Taoci

Zoran Djindjić u Istoku, oktobar 1998. godine. U prvom redu, sredina Milivoj Ribač iz Kline
Predlažem da ovaj blog posvetimo uspomeni na Zorana Đinđića. Mislim da bi bilo izuzetno korisno ukoliko bi svako od nas dao doprinos tako što bi zabležio i sa ostalima podelio neko sećanje na ovog uglednog političara. Verujem da je svaki doprinos dragocen: svi koji nisu imali prilike da ga lično upoznaju, mogli bi da opišu neki događaj iz kolektivne uspomene na vreme, koje je Đinđić, kao predsednik Demokratske stranke, prvi demokratski gradonačelnik Beograda i prvi reformski premijer savremene Srbije, nesumnjivo obeležio.

TAOCI

U 7 i 30 telefonsko zvono odzvanjalo je mojom sobom. Spremao sam jedan od poslednjih ispita. Nadao sam se da ću u stranku morati da navratim tek oko podneva, ali monotoni zvuk najavljivao da će taj dan proteći sasvim drugačije. Iz određenih razloga, u predsedničkom „kabinetu“ su moj telefonski broj davali svakome ko bi se iz bilo kog razloga javio. Pretpostavljao sam da će i sada, pošto se javim, zapljuštati uvrede, ili će dotični početi da mi objašnjava prednosti svenarodne koalicije „Budućnost“, koja jedina može da obori Miloševića i ostvari istinski demokratski socijalizam, bez stranaka razume se...
Međutim, pošto sam se javio začuo sam glas jednog očajnog čoveka. Ukratko, Milivoj Ribač iz Kline, član Izvršnog odbora stranke, obavestio me je da su prethodnog dana oteta trojica njegovih bliskih rođaka. Jedan od njih bio je maloletan. Oteli su ih pripadnici „OVK“. U maniru ljudi sa Kosova zaklinjao me je da učinim sve što je u mojoj moći da mu pomognem. Zaklinjanja su, po istočnjačkim običajima, pratila obećanja da će mi se odužiti. 
Kad je napokon prekinuo vezu našao sam se u čudu. Student četvrte godine, portparol jedne vanparlamentarne stranke, u predvečerje rata u kom je čitava njegova politička opcija označena kao izdajnička, nije baš mogao biti od velike pomoći, bilo kome, a naročito ne nekome ko se nalazi u takvoj nevolji.
Odlučio sam da pozovem predsednika stranke. Nisam bio od onih koji dosađuju preko telefona, uostalom svakodnevno smo se viđali u stranci. Mobilni telefon je očekivano bio isključen. Na kućni telefon sam ga zvao po prvi put. Sledeći put ovaj broj okrenuću pet godina kasnije, u pokušaju da gospođi Đinđić izjavim saučešće. Posle kratkog vremena javio se lično Zoran Đinđić. Razgovor je bio kratak. Prepričao sam razgovor sa Ribačem, primetio da DS ne može da učini mnogo više osim da neprestano o svemu obaveštava javnost i predložio mu da ukoliko do podenva ne dobijemo nove vesti, uputi pismo ambasadorima sila članica Kontakt grupe. Složio se, ali je postavio jedno s ozirom na okolnosti logično pitanje.

-Je li... A taj što ti se javio... Da li ti njega poznaješ? Mislim... da nije neki „fijuk“?- čak i rano  ujutro, prilikom jednog sasvim neobičnog razgovora, Đinđić je zadržao duhovitost, i pošto se radilo o DS-u, samoironičnost.  Odgovorio sam mu da Ribača poznajem iz viđenja, da je sigurno član stranačkog izvršnog odbora. Rečeno kao veliki argument ovo je izazvalo samo podsmešljivi uzdah:“-Eh...“- činilo se kao da želi da kaže „Eh, da je samo jedna sumanuta osoba u stranačkim organima, daleko bi smo dogurali.“
Predložio je da pozovem Borisa Tadića koji je, s obzirom na veliko iskustvo u radu sa stranačkim odborima, trebalo da poznaje Ribača. Samo koji minut kasnije Tadić je potvrdio da je Ribač ozbiljan i u svom kraju poštovan čovek. Istog dana započeli smo borbu za oslobođenje talaca.
