Djavo nosi P(b)radu

prisustvovao prelima gde su se ispredale (eto odakle koren te reci, ha?!) neverovatne price. U tom selu gde mi je baka zivela je uvedena struja 1976. godine. Imao sam dovoljno godina da se svih tih prica i dan-danas vrlo zivopisno secam. Pitaj moju zenu kako se otimala da odemo u ponoc do bunara na raskrsnici gde se pojavljuje vila. Ne mogu samo da zamislim sta bih radio da je pristala?! Ovako sam ispao hrabar u njenim ocima:)

što ja volim Petrijin venac! I poznajem taj svet i okolinu, to su rudnici(iako se ne pominje ime, mislim da je, sudeći po dijalektu, Resavica ili Aleksinac).

iste stvari. :-)
Ja bio u Resavici kad sam bio klinac. Krenuli u tracking i izgubili se. U Manasiji moili za konak, ali oni nam rekli da decaci treba da spavaju odvojeno do devojcica. Mi se zainatili pa spavali na livadi. Ujutru, budi me krava njuskom. Pored nje zena s pletivom. Nudi mi krusku: "Sveze obrano s rosu oprano".

kao mala, otac radio kao inž. u rudniku...znaš li koliki vrganji tamo rastu!

veceras sam se prijavila, ali odavde gde sam, sto se Petrije tice, samo da dodam "trajnu,trajnu, sto trajniju".
Inace, moj je defekt je sto nisam nikad imala nikog na selu, i eto vec 15-tak godina odkad sam odustala ovdasnjima da objasnjavam znacenje na srpskom "ma to su za njega spanska sela"

Kod mene u komšiluku je bio jedan čiča što je nameštao kosti... al' taj je to zaprave radio.

...ovo je opis kao u "Sto godina samoće"..

fantasticni relaizam?
Montenegrinska latinoamericka knjizevnost?

svidja. Ja volim takve babe.

mrzim obicne' babe

... a ja neću moći da spavam.

....Mirko kao latinoamerikanac. Kad bi u tim predelima bilo vode i jezera junaci bi mu po površini na prstima hodali..

premda se stalno sukobljavamo

Taj roman sam procitao nekoliko puta i nikad ga nisam potpuno razumeo. Tako da kazem: Sjajan roman, kad neko hoce da ga cita, ali ja mnogo vise cenim Fuentesa. "Terra Nostra" me je razbio i razbijen sam od tog romana. Toliko sto se tice latinoamerkianskog govornog podrucja. Ima tamo sjajne mistike i dosta jedne chillout ambijentologike;) ali ono sto sam napisao je istina doslovce. Znaci, potpuno objektivni zapis jednog dogadjaja. Ja sa mojom babom nisam bio blizak. Mene je cuvala i podizala majcina majka, srbijanka. Otud ekavica. Na nju sam navikao.

Ispricao sam ovu pricu tri puta do sada. Ovo je cetvrti, napismeno. Mislim, zasto bih pricao, ako mi neko ne da neku temu koja asocira s tim. Ako vas zanima slican nastavak, onda...

Imam dobrog i drewnog prijatelja. Sad je u Francuskoj. Njihov drzavljanin od devedesetih. Postao covek francuz, ali dok je bio Srbijanac, studirali smo zajedno i bili cimeri, kad sam se vratio na fax s tog puta, ispricam tom prijatelju tu pricu, a on je na isto ocutao. Bio je po tome poznat. Cutolog. Nedugo potom, za prvi maj 1990, pozvao me kod svojih rodjaka na neku proslavu, na Homolje. Slusao sam ja o Homolju svasta ali mi je to uvek bilo nalik svim slicnim pricama iz svih krajeva. Prava mesta da covek sam izmisli sta mu treba. Ovaj put, nisu babe. Ovaj put je njegov deda.
Pijancili smo i svetkovali tri dana kod njega kuci ( okrug Zabari ) a onda smo pre svitanja, oko 4 ujutro posli na planinu kdo njegovog dede, koji je tamo gore preko 30 godina. Nece da se spusta u ravnicu. Starina. Nije deda. Starina. Ima brke ko u Filipa Visnjica. Bela seda kosa i takvi brci. I sad, poziva on mene da odemo kod njegovog dede da mi pokaze nesto, ali mi ne kaze sta. I krenemo. Stigli smo kod dede oko 6 izjutra. Ceo dan smo se druzili s dedom, na visoravni, isli na napasnje krava, ovaca, cak i koza, pricali s dedom o svemu i svacemu, i vrlo rano legli. Negde rano rano, izjutra sutradan, budi mene drugar i kaze, spremi se ali ne oblaci obucu, idemo s dedom na jedno mesto, da nesto vidis. OK, ustajem , mada ne volim takve iznenadne forme i odlazimo malo povise njegove kuce, gde je inace jedna ledina na kojoj spazim krave na ispasi. Cudno, jer to nikad nisam video a ni zamisljao, jer jos je noc zapravo, i Sunce ce izaci za dva sata. Jeste prolece, ali je jos hladno. Tamo njegov deda sedi na tronoscu, i malo je pognut. Kao da jos drema. Prilazim ja a on mi kaze: Izaberi neku od ovih krava i zapamti je, ali nemoj mi kazati koja je i ne gledaj u njenom pravcu. OK. Uradim tako. Spustio sam pogled i nisam nista komentarisao. A onda on uzima crvenu kudelju u ruke, tri puta je premota i sklopi pesnicu oko nje, a onda radi prstima kao kad muzete kravu, i imam sta da vidim, ladno kaplje mleko u kacu ispod. Napusnio je kacu, i svo vreme me posmatrao sa smeskom. Ali nimalo zlocudnim. Vise kao shereta. Mislim, da vam kazem kako sam se ja osecao? - Nikako. Sasvim sam se probudio i sasvim sam bio trezven, i nikako nisam mogao da beknem. A onda je zavrsio i rekao mi, a sad idemo do Krave koju si izabrao. I odemo do jedne ridjo-bele, i on mi kaze: ajde sad, uhvati je za vime i proveri ima li mleka. I naravno, tek jedna kapljica mleka ono kao da je ostalo malo. Krava je bila udaljena jedno 50 metara i pasla je svo vreme. Kad sam se uverio da Krava nema mleka, pogledao sam druge Krave i svaka je imala mleka.
Onda mi je njegov deda rekao: "Tvoja baba zna zasto si morao doci bos, ali ti ces jednog dana razumeti zasto si ovo morao videti. Ne mogu te nauciti da ovo znas, jer ovo znamo samo mi koji smo se od sveta oprostili, i ne sluzi to nicemu, sem kad su losa vremena, pa nam kradu mleko, pa se zasticujemo. "

