Ljuba T. - nekako uvek

a glas sa druge strane me obavestava da sam dobila nagradu za glavnu zensku ulogu na filmskom festivalu u Novom Sadu i dodaje: " Budjenje iz mrtvih je pokupio sve ostale... Cvele je dobio za glavnu musku a Ljuba za epizodu " ... Obradovala sam se vise nego za sebe... Samo mesec dana pre toga ziri na Niskim filmskim susretima propustio je priliku da Ljubi dodeli Gran pri za ulogu koja ce predstavljati reper nama mladima jos mnogo vremena... Bolela me je nepravda... Smatrala sam da se oko svega moze diskutovati osim oko onoga sto je on odigrao... Ali, eto, Novi Sad je delimicno ispravio nesto sto se sustinski ne da ispraviti.
Odlazimo u srpsku Atinu da primimo priznanja, ja jedno od prvih, on svoje poslednje... a ipak mu se radovao kao da je prvo... Bio je uzbudjen kao dete dok mi je onim njegovim glasom govorio da ga ja uhvatim pod ruku kad budemo ulazili u salu... " Pa gde si sad krenula? Sedi tu pored mene! "... " Evo, Ljubo, samo torbu da ostavim "... " Ma sedi tu ", strogo ce on a glas mu podrhtava od uzbudjenja...
Bilo je dirljivo gledati jednog velikog glumca i coveka kako se raduje svom poslu i onome sto taj posao sa sobom nosi, cak i posle toliko godina rada.
Zezam ga da je dobio najbolji poklon od svih nas... on se pravi vazan, smejemo se... Da, kao da su znali sta treba da mu poklone... veliku koznu torbu... torbu u koju je mogao da stavi sva svoja iskustva, sve svoje uloge, sve svoje partnere, i zivotne i profesionalne i da ih ponese sa sobom kada nas posle mesec dana bude napustio.
Vracamo se za Beograd a on trazi da idem sa njima... kazem : " Ljubo nema mesta "... I odose...
Posle mesec dana na vestima cujem da je zaista otisao, zauvek... Krenule mi suze... Tada sam ga poslednji put videla.

Uvek sam gajila neko specijalno postovanje prema ljubi Tadicu. Gledajuci ga u predstavama i filmovima uvek sam imala utisak da u njemu ima vise mudrosti, sarma i misterije nego u likovima koje je ozivljavao na sceni bas tako...kao da su deo njega samog, kao da ih je proziveo, spoznao i istavio se iznad da moze da se osmehne na njih, znalacki nezno.
Uvek sam zelela da ga upoznam i deslilo mi se to poznanstvo u jednoj neprilici.
Naime, imala sam dva gosta sa jednog stranog univerziteta koje sam smestila u Interkontinentalu. Prve veceri njihovog boravka dosla sam o hotlel da bi ih odvela negde na veceru. Pozvala sam ih i oni rekose evo nas za minut. Medjutim, prodje i pola sata i njih nema pa nema. Pozovem opet ali se u sobi niko ne javlja. Recepcionista mi rece da nema drugog izlaza iz lifta i da ce se tu pojaviti. Sacekah jos petnaestak minuta i resih da odem do njihovih soba. Tada sam shvatila da lift ne radi i da su moji gosti zaglavljeni i njemu. Osoblje hotela se nije mnogo uzbudilo na moje alramiranje objasnivsi mi da su upravo raskinuli ugovor sa firmom koja odrzava liftove i da ce pokusati da rese problem. Vidim ja odneo vrag salu pa se popnem do mesta gde je lift stao i shvatim da je moguce malo odskrinuti vrata i videti ih kroz taj otvor. To sam i uradila. Javih se mojim gostima i videh da je s njima i Ljuba Tadic. Stajao je u uglu naslonjen na zid lifta veoma miran. U liftu je bilo jako vruce i moja dva gosta su bila u maloj panici. Setih se da sam citala da je Ljubino zdravlje prilicno naruseno i vrlo sam se uplasila videvsi krupne graske znoja na njegovom bledom licu. Rekoh im da cu sve uraditi da sto pre izadju odatle i otrcah da jurim pomoc. Uspela sam da im kroz prorez na vratima ubacim led i mokre ubruse, kriske limuna. Trcala sam gore dole, svakih pet minuta i pricala s njima. Rekla sam im da sednu i da se opuste i da cu ja brzo nazad. Ljuba je poceo da zbija sale i zamolio me da ostanem i pricam s njima jer ko zna kad ce ti vragovi....a samnom im je tako lepo...:) Posle citava dva i po sata neki pijani lift majstor je dovucen iz kafane i napokon, posle nekoliko naglih spustanja i podizanja lifta uspeo je da otvori vrata na pravom mestu odakle smo mogli da izvucemo ljude na slobodu.