Bilo je to sredinom aprila 1998. godine. Trojicu Mikića, Ribačeve rođake, otela je grupa članova OVK čiji je komandant bio jedan od vođa metohijskog (dukađinskog) ogranka ove organizacije. Reč je bila o Sulejmanu Seljimiju poznatijem po nadimku Sultan, koji će kasnije postati general, a po odlasku Čekua na mesto kosovskog premijera, osam godina kasnije, postao je komandant Kosovskog zaštitnog korpusa. U to vreme, nisu još uvek vođene operacije širokih razmera protiv OVK. Milošević je spremao referendum (o stranom mešanju), druga Marjanovićeva vlada je tek bila izabrana, a demokratski blok je za duže vreme bio podeljen. OVK je do tada otela desetak građana. U osnovi još uvek mirno stanje na Kosovu, učinilo je da smo čak znali u kom selu i u čijoj kući su Mikići bili zatočeni. Tokom narednih pet dana održane su tri konferencije za novinare, mislim da nismo propustili da bavestimo ni jedan od domaćih ili stranih medija sa kojima smo imali kontakt. Đinđić je uputio pismo ambasadoru SAD. Najvažnije je bilo to što smo preko mreže lokalnih medija uspeli da njihovu milonsku publiku obavestimo o otmici Mikića.
Ipak, vreme je prolazilo, a osim Đinđića i lično zainteresovanog Ribaća, niko se posebno nije zanimao za sudbinu trojice talaca. Policija nije reagovala. Režimski mediji su nas nipodaštavali. Za opozicione novine i dva radija bila je to vest kao i svaka druga. Nekoliko dana kasnije oteta je grupa albanskih poslovnih ljudi koji su navodno bili bliski Miloševićevom režimu. Posle kratkog vremena pronađeni su njihovi leševi. Pokušavali smo da dojavljujući razne informacije medijima, koje često nisu bile ništa više od glasina, dobijemo makar malo medijskog prostora. Vremenom imali smo sve manje uspeha. U Demokratskoj stranci većinom nije bilo razumevanja za kampanju za oslobođenje talaca. Na sastancima kod predsednika čuli su se argumenti da je to pitanje iznad moći jedne vanparlamentarne stranke i da to treba da rešava policija. Kad im je objašnjeno da je javnost jedini saveznik otetih, jedan od sumnjičavih ustvrdio je kako taoci na kraju po pravilu izginu, tako da ukoliko budu oslobođeni niko neće smatrati njihovu otmicu ozbiljnom. Đinđić se samo osmehivao i nije komentarisao ove u osnovi bezosećajne i besmislene primedbe. One ne samo da su govorile o slabom moralu, već i o potpunom nedostatku smisla za politiku onih koji su ih iznosili. Taoci i odnos prema njima bili su najbolja diskvalifikacija Miloševićeve politike koja se u to vreme ponovo, po poslednji put, sakrila iza nacionanog ponosa.
Preloman trenutak kad je reč o sudbini Mikića nastupio je posle nepunih pet dana. Iz Beograda je odlazio jedan britanski diplomata. Nezvanično, saznali smo da ga je srpska policija pronašla u jednoj šumi dok se vraćao sa sastanka sa OVK. Gostoprimstvo mu je uskraćeno bez velike buke, pa je on čak organizovao i prijem povodom odlaska. Poznavao sam ovog diplomatu odranije, pa sam dobio poziv za taj prijem. Na prijemu su pored ostalih bili Rugovin zamenik Fehmi Agani i predstavnik političkog predstavnika OVK Adema Demaćija, mislim da se zvao Abdul Karadžu.  Iskoristio sam priliku, i u sporazumu sa Zoranom Đinđićem, porazgovarao sa ovom dvojicom albanskih političara. Smatrao sam da bi bilo najzgodnije da to učinim u prisustvu nekog zapadnog diplomate. Zamolio sam za pomoć Nikolasa Hila (brata Kristofera Hila), koji je održavao kontakte u ime ambasade sa Albancima i novootvorenim američkim Informativnim centrom na Kosovu. I dok je Agani relativizovao čitavu stvar i govorio o patnjama svih ljudi na Kosovu, Karadžu me je optužio da radim za srpsku državnu bezbednost. Hil, koji mi je ostao u uspomeni kao čestiti i umeren čovek, bio je iznenađen tolikom licemerjem i podlošću, pa se u potpunosti stavio na moju stranu. U razgovoru sam nastojao da što češće ponavljam imena Mikića, naziv selâ u kojima su ih držali u zatočeništvu, i naravno ime za koje su moji sagovornici vrlo dobro znali: Sulejman Seljimi – Sultan. 
Mikići su oslobođeni već narednog dana.