Ne ocekujem da mi verujete. Niti ocekujem da poverujete da je ovako nesto moguce. Svako kome sam ovo ispricao me je pitao niz dodatnih pitanja, ali da se razumemo: Nista nepoznato, misticno, zavuceno ili tupavo blesavo, ne postoji Iza"IZA" ovoga. Kako sam vam opisao, tako je doslovce bilo. Nisam bio hipnotisan, jer se ne bih secao ovakvih stvari. To je jedno, a drugo je da je covek bio vrlo vrlo fer i fin. Izuzetno pozitivna starina. Ljudina. Ima ga dva sa dva. Shegacio se stalno. Kad su mu 1946 partizani ( ne znam kako i zasto ) ubili majku i zhenu, napustio je "stvarnost" i otisao u planinu. Nikad vise se nije vracao dole, u grad, u sela. Ziveo je gore i te 1990. A o njemu vise nista ne znam. Ni da li je ziv, jer drugar je otisao za Francusku, svasta se kod nas izdesavalo, i kontakt se izgubio. Dodajem samo to da mleka u kaci nije bilo pre "eksperimenta" kao i to da smo ga posle popili, i bilo je toplo, kao pomuzeno ( valjda znate kako to izgleda ). NE znam sta da dodam. Ako imate sta da pitate, pitajte, ali preskocite zajedljivi cinizam i sarkazam. Rekao sam vam istinu. Nesto slicno ovome sam video na jos jednom mestu, u Baskiji. Ali o tome drugi put.

nisam primetio da se sukobljavamo. (ako je ovo uopste upuceno meni) Oko cega smo se mi to sukobljavali? Iskreno se ne secam.
o sarkazmu ni reci, odusevljen sam. cinizma nije moje polje delovanja.
Najiskrenije sam ocaran pricama. i hocu jos. ako moze.´~

osim toga, potpuno je irelevantbno da li su istinite ili ne. Ko voli istinito, bavi se Velikim Bratom. Ja volim lagarije, ili bizarnu istinu koja lici na konfabulaciju.

Stankovicu...odnosilo se na g. Kovacevica, a ima i nekoliko drugih neistomisljenika koji imaju sva prava da kritikuju, smatraju, slazu se ili ne, ali smo se sukobili nekoliko puta oko osobenosti ljudi da tumace odredjene delove mojih komentara, misljenja i stavova na taj nacin, da unapred zakljucuju i odredjuju sta zaista ja mislim, sta zaista ja kazujem i sta zaista TREBA/MORA da uradim ako hocu da me drugi ljudi razumeju. Zato sam rekao: "Iako se sukobljavamo", jer bih vise volio da eto drugi kazu sta zele, hoce, znaju, misle, pretpostavljaju pa cak i mastaju, tako da dodjemo do neke platforme razumevanja i razmene svega sto se da, razmenjivati, a ne da se cinicno "razoruzavamo" i svrstavamo jedni druge, u Gangove, pa sad cim se razlikujem ne odgovaram vecini koja se izborom medijske kuce nasla u ekipi Blogera. To ne smatram lepim na prvom mestu, a samim tim ne smatram da doprinosi necemu sto moze da rezultira promenom u gradjanskom smislu, drustvu, politici gradjanstva.
Evo ovo sto Dule pise i kako pise, me zaista odusevljava. Neko rece tamo da mu se slihtam jer sam izrazio izvesni kompliment. Pa zar je lepse da napisem pedest reci i kazem da mi se svidja ili da jednostavno napisem: Da, svidja mi se kako covek, razmislja, pise, i to prikazuje?! I ovaj tekst me je prilicno zasmejao i podsetio pa sam dopisao sta vec jesam. Verujem da se svima vama desilo mnogo bizarnih, cudnih, nerazjasnjivih ili manje jasnih stvari u zivotu, kao i meni. Ali ja izuzetno volim pisanu rec, od kaligrafskog pisanja, do literarnog. I samim tim, susretao sam se sa mnogo toga sto me je privuklo jos dublje u materiju da o tome saznam vise, a opet, dogodilo mi se usput, prilican serijal kako vi kazete bizarnosti,"konfabulacija" da pozajmim izraz, i onda se stavite za tren u moju poziciju, kad vas dugi niz godina ljudi koji vas poznaju smatraju lazovom a onda kad im se dogodi sta im se dogodi u mom drustvu ili u situaciji koja nosi tu misterioznu bizarnost, onda mi kazu: A ja ti nisam verovao! Ono je sve BILA istina!!!
Eh, kako je to diskutabilno.
Istina?
Ja sam stekao drugi dojam. Istina je za svakoga drukcije kotirana po vrednosti. Neko ceni Pravdu, kao sto vecina zaziva Istinu, a opet drugi cene Istinu, smatrajuci njeno pojavljivanje, cinjenjem i desavanjem, Pravde. Pravedno je dakle znati stvari koje su prilicno jake da nas zbune i time navedu na pogresan trag, a samim tim, da nas "unesrece", a mozda je Istinito i tako kako ih opisujemo, mada sam uveren da se Istina sagledava sa 8 strana, da bi se mogla srazmerno definiciji, izmeriti i tako nazvati.
Milan Novkovic, me je inspirisao mnogo puta na ovom Blogu, svojim meshterskim definisanjem stvari, posebno u ovim trivijalnim situacijama, o kojima sam pisao. Opustio me u smislu da eto i naucnik prihvata mogucnost da se stvari ne moraju desavati Razumljivo. I to mi se dopalo. Zasto bi sve moralo biti SVIMA, razumljivo? Mozda neki ljudi uopste ne trebaju nesto da razumeju, Gospodine Kovacevicu? Zasto bih morao i vama da budem jasan, odnosno trebam li da naucim taj neki jezik pa da i vi kazete: Oh, konacno, ga razumem.
Jedan pravac kod nas u umetnosti je postojao. Klokotrizam. Fantasticno. Malo upuceniji ce vam kazati - U klokotrizmu, nikome nista nije jasno. A oni koji su ga maestralno upotrebljavali, ce nemustim jezikom ( zmija ) kazati: Ako ste razumeli nerazumljivo onda nista o klokotrizmu niste znali. Ja sam misljenja da je i nadrealizam takav. Pa cak i futurizam koji ja posebno cenim i volim. Maljevicha posebno.
I onda da se vratim: taj fetishisticki oblik madjijanja i slicnih fantazmi meni je blizhi nadrealizmu i klokotrizmu, nego budalastinama i bezvezraijama kakvim volimo da prikazemo sva ta "zbivanja". Po mojim izucavanjima, to je samo DRUKCIJI nacin da se kaze jedno te isto. Neki ljudi veruju da zlo postoji, a neki o njemu ne misle uopste. Onda oni koji veruju, prave sijaset problema svima, a sebi najvise, dok ovi drugi imaju mogucnost da zive oslobodjeni potrebe da tragaju za slobodom.
jel me ko razumeo ili da prevedem sa ovog srpskog na neki drugi, srpski?

