Anđeli su raširili krila

Od gimnazije na dalje, sve nam se nekako dešavalo u stereu...počele smo da radimo na radiju zajedno, decu radjale, odlazile iz Beograda, tražile se po belom svetu...kaže mi moja Gorica, nedavno, "Javi mi šta ti se dešava, da znam šta i mene čeka"...izgleda da smo morale i žalost da preživimo zajedno.

Gorica

Pre jedno godinu-dve dana, napala me ideja da bi bilo fenomenalno da imam neku vikendicu (od jedno "dva odeljenja"), ali da ima veliko dvorište puno cveća i lepog drveća, pa da ja tu vikendom dođem i instaliram ležaljke i suncobran, da čitam knjigu i da pijem kafu, da slušam ptice, pa i da dremnem ako mi dođe...da dušu svoju odmorim.

A onda mi tata, skoro, pokaže fotografije svog ranča, koji je sve što ja hoću. Kaže "sine, kad ćeš da dođeš kod tate, da vidiš lepotu i kako mi sve uspeva". Ja ga odjavljivala stalno, nemam vremena, on je dokoni penzioner, koji je izgubio pojam o vremenu i stresu. Prošle godine moj sin je išao sa tetkom i ujakom kod njega na jedan dan i rekao mu: "Deda, mnogo ti je mala kuća, ali ti je mnogo veliko dvorište, to mi se sviđa".

Od kako je, pre 17 godina, otišao u penziju, pronašao je svoj novi smisao života. Napravio malu kuću sa dva odeljenja i ogromnim tremom ispred, sadio biljke i drveće, sve mu uspevalo. Dolazio je u Beograd samo da podigne penziju i gotovo istog dana se vracao tamo. Jedino zimi je dva meseca ostavljao svoj novi život i vrteo se po ceo dan po kući i gunđao kako jedva čeka proleće, pa da počne da živi.

Pre dve godine je imao takav paradajz, da bi svi oni koji vode računa o zdravoj hrani, dali blago da ga imaju. Crven k'o krv, pun crvenog mesa, bez one odvratne vode, neprskan, mirisan...pravi paradajz. Malo je bio grbav, pa smo se zezali da liči na dečije dupe. Prošle godine mi poslao punu gajbu crnog grožđa, a onda ga ja zvala da ga hvalim "Matori, ne da ti je dobro grožđe..." Mnogo mu je bilo milo.

Kaže mama da mu je sve lepo i cveće i voće i povrće i kesten i badem i lešnik...kaže "Ima svega".

Super je kada gledaš kako se sve oko tebe budi i niče i raste. Dobiješ, ne samo volju za životom, nego ti on - život, postane fenomenalan. Ne znam mnogo ljudi, koji znaju da uživaju u životu, a tako malo treba. Znam neke alave, koji teže nedostižnom i onda su stalno nezadovoljni, jer ne mogu da dođu do cilja.

Pre jedno tri godine, kaže kako će da kupi kozu. Mislili smo, stvarno preteruje. I ko će da mu pije to mleko i šta će sa njim da radi. Proučio on sistem kako se pravi sir. Svakog dana je pravio sir. Čak je letos Jelica nosila taj sir u Brela i svi rekli da je bio dobar. A jeste bio dobar, sa maslinama naročito.

Jedna od vrednosti u životu je da naučiš da razumeš druge. Kad smo u 7. razredu osnovne škole, skoro svi, prepravljali ocene u knjižicama, pa bili provaljeni i gotovo svi dobili teške batine, moj tata je smislio priču da su nam bili rođaci, sa malom decom, za vreme raspusta, pa se igrali sa mojom knjižicom i iscepali je. Ja sam prošla neprovaljeno i nekažnjeno. Moj tata je tada postao moj najveći heroj - pomogao mi da me ne provale u školi, ali i naučio da ništa ne može da se sakrije, da ne vredi lagati, a da je najvažnije da se razumemo. Zbog tog razumevanja mu je valjda sve uspevalo.

Tamo gde je sada, nema mesta za drveće, ni za voće...samo ima mesta za cveće. To ću ja da mu namestim, da mu bude najlepše.