Zoran Đinđić je tokom 1998. godine pokušavao da ponudi javnosti alternativu jedinstvenoj politici prema Kosovu koju je podržavalo 90% poslanika Narodne skupštine (SPS-SRS-SPO). Zamisao o kantonizaciji Kosova dobila je njegovu podršku još kada je nastala. Dvojica srpskih privrednika sa Kosova (Živko Cuckić i Milan Nikolić) predstavili su mu projekat kantonizacije. Nešto kasnije i Institut društvenih nauka sačinio  je svoj koncept kantonizacije koja je uključivala i samoupravu za desetak multietničkih opštinskih središta i gradova.  Prvi projekat pružao je srpskim kantonima prevelika ovlašćenja i u njihove teritorije uključivao i krajeve iz kojih se poslednji Srbin iselio pola veka ranije. Autori projekta IDN-a, međutim, nisu želeli da dobiju podršku samo jedne stranke. Kada smo na konferenciji za novinare predstavili ovaj plan, koji je Zoran Lutovac doneo u stranku, optužili su nas za plagijat.
U nekoliko navrata Đinđić je tokom 1998. putovao na Kosovo. Početkom jula, delegacija Saveza za promene sastala se u Gračanici i Prištini sa predstavnicima Srba i Albanaca. Ovaj sastanak pokazao je istinsku dubinu tragedije u kojoj smo se u to vreme nalazili. Rugova, koji je samo neki mesec ranije požurio da se na Belom dvoru sastane sa Miloševićem, izašao je iz prostorija DSK prezrivo nas gledajući dok smo izlazili iz autobusa. Razgovor sa pregovaračkim timom Prištine prošao je u njihovim tvrdnjama da jedini sporazum može biti proglašenje nezavisnog Kosova. Osmehivali su se na spominjanje talaca i uzvraćali deklamacijama o patnjama Albanca. Srbija je osuđena na nedemokratiju, tvrdili su... pomoć Albanaca demokratskoj opoziciji ne bi ništa promenila. Đinđić, koji je bio glavni govornik u ime saveza, lucidno je odgovorio da bi izlazak Albanca na izbore već 1992. doveo do pada Miloševićevog režima, dok bi Srbija došla u poziciju Makedonije, u kojoj nije moguće izabrati vladu bez podrške albanskih poslanika. Ipak, primetio je, to ne bi odgovaralo državotvornim težnjama albanskih političara. Tokom razgovora na sastanak je utrčao jedan od telohranitelja. Umesto da to kaže samo Đinđiću, usplahireno je obavestio prisutne o tome da je nekakva „četnička“ organizacija najavila da neće dozvoliti delegaciji Saveza za promene da poseti načelnika Prištinskog okruga, Veljka Odalovića.  Đinđić mu je dao znak da se smiri, a naši sagovornici su razmenili osmehe, a onda rekli nešto sasvim neočekivano: „Ukoliko želite“- ponudio je Suroi-„mi možemo da vam garantujemo sigurnost.“ Zahvalili smo i ubrzo napustili zgradu. Po savetu obezbeđenja na izlasku je deo nas izigravao telohranitelje. Dok je izlazio iz dvorišta zgrade Đinđić je zastao gledajući me razdrljenog i bez naočara, kako više odajem utisak slabovidog kom su ukrali kravatu nego nekog sina neogradskog asvalta koji će u slučaju potrebe da potegne pištolj. Zastao je i slatko se nasmejao.
Zoran Đinđić je ispravno procenjivao da bi bilo teško očekivati da autonomije uspostavljene u komunizmu budu zamenjene nekim novim unutrašnjim ustrojstvom Srbije. Srbiju je trebalo demokratizovati uključujući njene autonomne pokrajine koje su formirane u doba diktature.   Uzalud je pokušavao stranim novinarima da objasni da na Kosovu nikada nije postojala demokratska autonomija. Iako je bilo izvesno da će SAD i EU stati uz Albance, kao i da će nastojanja Srbije da zaštiti postojeće stanje biti neuspešna, Đinđić nije smatrao za korisno da inauguriše radikalno drugačiju politiku prema Kosovu. Uostalom, bilo je to krajnje vreme za „Istorijski sporazum“ Srbije i kosovskih Albanaca, podelu pokrajine i priznanje nezavisne albanske države. Posle 1999. Srbija više nije imala bilo šta da pruži za uzvrat kako bi postigla sporazum. Jednom prilikom na Glavnom odboru Demokratske stranke, advokat Radoje Prica izneo je stav da je mirna podela Kosova jedino rešenje koje je u interesu Srbije. Sa govornice ga je ispratio snažan aplauz.  Đinđić je bio veoma nezadovoljan. U holu opštine Stari grad mu je rekao: „Hoćeš li da snimak ovog obraćanja redovno emitiju na RTS-u kao reklamu protiv DS-a?!“  Glavni odbor Demokratske stranke činili su obrazovani i misleći ljudi, ipak u manjini u svojim sredinama, oni su u pojedinim opozicionim političarima i intelektualcima videli otelovljeni ideal. Raspravu o Kosovu je na posletku umirio akademik Ljubomir Tadić. Održao je mirnim i razložnim glasom jedno retorski izbrušeno slovo da je Kosovo veliki problem i kako je teško reći da li je rešenje autonomija, podela ili nezavisnost. Završio je taj lep i šarmantan govor sa istom nedoumicom. Natale su ovacije. Prica je tako, govorio uzalud.  