...kažem da su to bili početni nesporazumi.
Nego dajte tu baskijsku priču...

setim, citam, razmisljam...

Evo i mog skromnog doprinosa. Naime, moji roditelji zive u staroj porodicnoj kuci koja je pripadala jos mojim pra-pra dedovima. Moja stara majka, koja sada ima 87 godina, mi je ispricala neobicnu pricu ciji je bila svedok.
Ozenio neki njen rodjak prelepu devojku koju su mnogi pre njega prosili, pa su neki od njih bili i ljubomorni. on je tada ziveo u nasoj kuci. Onog trenutka kada su mlada i mladozenja usli u kucu, pucaju sva stakla na prozorima i sve stakleno posudje u kuci. Koji god novi stakleni predmet se unese, on puca. A mladenci oteknu kao krofne,...Njen brat, koji je bio poznat po svojoj "huji" od kod lokalne sihirbazice (to je zena koja se bavi crnom magijom) i kaze joj da ima rok od 24 sata da "razvali sihir" ili ce biti mrtva.
Sledeceg dana on ode kod nje a ona mu kaze da iznad vrata od dvorista iskopa neku ciglu. Iza nje je bio neki smotuljak sa kosom, ekserima, kucinom...
Cim su to nasli i zapalili, dejstvo magije je prestalo.

Znam da nisam recita kao Mirko, ali eto, ja se uvek najezim od ove price.

..ustvari ja zelim da je masta, a ne stvarnost. Dobar Vam je ovaj skromni' doprinos. Lepa prica

..Mirko i ja smo imali nerazumevanja oko nekih pitanja.
Ali, nije bio u njemu problem, nego u meni. Ja prosto nisam razumeo način na koji on komunicira, pa sam ga malo "bockao", nezasluženo.
No, sada je to nešto drugo. Ovi opisi su fantastični.
Ovo sa mlekom i kravom, zapravo nešto slično,ali bleđe napisano, našao sam u knjizi jednog hrvatskog pisca. Ivan Raos se zove, a radnja njegova romana je smeštena negde u Imotksu krajinu, tamo u kršu, prema Hercegovini.
No, ova Mirkova iskustva su meni nešto u čemu uživam.

kacio sam se, ali se secam s kim sam se kacio. Jos nisam izlapeo.
kad smo kod kacenja, a propos - citam i topim se nad svojom divnom sudbinom: kakvu ja divnu i pitomu zenu imam. koliko sam ja imao srece u zivotu, :-)

Mirko, ajde baskijsku pricu, idem tamo uskoro, pa da znam sta da ocekujem.

"Baskijska priča" počinje ovim slovom.

O Baskima ne znam mnogo, jer me oni kao oni ne zanimaju previše. U stvari malo koji narod me posebno zanima, kao moj narod, da sad ne isprovociram drugaricu Bogojević i kažem naš, nego Srpski..
No, priča kreće od mojeg interesovanja za izgubljeno slovo dz ili tz, kako već ko voli da ga piše, s obzirom da ga više ne koristimo. Zbog toga sam LJUT na Vuka Karadžića, jer to slovo nije smeo da izbaci, ma koliko ono ličilo dzvučanjem na Z.