Sva trojica su bili mokri od znoja i jako umorni od te vrucine i neprijatnosti. Neka dva kelnera su pritrcala da pomognu Ljubi do stolice a on se okrenu ne mnogo zainteresovan za njihovu pomoc i rece onim njegovim glasom ...Cekajte...zelim da upoznam onu divnu damu, koja nas je umirivala svojim blagim glasom i pojila melemom.... Ja mu pridjoh i izrazih moje veliko postovanje i zadovoljstvo sto imam priliku da ga upoznam. On je obema rukama uzeo moju ruku i zahvalio mi se na pomoci...Uz vas glas i vase prisustvo ovaj nemili slucaj pretvorio se u dozivljaj...rekao mi je gledajuci me onim njegovim velikim ocima.
Onda je otisao sam, lagano i umorno hodajuci.

?

¨Bejaste li moja braco draga
dal' bejaste vi na groblju kada
aj na groblju na golemu
-ta uvek smo mi na njemu!
Groblje j' zemlja kom se hodi
groblje j' voda kom se brodi
groblje, vrti i gradine
groblje, brda i doline
svaka j' stopa grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju,
groblje, knjige sto se stiju;
povesnica svih zemalja
starostavnik cara, kralja,
i citulja visih slika,
izbranika, mucenika,
od pocetka, pamtiveka
sve j' to groblje-
al' je i kolevka."

Al je i kolevka...
Da, bas tako je trebalo da pocne ovaj tekst.I evo, poceo je.
Pesmom, koju je cika Jova napisao i procitao na sahrani, svom prijatelju i saborcu, Djuri.Jaksicu, naravno.Drugacije je trebalo da se zove, i hteo sam da vam ispricam nesto, nisam ni sam zapravo bio siguran sta, ali nesto sto se dogodilo i sto mi se utisnulo duboko u podsvest, a dogodilo se na sahrani Ljube Tadica.Onda, dok mi je to tiho burgijalo negde po mentalu, otisao je i Stevo Zigon.Ni mesec dana kasnije.Onda sam se setio da su i Zoran i Alija(Radmilovic i Aligrudic, za siru citalacku publiku), pre dvadeset godina tako otisli, ni mesec dana jedan za drugim, a bili su istih godina, bas kao Ljuba i Stevo.Onda je stvar postala ozbiljna.Setivsi se da su Zigon i Tadic zajedno igrali "Otela", na dubrovackim ljetnjim igrama, poceo sam da pisem tekst pod nazivom:"Otelo i Jago, ili kako vam drago", medjutim, dalje od naslova nisam mrdnuo.Onda sam seo u kola, krenuo da iskuliram u voznji po "gradu andjela"(shatro)zaustavio se da kupim cigarete i shvatio da stojim na Larabee street-u,i Sunset bulevaru, ispred Viper Room-a, mesta gde je preminuo 23-ogodisnji River Phoenix, stariji brat Joaquin-a.Redak talenat i lik, za koga ja kao muskarac, mogu sa punom odgovornoscu i svesti o tezini te izjave da kazem da je bio lep kao andjeo.Da je poziveo jos koju godinu, ne biste culi za Leonarda di Capria.O njemu je vec, svojevremeno, Milos Kreckovic napisao jedan od najlepsih tekstova koje sam u zivotu procitao, u Vremenu Zabave.Onda sam se tek nekako rastuzio, i resio da svratim u jedinu Holivudsku kafanu, kod Dan Tane, sa sve kariranim stolnjacima i bar-tender Miljenkom, poznatijim vec 40 godina kao Majkl, koji ce vas docekati sa domacom shljivovicom, stomaklijom i poklicima:"Aj hejt forinerz!"
To vece medjutim, i sa vescu da je Chris Penn, mladji brat Sean Penn-a, nadjen mrtav u svojoj kuci.
Onda je vec svest o previse duhova vrednih ratnika beskrajno velikog glumackog plemena, poplavila u mojoj glavi i morao sam da zapalim kuci.
Vozio sam tako i razmisljao o gospodinu Andricu koji je rekao da: "nijedna umetnost nije tako uzaludna kao pozorisna.Samo ona je osudjena na potpuni zaborav, da bude rasuta u vetru, ne ostavljajuci nikakvog opipljivog traga za sobom."
Onaj isti gospodin Andric, koji je pored Jelene, zene koje nema,Znakova pored puta, Cuprije na Drini, koja bi bez njega bila samo jos jedan most preko vode, ostavio za sobom pricu o ovcici, koja plese beskrajno, na ivici samozaborava i zavodljivosti pred krvolocnim vukom koji je prvo hteo da je pozdere, a onda se, zanet tom lepotom(zamislio nad zivotom)iskrene igre za zivot, zaboravio .