U novembru je ponovo otvoreno pitanje talaca. Do tada nas je kontaktiralo još pet porodica kidnapovanih ljudi. Njihova očekivanja bila su velika, a javnost više nije pokazivala zanimanje za sudbinu ovih nesrećnih ljudi. Žrtve su izgubile individulanost, ubijenih, nestalih i otetih bilo je više od hiljadu. Kada smo se u septembru sreli, Đinđić je na pitanje šta da radimo u vezi sa vestima o novim taocima slegao ramenima. „-Prošli su meseci... Ukoliko ih nisu ubili Albanci, tokom leta su tamo prošli Frenki i Legija, tako da teško da je neko od njih još uvek živ...“ Za Frenkija sam do tada čuo... ime Legija bilo mi je, međutim, novo. U prvo vreme sam mislio da je reč o nekoj paravojnoj formaciji pod kontrolom RDB-a.
Zoran Đinđić se uskoro predomislio. Delegacija DS-a obišla je ambasade država članica Kontakt grupe i zemlje čiji je šef diplomatije predsedavao OEBS-om. Nosili smo spiskove otetih i nestalih. Posebnog uspeha nije bilo, ali makar smo nešto pokušali. Uspeli bi možda i više da, recimo, potpredsednik stranke kod američkog otpravnika poslova (Ričard Majls je istina tada bio odsutan pa nas je primio njegov zamenik) i francuskog ambasadora (Stanislas Filiol), nije usput delio i pozive za otvaranje luksuznog restorana koji je pod zaštitom stranke počeo sa radom upravo u to vreme.  
Ko god je u Srbiji pratio prilike oko Kosova i pritom bio dobronameran, bio je svedok činjenice da su DS i njen predsednik Zoran Đinđić u predvečerje rata jedini nudili drugačiju politiku i obraćali pažnju na naše nesrećne sunarodnike iz pokrajine, koji su odavno postali taoci Miloševićevog režima. I pored toga što je na televiziji mogao da se pojavi samo kada ga grde, vređaju i kleveču (dugo je emisija „Bez reči“ počinjala emitovanjem snimka kako ga u Kraljevu jaje pogađa u glavu), istina je ipak dolazaila do građana. Kad je u novembru bio zakazan jedan od onih „crkveno-narodnih sabora“ koje je uz eparhiju Raško-prizrensku organizovao Momčilo Trajković, policija je na granici Kosova i Centralne Srbije zaustavila Đinđićev automobil i zabranila mu ulazak u pokrajinu. Na posletku, posle sat vremena on je ipak uspeo da nekako prođe pored policijskog punkta. U okviru pretodnice stigao sam u veliku halu Centra „Boro i Ramiz“ dva sata pre Đinđića. Organizatori su izbegli da obaveste okupljene o tome da je naš predsednik zaustavljen na granici, ali smo okupljenima nekako uspeli da dojavimo šta se dogodilo. Kad se, na posletku, ipak pojavio, dočekao ga je srdačan i veliki aplauz ljudi koji ga nikad ranije nisu podržavali.