U staroslovenskom i ostalim promenama istog, dz je postojalo i pisalo se kao latinično "s" u ćirilici. Tim slovom treba pisati Zemlja, da se dotakne vibracija kojom Zemlja vibrira u tako zvanoj " realnosti" da ne kažem stvarnosti sadašnjenja. ( preklinjem nsarskog, corn_mouth-a, g. Kovačevića, predsednicu Hag i ostale iz tog miljea da me ne pod-pitaju otkud meni naučna referenca da tako napišem, mislim i tvrdim ). No da se ne odmaknem od teme...

Naime, 1988 g. leto, krenuo sam za Pariz, autostopom, više zato što smo se ja i drugar kladili ko će pre stići do Pariza iz Budve, kao polazne stanice. ( to je zasebna priča za druge slušaoce : ) ) On je išao svojom trasom a ja svojom. On je išao s mojim bratom i mojom devojkom a ja sam išao sam. On je stigao pet minuta pre mene na dogovoreno mesto ali ja sam sretan što sam kasnio, jer sam se susreo sa rešenjem enigme, - Zašto nedostaje slovo dz –

Kod Liona ( francuskog grada ) satima niko nije hteo da mi stane ( u stilu "Vetar duva lomi grane, niko neće da mi stane " ). I sad, stojim tako i zevam, stopiram na raznolike načine i nailazi lik peške, tamno smedj momak, od nekih 30 godina, stariji od mene, preko livade i pita me kuda sam krenuo, a ja vrlo lošim francuskim koji je sam prešao u engleski, objasnim da moram u Pariz da stignem sutra do 19h. A onda mi on kaza: " Ako želiš, možemo zajedno ali mojim putem". Ja dodajem "Pa zar ima više puteva s ovog mesta, jer stojimo pored autoputa"? A on će- O naravno da ima, ali moj put je preko ove ravnice, pa redom tako prelazim njivu po njivu, i stignem gde treba.
Dok sam pre, tragao za poreklom slova i glasa "dz", naišao sam negde u nekoj knjizi ili tačnije nekom časopisu, našem , mislim da je to bilo izdanje Bagdale o Baskijskoj književnosti , ali se stvarno ne mogu setiti naslova iste, u kojoj sam naišao na naziv "Dzaba" za pojam Žabe. Ah,kako je to meni bilo zanimljivo.
Žaba i Dzaba su jedno te isto. Žbun i Dzbun su jedno te isto. Pa sad, verovatno da u mnogim jezicima postoji tako mnogo sličnih ili istih reči, ali meni je tada to bilo vrlo važno. Bilo greška ili ne, ostalo je zapamćeno kao neverovatna sličnost, koja je naposletku bila odlučujuća.

Ispostavi se da je moj novi saputnik baskijac. I da ima ludu ideju putovanja do Pariza POPREČNO, tj. ka Bordou, a ne naviše, i ja sam vrlo nesiguran da li da pristanem ili ne. Francusku ne poznajem. Izgubiću se sigurno. Francuski ne znam da govorim. Prevariće me neko samo tako. Možda ni živ neću stići. I dok tako razmišljam, on odlučuje umesto mene i kaže mi – Ako kreneš samnom pokazaću ti nešto što nisi mogao ni da sanjaš, jer i meni treba saputnik a vidim i tebi".
Mislite da mi je bilo važno šta će to da mi pokaže? Ne. Ne! Uopšte. Imao sam drugih briga i namera, i ovo stopiranje je deo opklade do koje mi je stalo iz drugih razloga. Čovek na putu sa fix idejom, pojavljuje se niotkuda sa idejom koja je potpuno bezumna . U redu. Volim riskantne i bezumne stvari i pristajem. Uostalom, leto je. Leti spavam napolju: )
I umesto u pravcu desnog palca mi krećemo preko puta livadom. Ta scena me podseća na onaj crtani s onim petlom kada se igra sa malim klincem naučnikom pa se sakrije u podrum ali decko pile ga nadje na drugom mestu.
Idući tako, prićamo. Fantastičan razgovor. Meni zaista fantastičan. Čovek je po zanimanju električar, ali i putnik i tako putuje, uglavnom peške. Susreće razne ljude na svoj Ludački način i ima svakakva poznanstva. I dok smo tako hodali i pričali, ja sam se setio da me je uvek zanimalo poreklo slova dz i da sam hteo da znam postoji li to slovo zaista u baskijskom jeziku pa sam ga zamolio da mi progovori svojim maternjim jezikom, da čujem kako zvuči, da osetim kako vibrira, da razaznam to Nešto što me asocira na Baske. Rekao sam mu i zašto me zanima, a on se počeo smejati, smatrajući moje razloge ludim i blesavim. Stalno je ponavljao" Gde mi se dogodi da te sretnem! Tako si lud! ( to sam ja mislio za njega )". Duboko u noć, mi smo hodali i pešačili, i zaista par puta smo sedali da se odmorimo, klopamo, ali nisam osećao umor. Znam da zvuči kao namešteno, jer je posebna situacija, ali zaista nisam bio umoran. I kad je stvarno već bilo jako kasno, smestili smo se pored nekog potočića a blizu nekog puta, magistralnog, ono regionalnog,
da odspavamo. Svako u svojoj vreći. No, umesto da spavamo, pokazao mi je to što sam imao prilike kasnije videti na Homolju sa onom kravom, samo što je sada uhvatio žabu u potoku, stavio je na nekih deset metara od nas i trljajući konop izmedju dlanova, "govorio" joj kako da se kreće, šta da radi, da se prevrće i popne se na mene, zaspi mi na ramenu.
Skinem ja žabu, sa sebe, ( na stranu to što ja tripujem da me je on začarao pa ja sad vidjam ono što nije moguće ) ali svejedno, žaba se vrati nazad na rame. Pitao sam ga kako je to moguće, ali je on onda meni objasnio da to ima veze sa mojim pitanjem kako se kaže žaba na baskijskom i da to što je to povezano sa vibracijom slova kako sam ja konstatovao da ima svoje posebno značenje, jeste istinito. Ispričao mi je da je to njega naučio njegov deda po majci, koji je sada pastir i ( zanimljivo, ) živi na Pirinejima u Španiji, dok on živi s porodicom u Francuskoj.
Sutradan smo stigli do nekog gradića ( stvarno se ne sećam imena ) i tu smo ustopirali one kamione teškaše s prikolicma i odvezli se do Pariza , stvarno drugim putem. On je izašao pre, s mojim obećanjem da ću ga pre odlaska za Jugoslaviju, sigurno posetiti.

Tako je i bilo.
Moji prijatelji s kojima sam se našao u Parizu tog dana u 19h, jesu hteli da idemo skupa tamo kod njega ali ja nisam dozvolio. Oni su lakše dospeli do Pariza pa sad neka malo stopiraju natrag, a ja ću se vratiti kasnije.
Otišao sam kod njega, sedam dana kasnije stigavši. Sad nisam žurio pa sam natenane putovao i nisam stopirao, što mi je baš prijalo. Mesto gde živi njegov deda, zove se Oroze Betelo ili Oroze Betelu, i nalazi se u Španiji, a on je otišao kod svog dede pa smo se tu i trebali naći. Nisam imao nameru da posećujem Španiju ni tada ni posle, ali eto potrefilo se, a mene je put više zanimao zbog ZVUČANJA baskijskog jezika, i to je meni bio jedini razlog. Da čujem taj narod. Kako zvuče. Još jedan deka koji živi Bogu iza ledja, na divnoj ali vrlo surovoj planini. Kad bih ja birao predele za Rohan i Gondor, izabrao bih Pirineje, baš kao što bih za Mordor izabrao Prokletije. Da preskočim sad sve te detalje, koji jesu zanimljivi i usresreidm se na tu temu, produženu priču sa žabom. Njegov deka, je po profesiji bio zanatlija( mlinar ) pa je i insistirao da mu svi unuci završe neki zanat. Prvo mu nisam bio simpatičan jer nisam zanatlija, a onda kad sam ispričao svoju priču o sebi i poreklu i svojim zanimanjima, promenio je stav kada se uverio da znam da pomuzem kravu i pokazao mi jedno jutro, pre izlaska Sunca, takodje, i takodje sam morao biti bosih nogu, ono što se popularno i spekulantno naziva, madjijanje, tj. nemoguće. Bapske priče. Njegov unuk a moj novi drugar je bio prisutan.

Unuk je "priDzvao" jednu žabu, Deda je prizvao ceo kraj žaba...Zvučna Fatamorgana, par excellance. Moguće je Hercog Dejane Stankoviću, da je i neopipljivi, Fantastični realizam uzeo moja čula pod svoje, ali onda sam ja ludak, klinički neutvrdjeno još, ali veća je verovatnoća da ne znam šta se zaista dogodilo, nego da znam. Trebalo bi da mi godi, kad god bilo ko a ne samo vi mi kaže jel to Fantastični realizam, i verujte, meni zaista godi sve što ima prefix fantastično, ali isto tako, teško da bih se dohvatio Pisanja na tudjem Blogu o temi koja je izmišljena ili smišljana samo zato što tako zvuči ono što sam napisao.
Bilo bi lepo da mi svako poveruje da je to istinito, ali isto tako nimalo mi ne smeta ako niko ne veruje. I deda je istu stvar uradio kao unuk, ali sam zato imao šta da gledam tri sata : gomile žaba gde kod da se okrenem kako se okreću i skakuću Uhodano, kao da gledam specijalnu koreografiju. Stoga, ok, izmislio sam. Super. Neka bude tako. I onda niko neka ne čita ništa, što napišem. Nemojte me uzimati za ozbiljno i podignite neku spomen bistu svima koji su više u pravu od mene, kad kažu da tako nešto Možda nije istina? Slavite dakle njih, pretvorite ih u Večnosti dostojne pomeni, ako vas to usrećuje i spašava od haotičnih nemogućnosti i somnabukija.

Ja prvo neću a zatim i ne mogu da odem u Baskiju i zatražim od čoveka da vam to pokaže. Niti mogu da odem na Homolje. Ja ne tražim da vi verujete u moju priču, ali očekujem da svi prihvatimo MOGUĆNOST da svaki čovek može da dozna, sazna, i uvidi posebno značenje nečega u odredjenom trenutku. Zar samo takvo saznanje nije samo po sebi, vrednost i nosi "titulu"saznanje? Ili je to eto priča nalik vicu, za zezanje?
Primera radi, film "Sabirni Centar" Gorana Markovića je jedan stvarno od retkih filmova koji me dan danas ostavlja bez teksta. Sve u tom filmu je izmišljotina i sve je samo jedna sjajna alegorija, ali šta ako u Gamzigradu, Viminaciumu, Lepenskom Viru, Manastiru Ostrog, postoji nešto posebno, što ne možemo danas, sad, u ovoj sadašnjoj stvarnosti da vidimo, a možda budemo mogli kad "srca i dušu" dovoljno pročistimo eda budemo mogli videti i drukčijim očima, ono drugo, što danas ne vidimo?! Ili ni to naučno, nije moguće?
Neki ljudi su me pitali da li sam naučio da to radim žabama? Nisam. Jadne žabe, to je sve što ću ja da kažem o tim "mogućnostima". Mene stvarno ne zanima da se bavim bilo madjioničarskim bilo madjijanskim zahvatima. Ali eto takav mi je sticaj okolnosti odredjivao rutu kretanja u mom životu i stvarno sam meni još uvek čudne situacije imao, vrlo često nemajući ni želju ni nameru ni skrivenu pomisao.
Otud, mi se tema Duletova dopada. Putovao sam s čovekom na njegovo selo i video na svoj način, njegovo vidjenje iz kojeg potom vidim poentu na koju ukazuje svojom potrebom saopštavanja. Fantastično. Jedan jedini put nisam pomislio da on bilo izmišlja bilo nešto suflira i zato mi se svidja to što kazuje i kako kazuje. Posebno to drugo.
Evo pogledajte moje komentare na raznim mestima Bloga, pa prosudite jesam li ikad nekom suflirao da je to što piše, izmišljotina, laž, fantastika ili nešto netačno, nešto kao fazon, "ja raskrinkavam nečiju bajku"? Nisam.
I samim tim, da li tamo neko može da muze krave iz daljine ili se samo desi nekad da neko pronadje nekakvu madjiju ali niko nikad nikog nije 'ufatio' da madjija i sad to ne može, nema smisla ili nije moguće uopšte? Zato i kažem, naši stari su koristili druge jezike, jer nisu svi završili škole, da kažu jedno te isto, ali na drugi način. I onda dodajem, svoju referencu: A nije li to takodje umetnost, i znati, i moći, a tek pristati poznavati i ne stideti se takve navike i običaja? To jeste u većini slučajeva nama danas bezveze ili nekome previše moguće pa toliko prevaranata brblja svašta. Ali opet, ne bi tako nešto opstajalo i u "naučnim" državama, da nema neku korenitu vezu i mogućnost, sećanje da radi.
Kako su stari narodi, ili još bolje naši stari preci, znali koja trava šta leči ili kako se šta radi da bi čovek ozdravio? A? Otkud njima ta saznanja? Recimo, mene to zanima.
A i zanima me još nešto o čemu pišem roman. ( O tome stvarno ne bih ) Lako je reći pa to se prenosilo ili ne znam tako je oduvek. To je lako reći. Mene zanima – kako je starim slovenima PADALO na pamet da preturaju brda i doline i tako skupljaju razne recepte? Jesu li i to bapske priče ili mene kad god muči varenje, popijem čaj od neprovrele vode s mentom, i onda sam popio nešto a ne čaj! I onda se osetim ko prepordojen. Kamilica nema ta svojstva. Čak me rastuži. A ni čaj s mentom i provrelom vodom.
Naravno koje to pak veze ima sa tim što sam ja svoju baku koja me je čuvala zvao Nana?
Nema nikakve osim što ja pravim, zar ne, reći će psihologija. Ali ja dodajem: A šta ako stvarno ima veze? A šta...Ipak se kreće...i znamo kako je to završilo!

Nana...i nana...
Kakva priča..

nisam mogla a da se ne setim brakusove emisije u kojoj su slusaoci slali sms-ove na temu srpskih kletvi. u zestokoj konkurenciji pobedila je kletva "dabogda ti marsicanin bio animator na decijem rodjendanu"

...crnogorska: dabogda ti mobilni imao dvojnika!!

jos jednom: genijalno!

Bas nam se raspisao zadnjih dana ovaj nas Cerevican, a price mu sve jedna bolja od druge. Majstor!

PS. I ostale su dosta interesantne.

aplauzu.

nego Cerevican, da te pitam ja nesto, jel to ti za nas pises ili si vec ranije pisao?

...ovo je za ovacije..i za bis..

Platnom sna senka stvarnog
Черевићан (30 Januar, 2007 - 20:24)

Otom glečeru alpskom u talijanskom Tirolu, mestu je gde dokoni turista pronašao,ima tome , zamrznuto telo čoveka staro više od pet hiljada zima pisale mnoge novine . Dadoše mu šaljivi (koji se pozabaviše pruočavanjem tela) ime Eci.
I to bi bila dovoljno da ukaže kako se i u Evropi mogu iskopati mumije, da potom neko prastaro prokletstvo nije umešalo prste i lepo redom čak šes’ osoba koje su sa Ecijem kontaktirale usmerilo na onaj svet. Kopija pripovetke o Tutankamonu. Mi u selu uz Dunav (dosad) tako nešto ne imasmo, no... Nikad se nemoš znati da neće i biti...
č’ka Smrdoje , nazvaćemo ga tako za ovaj put, naš seoski ukopavač riknutih, to jest onih, kako se kod nas govorilo, što escajg ispustiše, tj. pijuknuše, stari momak smrdeći na užeglu spermu, drkadžija, nikad opran vazda podapran, imao je uzrečicu
- kojiš više ne treba ti ni manje,
ostao je zavazda poznat po inovaciji plićeg zakopavanja umrlih seljana, kako bi im bilo lakše, obrazlagao je svoju novotariju, kad dodje vreme uskrsnuća, da se iskobeljaju ispod kubika sremačke crnice. Obaška što je morao (za iste novce) manje da kopa, primećivali su zlobnici, a takvih je vazda bilo i biće. Medjutim, imao je i drugu posebnost, koja mu se javila tačno pet godina pred smrt, neobjašnjivu ni učenim, da je umeo da unapred pogodi ko će u selu biti sledeći za ukopavanje. Prvo ljudi odmahivali rukom, uz komentar:
- Ta mani ludu
al polako počeše da izbegavaju pomenutog, a kad bi se kojim slučajem i sreli medj’ spomenicima, niko se sa njim u divan upuštao nije, da baš ne čačka mečku. A on na koga ukaže, pitanje je samo vremena kad će ga potapkati zemljom. Krenule glasine po selu, stiglo i do milicije, lepo njega organ priveo, malko ga isćuškali, da prizna otkud on može da zna kad će ko pijuknuti. Uplašen, pravdo se Smrdoje da njemu tako dodje ko će biti sledeći... Odjedared... Odnekud... Ni sam ne zna odkud.
Komandir jedan, ko od brega, iz Bosne ga voz naneo, čisto da okonča zapisnik, upita ga ko će sad prvi doći nared kod njega, eto da imaju evidenciju , dodade namigujući daktilografkinji, a drug Smrdoje se uzvrpolji pa snishodljivo gledajući u olajisani patos milicijske stanice, promrlja upo glasa:
— Ti, druže.
— Ma bješ’ mi sočiju! , izdera se organ.
No tipkačica to ipak unese u zapisnik. Treći dan nakon saslušanja, po Sremu poče hajka za odbeglim iz mitrovačke kaznione. U ekipi potere i naš seoski komandir, te sateraše odbeglog u neki vagon na dekovilju pruge uRumi, poče i pucnjava i... metak posred tintare utrefi... pogadjate koga. Njega, doduše, Smrdoje nije saranjivao, jer leš ispratiše natrag u brda bosanska, odakle je i bio, iako mu žena bila iz našeg sela, a tu se i skućili i decu rodili. Eee, otada par puta i u novinama pisalo o drugu Smrdoju (no bilo vreme socijalističko, pa se ute bljazgotine nadnaravne nije ni verovalo), bio i na psihijatriji u Beogradu, pričo, neke mu žice turali uglavu, pa ga ispitivali. Nama, već momčićima, to bilo zdravo interesantno kad nam je divanio na bedemu pod crkvom, pa i mi probali da izmišljamo ko će sledeći doći pod njegovu lopatu. Umešo se i gospodin stavrofor Nikola, seoski pop, te Smrdoju zabranio da po selu širi paniku, kome je sudjeno do’će nared kad je zapisano, govorio je učeni pop, pamtim i danas, a grobar ga u čudu pitao:
- Zar nije bolje znati, kad on već zna kad će ko, pa da se budući za to pripremi.
Gospodin stavrofor mu na to odgovori da je ipak sve u Gospodnjim rukama... Od onda nije Smrdoje više javno saopštavao imena, nego onako potajno familiji ukazivao, čisto da ih ne zatekne dogadjaj. Za ne verovati je da se tokom po decenije kolko je to „čudo“ trajalo nijednom nije ‘preračuno u pogadjanju’... I onda, nakon sa’rane baba Darinke, mesarove tašte, baš o svetom Savi, komšinici Ankici je preko sokaka jedno jutro samo kazo da je on sam na redu, tek da se zna.
- Ajd, daleko bilo,
pričala posle kako mu je, zatečena, odgovorila, a on onda njoj ukazao da zna da će na svoj 16-ti rodjendan izići životom.
— Znajući ga samca tolke godine, ja se samo nasmejala,
Ankica po selu posle milion puta divanila. 29. februar je baš bio gadan, mećava od šume zasula sokake pa, kad se vetar stišo, mi mladi sa s’onicama ajd’ nabreg da se rodlamo, kad pred Smrdojevom kućom ukraj groblja, stoje zabradjene žene. Pronela se vest da je umro, a sinoć bio uveče u bircuzu da kupi cigare. U stvari, komšinica Ankica, kad je pred mećavu, kapiju od avlije zatvarala, videla je: u pendžeru kod Smrdoja gore sveća, pa joj bilo čudno te očla da vidi, a on na astalu u sanduku, čist, obrijan i obučen ugrao odelo, kako ga nikad u selu niko vidio nije... Ladan.
I tu bi priči bio kraj da se nije pročulo da je uistinu bio rodjen prestupne godine i da je na dan smrti upravo navršio... 16-tu. Vidli mu u legitimaciji. Još to veče sanduk zakucali, a sutra ga na jedvite muke saraniše ukraj grobqa. Popa baš zbrzio ritual, jer ladnoća bila neizdrživa. Niko nije teo da dodirne sanduk a kamoli raku da kopa u zemlji smrznutoj, pa makar i plića bila. No neki seoski bećari i pijandure za balon rakije rešiše problem .
Tog leta opet jedni dolazili iz grada limuzinom i grdili doktoricu u ambulanti zašto nije nošen na obdukciju, pa teli da iskopavaju sanduk da prouše leš, al’ se tada odustalo jer od seljana niko nije teo ni da pridje mestu na groblju di ga zatrpaše da pokaže raku. Drveni krst s’ uzglavlja neko uklonio. A i korov baš nadjiko bijo. . . .
I danas se taj zaparloženi deo seoskog večnog izležavališta zove... Smradovo ćoše.
Razmišljam nakon toliko vremena, a imajući saznanje o alpskoj mumiji s početka ovog zapisa: Pa nisu bili ludi tada seljani da pipkaju po nečem što zato nije. Naime, uroka je u našem selu bilo odvajkada... No, ipak, matematička preciznost neukog seoskog grobara da predvidi svoje buduće ‘pacijente’ dovodi me u neki tihi unatarnji sklad verovanja u nadnaravno, koje liči na senku stvarnog, ali naslikanu na platnu sna.