Ako je, drugi pak gospodin, Martin Hajdeger u pravu, kada kaze da je celokupna aktivnost covekova na zemlji samo pokusaj da se zaboravi, odlozi, ili cak pobedi smrt, bice da je drug nobelovac zapravo sam sebi uskocio u usta napisavsi pricu o Aski i vuku i njome u stvari,nesvesno posvedocio da je gluma odnosno igra(uvek vise volim tu rec, gluma mi uvek vuce na nesto lazno i izvestaceno)zapravo primarni oblik umetnosti, onaj, koji se igranjem zivota, bori za zivot sam.
Bice da je cela poenta igre ovih ratnika glumackog plemena, plesa ovcica tog uzaludnog umetnickog stada, i nesto vise nego puko zaboravljanje, pokusaj odlaganja ili cak(ego je cudo!)pobede nad neminovnoscu kao sto je fizicka smrt.
Bice da je to pokusaj da se uhvati ,udahne i zadrzi momenat lepote,da se prodre u srediste, da se slavi zivot...
Sve sto medjutim pokusavam da vam kazem nemusto je u odnosu na ono sto sam hteo da vam ispricam.
Na sahrani Ljube Tadica nije bilo mnogo ljudi.
Uglavnom esnaf, ako izuzmemo(a mozemo li!?)predsednika koji se preziva Tadic, pa je jos i Ljubin sin(Tadica, filozofa, da ne bude zabune)
Svasta je tu pazljivo oko moglo da vidi, preskocicu naravno sitne vatromete tastine i radije se secati onih smesnih stvari.
Da, upravo tako, smesnih stvari, njih uvek ima na glumackim sahranama, neizbezne su, gro najboljih fazona iz Ateljea na primer, je upravo sa sahrana;dok je hor pevao poput andjela(zaista se ne secam da sam cuo hor koji lepse peva)ja sam se tiskao pored Diklica, da vidim ko ce se prihvatiti nosenja kovcega, to uvek mnogo govori(o onima koji ga nose naravno)Uocio sam tu negde i profesora Bajcetica, legendu nase akademije, velikog eruditu i vazeceg strogog profesora starog kova, poznatog izmedju ostalog po tome sto je bio asistent i Bati Stojkovicu i Slobodanu Aligrudicu!(Da, dobro ste procitali.)..Bilo je to jace od mene;nagnuo sam se k Diklicu i sapnuo mu:"Je li, jel' Bajcha predavao Ljubi?".Potuljeno smo se nasmejali obojica, izmedju naleta suza i neke cudne, teske, ali opet lepote...ne ispracaju se takvi cesto, jer su retki...
Neko nam je uvalio vence, Radi Tomovic i meni, teski su mi bili, kao obaveza, ona je lila potoke, onda je uhvatilo i mene, samo par meseci ranije, imali smo tu retku privilegiju za mladog glumca, da stojimo na istoj sceni, ni manje ni vise nego u "Kralju Liru", koga je Ljuba igrao po treci put(prva dva puta, po sopstvenom priznanju, neuspesno?!), sada konacno u godinama koje mu je veliki tvorac William i dao: tiskali smo se u portalu kad nismo imali scenu, da vidimo kako izgovara:"Ja sam covek od sedamdeset i sest leta, ni manje, ni vise..."Secam se da sam, kad sam prvi put to cuo, pomislio:da li je moguce da ovaj covek toliko lezerno dopisuje i sebi prilagodjava i Shakespeare-a(Ljuba je u tom trenutku imao sedamdeset i sest godina, ni manje, ni vise)a onda rekoh, ako je tako, u redu je.Cak mu i to pripada...Zbunio sam se, kad sam taj stih pronasao u originalnoj drami...Bio je vec jako bolestan, godinama, jedva je hodao, ruke su mu se tresle, (osim na sceni!?)tamo se sva drhtavost slivala u taj glas, taj mocni shapat, ali taj tremolo nije odrazavao fizicku slabost Ljube Tadica, vec uznemirenost Kralja Lira, svu bol i muku nad rasparcanom zemljom, mrznjom i prezirom podanika, borbom sa ludilom u koje je sam sebe gurnuo, od nemoci da prizna neljubav i ponizenje od strane dveju kceri kojima je sve ostavio, i ljubav jedine koju je kaznio, jer tu ljubav nije umela da transparentno pokaze, ne njemu, vec dvoru...