A ranč...čim prvi, lepi vikend dođe, idem da nastavim tamo, jer se srce zaustavilo.

I meni će da uspe, ja sam ista kao što je bio moj tata.

Jelica

Umro je moj rudar. Mučno, u strahu, kako uglavnom umiru rudari. Otišla sam po njega, da ispunim prećutno obećanje, da ga vratim njegovoj porodici i njegovoj zemlji. Rudari se tišine i zemlje ne boje.

Sačekala me je, njegova i moja Šumadija, raširenih ruku, bez pitanja, velikog, dobrog srca. U sivom sumraku je padala kiša, slivala se, cakleći, sa grana... posle petnaest godina, zapahnula me je Šumadija tužnim, prepoznatljivim iz tih prilika, mirisom ledenih soba...i zvukom voštanice, koja u tišini, nad glavom, pucketa...mora da gori celu noć...

Sedeli smo u letnjoj kuhinji, moji stričevi i tetka, moji...bratu su se tresla široka ramena, teškim, seljačkim šakama je sakrivao lice plačući...moj čika Pile je sedeo na stoličici i zgurenih ramena, gurao treske u stari šporet...nemačka reparacija od posle Prvog svetskog rata. Grejali smo ruke na kafenim šoljicama, pričali kao da smo se još juče videli, tetka Dobrila je brinula da l' imamo sve, moj teča Dušan grejao kuću, da imamo gde da prespavamo noć bez snova... bez njega ne bih mogla da održim dato obećanje, da dam poslednji poklon od srca - konačni mir, beskrajni...pili, bez kucanja, za dušu...prvi gutljaj sipali na pod...čika Pile je učio mog muža kako se kuva pravi šumadijski čaj, od brlje...topli miris šljive se je mešao sa mirisom drva...čika Andra, u bridž pantalonama i u džemperu sa rupom na laktu, u crnoj košulji, je sedeo, bdeo sam, u hladnoj sobi, gluvoj tišini, pored brata. Kiša je dobovala po krovu. Moja snaha je, u susednoj kući, kuvala panaiju.

Sutradan sam čekala komšije i rodjake, ispred sobe, u kojoj je stajao sanduk i cvrčala sveća. Takav je red. Prva je došla tetka Buda, komšinica, u stajaćim, crnim, sjajnim opancima, sa strukom suvog bosiljka, brižljivo zamotane drščice u komad novine. Pa onda ostali...došli, sedeli na klupama, dugim, slavskim, pili, a prvi gutljaj, curkom sipali na zemlju...

Na malom, badnjevačkom groblju su me sačekale ostale strine, tetke, dobri ljudi...dok je pop pevao, one su brižljivo, sa tri prsta, nameštale povezače kod obraza, zatezale "pera" ispod brade. Krivili su se kameni, stari krstovi susednih grobova.

A onda, čim je završio pop, nenajavljeno, samouvereno i ozbiljno, na njegovo mesto je iskoračio tatin rudar, inženjer. U svečanoj, crnoj sa zlatnim dugmetima, paradnoj, rudarskoj uniformi. Jer, stigli su rudari...za samo jedno pre podne, sakupili se od svuda, iznajmili mali autobus i došli...ljubili me i pitali da li ih se sećam "...znaš ono kad te je tata doveo na kop, pa si bila mala..." poznata, dobra, ostarela lica...

Rudar, čika Duško je u rukama držao beli papir i govorio poslednje slovo...zlatni dugmići su blještali kao mala sunca, na uniformi crnjoj od zemlje...

"...Miroslave, oprosti nam što nismo umeli i mogli bolje da ti pomognemo. Bio si dobar, vredan, pažljiv i savestan kolega, čija će toplina svima nedostajati. Hvala ti što si postojao i što smo te imali za kolegu i prijatelja. Večna ti hvala za veliku ljubav i dobrotu...Tvoje kolege, drugovi i prijatelji sa poslednjim rudarskim pozdravom SREĆNO!"

Tata, SREĆNO!