Sredinom januara 1999. porodice nestalih i otetih Srba i ostalih manjinskih naroda na Kosovu organizovale su čitav pokret. Ponovni sukobi i događaji u Račku, razumljivo su bacili senku na njihov rad. Ipak, za kraj januara bio je zakazan protestni marš do jednog od ponovo uspostavljenih bastiona OVK u Dragobilju. Predlog iznesen na predsedništvu, da DS podrži ovaj marš, a Zoran Đinđić otputuje tamo, bio je odbijen. Đinđić se pitao koliko će se uopšte ljudi tamo okupiti. Predložio je da umesto njega ode potpredsednik stranke i gradonačelnik Niša Zoran Živković. Živković je za dug i naporan put umesto sebe preporučio Vuksanovića, koji nije prisustvovao sastanku. Na posletku je do Dragobilja došetalo dve i po hiljade ljudi. Bio je to najveći takav marš za koji sam čuo. Naravno, bojkotovan od Miloševićevog režima i zaboravljen od medija koji su očekivali da tu bude prisutna i neka ličnost od većeg političkog značaja, on je bio tek jedna od vesti. Albanci su, razume se, spremno dočekali ovu povorku. Prihvatili su spisak koji su im doneli i zauzvrat dali spisak u kom su kao oteti predstavljeni svi kosovski Albanci koji su se nalazili u srpskim zatvorima.
     Jedan od rođaka otetih na Kosovu mi je ostao u živoj uspomeni. Gospodin Voštinić imao je nesreću da mu u jednom danu budu oteti otac i stric. Tvrdio je da tačno zna gde se nalaze. Čuo je da su ih naterali da grade kuću jednom od komandanta OVK. Brinuo se posebno za oca, koji je imao sedamdeset i pet godina i bio težak srčani bolesnik. Đinđić je želeo da pomogne, ali je tih dana bio izvan Beograda. Nameravali smo da zamolimo ambasadora Norveške, čiji je ministar Knut Volebek, u to vreme bio predsedavajući OEBS-a, da posreduje. Na zakazanom sastanku trebalo je da umesto predsednika Đinđića prisustvuje potpredsednica stranke. Nekoliko minuta pred polazak ona je otkaza, pa nam je preporučeno da pođemo u društvu jednog od članova Izvršnog odbora DS. Na posletku Voštinić i ja smo tamo morali da odemo sami. U Norveškoj ambasadi nisu bili zadovoljni pošto je sastav naše delegacije promenjen. Ambasador i prvi sekretar su odbili da nas prime. Treći sekretar nas je saslušao i nije uopšte želeo da se izjašnjava niti da primi bilo kakvu obavezu.

Početkom februara odlučio sam da prestanem da obavljam dužnost portparola Demokratske stranke. Uvek optimističan i pun elana, Đinđić je pozvao Čedomira Jovanovića i mene da ga posetimo. Tokom popodneva i večeri 16. febrara sedeli smo satima i razgovarali o raznim političkim pitanjima. Prisutni smo bili nas trojica, ali je u jednom trenutku banuo Đinđićev prijatelj, pravnik i sportista Branko Vasiljević, koji je povremeno organizovao stranačko obezbeđenje. Priznajem da nisam očekivao da će NATO krajem marta započeti bombardovanje naše zemlje. Procena koju je Đinđić izneo, prema kojoj će Milošević svesno ući u rat kako bi opravdao gubitak Kosova i izolovao zemlju, činila mi se netačnom. Posebno mi je bilo sumnjivo što je njen izvor očigledno bio neko iz Miloševićeve partije. Ipak, pokazalo se da je ova informacija bila ispravna. Koliko god bilo besmisleno i po njega samog štetno, Milošević je ipak ostao dosledan svojoj nepredvidivoj i destruktivnoj političkoj metodi.
Poznato je šta se kasnije dogodilo sa Kosovom i Metohijom. Sudbina otetih ostala je većinom do danas nerazjašnjena, osim u slučaju onih čiji su zemni ostaci razmenjeni na administrativnoj granici kod Merdara. Posle mnogo godina čuo sam da se jedan od Mikića kasnije hvalio kako ga je iz zatočeništva spasao Đinđić preko svojih veza sa CIA. Braća Voštinić nikada nisu oslobođeni. Dvoje zaposlenih u restoranu u Istoku, gde smo boravili oktobra 1998. godine kada je Demokratska stranka održala Glavni odbor u ovoj metohijskoj varošici, oteti su i najverovatnije ubijeni.
Dvojica od četvorice učesnika razgovora od 16. februara 1999. ubijeni su od strane egzekutora iz Miloševićevih službi bezbednosti. Pogibija Branka Vasiljevića obavijena je velom tajne.  Izgleda da je pogubljen u svom stanu, samo nekoliko dana pošto je na Novom Beogradu, od lokalnih kriminalaca koje je poslao režim, zaštitio demonstrante Saveza za promene. Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine. Atentatori su bili upravo oni ljudi koji su aktivno učestvovali u nesreći otetih ljudi na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine.