kod njega nije postojalo ono, sada smo gotovi, ovo je kraj. To je mrzeo vise od politickih smicalica koje su mu postavljali politicki protivnici.
Takodje imam utisak de je njegova racionalnost i inteligencija bila uvek iznad emocija posebno u trenucima kada je to bilo najneophodnije.

Personalno sam jos uvek potresen i osecam gubitak.
Imam i jos jedno licno zapazanje totalno nevezano za temu ali u vezi sa Zoranom.

Mene ova dva coveka imaju nesto zajednicko, a malo i lice

=] (moj doprinos osmehu koji je nam je preko potreban).

i

Tačno, liče dosta, to sam primetio pre par godina. Razlika u mentalitetu- Zoran je bio okrenut konkretnijim problemima bez vremena da se bavi duhovnošću (mada je čitava njegova pojava jedna velika duhovnost)iako je bio filozof dok je Milan, naravno bio pesnička duša. Veliki ljudi u svakom slučaju. Šteta što nisu sa nama.

Spiridone,
hvala na fotkama osmeha
u istom duhu - ako neko ima
neka prikaci i neku lepu fotku
prof. dr Ivana Đurića.
unapred hvala,
n.m.

Milana Mladenovica, Zorana Djindjica i Ivana Djurica, pamtimo i za njima zalimo, povezuje ih i to sto su bili veoma privlacni muskarci. Sve zajedno zvuci kao "recept" za preranu smrt, rekle bi stare zene (moguce).

Mene licno smeta kada Zorana Djindjica tek tako, olako nazivaju "Zoranom". Znam, znam, to se opravdava ljubavlju prema onome koga volimo "kao svog rodjenog". Ipak, ponekad u mojim usima zazvuci kao nedostatak postovanje, ono sto se opisuje terminom "zajednog vodjenja koza/ovaca na ispashu".

Pozdrav!

nego smo se zajedno s njim borili protiv zla, a prozivajuci ovce da progledaju. A to zblizava. Mi smo kroz to svi bili isti i bliski, ne samo na ulici. Dijelili smo zelje i viziju, osjecali isti bijes i nemoc, a zatim ulazili u faze snage i nade. Ja tu nemoc nisam mogla dugo podnijeti i otisla sam i bila ponosna na one koje su ostali da se bore i bila im zahvalna. Ali i danas nosim osjecaj krivice sto sam otisla. Hocu samo reci da to ne znaci nepostovanje, prije ce biti da ljudi tako izrazavaju osjecaj da su izgubili najrodjenijeg, kao sto si uostalom i sama zakljucila.
Osim neopisive tragedije za njega i njegovu obitelj, osim nemjerljive tragedije za zemlju kao takvu, pucano je dijelom i u nas, jer je on tamo stajao za sve nas. Ja sam se dugo osjecala kao da smo ga podmetnuli tamo na tanjuru umjesto nas. I sigurna sam da nas je puno sto ne znamo kamo cemo s tim teretom, pitajuci se sto su nam to ucinili iza ledja i kako to da ih nismo spazili, da li smo mogli nesto uciniti da ne bude tako.

Zoran je bio jedan od nas. Bio je dete ovog grada. Ovde je ishao u shkolu, studirao. Poznavali smo ga sa fakultetskih tribina, sa diskusija, SKCa....Bio je sa nama godinama na ulici. Znamo ga sa dugachkom kosom i mindjushom u uvu, znamo ga u farmerkma, znamo kad su mu se deca rodila. Na nashe ochi je izrasto u govornika, u lidera. Dunjice, on je jedan od nas i zato smo sa njim na ti, zato ga zovemo Zorane. Prosto, familijarno.
Pozdrav

Zoran Đinđić za kraj:

Gledajte u budućnost i tamo ćemo se sresti vi i ja.
Videćete.

SLAVA I HVALA MU!