Besednike duhom, ili besjednike sto se premecu po vremenu i utapaju u snovidjenja no ne potonu, nazivam Prapovedacima Vatre. A one pak koji vrlo domisljato znaju ispricati nesto ono sto se svima skriva a skoro da se svaki dan moze ugledati, Pripovedacima Vode. To je moja klasifikacija tih razlicitih nacina saopstavanja, ma koje god price. Stvarno ne bih znao gde u ove dve grupe da Vas klasifikujem, jer ste mi malo iz jedne a malo iz druge . ( jezikom iz prve a nacinom iz druge ).
Te da ne bih sebi dao za pravo da odredim sta bi vam lezalo, to sam vam dao uvid u moju metriku pa eto i to da znate.

usput bih vas pitao sta znaci "Cerevican?"

da sam jutros naleteo na njegovu sliku i prosto mi je izleteo ovaj blog. Pozdrav, nasem omiljenom kucnom dokumentaristi.

Neka dodju.I nece se vratiti.Miki u legendarnom performansu za vreme rata.

ucitelj, a u gradu su ga onoliko postovali :-)

je bolji opis :)

:)

ime. Mozes ih zvati kako god hoces, znamo ih:)

Uvek rado procitam Vase blogove,to je garantovano divan dozivljaj.A tek price koje sam procitala....pa sve komplimente autorima.
Da li je nesto tacno ili nije ne zanima me,verujem da jos ne znamo sve tajne ovog sveta i lepse mi je dok su to tajne.
Ja sam iz Beograda otisla,pa ne na selo ali skoro..Otkrila sam divne ljude i njihove price,postala sam deo njihovih zivota i oni mog.Ovde niko ne moze da ze izgubi,da se ne zna ciji je,ko su mu bili stari,gde je ucio skolu i kakavje covek.Od tvrdokornog realiste postala sam meksa i otvorenija za ovakve price jer sam pocela da obracam paznju na "slucajnosti" koje se ponavljaju i pocela da verujem da nije sve slucajno.
Jednog dana dosla mi je prijateljica iz Smedereva,profesorka,sa namerom da odemo kod jedne "vidovite"zene ovde u Vojvodini.Ni jedna od nas nije znala gde je to selo,niti kako se ta zena zove.Pokusala sam da je odvratim,pozivala se na razum i grdila sam je ali nista nije vredelo.Ona je imala velikih problema koje nije mogla ni da objasni,ni da razume ni da resi i to joj je bio jedini izlaz.Posla sam sa njom samo da je sacuvam od gluposti a u tom naumu pridruzile su nam se jos dve moje prijateljice odavde koje ona nije poznavala jer sam ih ja znala sa mog posla.Tek da podelimo trosak za benzin.
Krenemo tako "grlom u jagode" a ceo put pretvorimo u zezanje sa obiljem sala i dosetki rekao bi neko cetiri ludace u pohodu..Ja nisam imala nikakvih problema,sve dobro ,deca uce,muz slusa.. meni to sve nije trebalo ali spremna za zezanje uvek.Ostale posle zbog nekih svojih problema,niko ne govori o tome samo se smejemo i zezamo.
Nalutali smo se seoskim putevima,malo zasli ali ipak nasli selo.Pokazu nam seljani kucu a ono stara kuca,velika,pokrivena biber-crepom a na krovu hiljade ptica.Ceo krov je bio pokriven pticama i to je prvo sto mi je palo u oci,veliko granato drvo u dvoristu takodje puno ptica.Vrapci,golubovi..
Izadje mladja zena,{ja ocekivala neku babu} pozdravi se sa nama i kaze da udjemo jedna po jedna.
Udje prvo jedna moja sa posla i uskoro izadje malo bleda,kaze rekla joj je da ce nekom od njene familije danas lekari da odseku nogu.
Udje i ona druga,izbeglica iz Bosne htela je da zna da li joj je muz ziv jer za njega nije cula skoro dve godine.Izadje i ona i radosna kaze da je ziv i da ce opet ziveti u Bosni.Tada je jos bio rat i njene zelje za tim zivotom su nam se cinile nerealne ali danas jeste tako,ona se vratila i sa muzem zivi u svojoj kuci.
Udjem i ja {kad sam vec tu } i ta zena me samo pogleda i pocne da opisuje kako moj sin izgleda,danju spava nocu uci i radi,kao ce daleko dogurati.Najvise me je iznenadila kad je rekla da ce mi cerka otici u inostranstvo.Nista joj nisam verovala,zasto bi otisla?Odlican djak ,zavrsila gimnaziju upisala fakultet medju najboljima...Nema sanse.
Udje i ta moja prijateljica iz Smedereva i posle nekog vremena izadje umirena.Kaze,sve njihove probleme {nje i njenog muza} razresice sud i to povoljno po njih.Zaista,njen muz je bio pod istragom zbog nekih poslova koje on nije ni sklapao,to saznam tek posle,i oslobodjen je svega i vracen na posao.
Najvise sam se iznenadila kad smo se vratili,ona sto je prva usla pozove telefonom svoju kucu jer je imala stare roditelje i sazna da su jednoj tetki operisali nogu zbog gangrene i da je morala da se uradi amputacija.
Posle dve godine moja cerka ode u inostranstvo,prekine studije i ode.Tamo je radila i nastavila da uci,sad radi odgovoran posao i ja se nekad setim te zene sto je sve to jos tada predvidela.Sve ovo je tacno i istinito preneseno pa ko veruje...i ko ne veruje...na volju vam.

Inace desilo mi se vise puta,a verujem i vama ,da pomislite na neku osobu i ona vas pozove..Ili da istovremeno sa nekim izgovorite istu rec,istu misao..To je to-kako god da se zove.