Tastina, sve je tastina nad tastinama, kao da je bio zivo svedocanstvo reci najmudrijeg medju mudrima, tako je igrao Lira, privatno svestan i svoje tashtosti(a ko od glumaca, i ljudi uopste, nije sklon ovom akutnom oboljenju...)i meni se, sto rece veliki Marlon u onom filmu, kao dijamantski metak u celo, otvori ono sto sam vise puta tokom godina naslucivao, trazio, nalazio i ponovo gubio, svestan, da sam vecno osudjen na taj proces:sta je drugo gluma, do svest?Svest o sebi, pre svega, tako se jedino moze i doci do svesti o svetu u kome zivimo, u jednoj ravni, i svesti o nekoj visoj ili dubljoj istini, u vertikali...Sta je drugo umetnost, do subjektivan dozivljaj, na putu do te istine..?
"Biti zreo to je sve", izgovarao je, i setio sam se kako sam jednom pitao Miru Stupicu, kakav je bio Ljuba, a ona mi rece:"Ljuba..?Ljuba je imao...neku maglu oko glave..."i tu je stala, nije imala vise sta da mi kaze i sve mi je rekla...Ja sam tu maglu video, bila je jaca od one koju su scenski majstori bespostedno pustali na scenu, ili je to bila magija, a ne magla...
Na ulasku u Aleju Velikana(sahranite me u Aleji Malishana, zavapio je jednom, Jagosh Markovic)cuh iza sebe Branu Petric, kako je zaplakala, videvsi grob svog druga, Danila Stojkovica:"Batin grobic...Boze, tako je mali..."Srce mi se steglo, udarili smo u plac jos jace, onda smo se skupili oko sveze iskopane rake, neko je stajao u procelju, sa ogromnom Ljubinom fotografijom, portret, ta ogromna glava sa tim ocima koje su buljile u sve nas i tom maglom, koju, od trenutka kad sam cuo za njeno postojanje iz usta velike Miroslave, nikada vise nisam mogao da ne vidim ...
Ocekujuci dalja desavanja, neki govor, ili ko zna sta vec, prenulo nas je krckanje zvucnika.Svi smo se ukipili.Odjednom, iz neke ko zna koje i kakve dubine, iz tih zvucnika kojih nisam ni bio svestan sekund ranije, kao iz grotla vulkana, obavijen sumpornom izmaglicom, dopro je taj glas, istovremeno miran i snazan, mesajuci se sa maglom koja se do tog trenutka suzdrzavala na fotografiji s jedne, i izmaglicom prohladnog zimskog popodneva, s druge strane:
"A promislimo i s druge strane koliko ima razloga za nadanje da je smrt neko dobro!Jer smrt je jedno od ovoga dvoga:ili je takva da onaj koji je umro nije nista, pa nema nikakva osecanja, nego je sve kao san, kad se spava i nista ne sanja, smrt bi bila cudo od blagodati.Kad bi ko imao da izabere takvu noc u kojoj je tako spavao da nije nista u snu video, i kad bi imao ostale noci, i da resi i kaze koliko je dana i noci boljih i prijatnijih od one noci proveo u zivotu, ja verujem da bi ne samo kakav obican covek nego i veliki kralj persijski nasao da ih je lako prebrojati prema ostalim danima i nocima.Ako je dakle, smrt takva, onda je blagodat, ja mislim, jer celo ovo vreme, cini mi se, nije nista duze nego jedna takva noc.U drugom slucaju, ako je smrt seoba na neko drugo mesto, i ako onde zaista borave svi oni sto su preminuli, kakva bi sreca mogla biti veca nego ova, ljudi sudije?Ja bar, hteo bih i vise puta da umrem, ako je to istina.Jer bas za mene bilo bi to sjajno drustvo onde kad bih se sastao sa Palamedom i Ajantom i Telemonovim,sta bi ko dao za to, ljudi sudije, da ispita onoga koji je na Troju poveo mnogu vojsku, ili Odiseja,Sizifa, i hiljade, hiljade drugih i muskaraca i zena sto bi ih mogao covek napomenuti?S njima se onde razgovarati, biti s njima u drustvu, ispitivati ih-to bi bilo neizmerno blazenstvo.Svakako, oni onde, po svoj prilici, ne osudjuju na smrt za takve razgovore.Jer, kao i uostalom, tako su oni srecniji nego ovi ovde i u tome sto su za sve ostalo vreme besmrtni, ako vazi kao istina ono sto se govori.
Ali vec je vreme da odlazim-ja u smrt, a vi u zivot.Ko od nas ide ka boljem spasenju, to niko ne zna, osim Bog.
Hvala."
toku zavrsne reci Sokratove(ili Ljubine, treba li uopste da kazem da su veliki glumci, uvek, ono sto igraju, gluma je igra prizivanja duhova)neopisivo blazenstvo i olaksanje, zamenili su dotadasnju tegobu i tugu, i uskoro su suze pocele da se slivaju u moja nasmesena usta.
Sta nece ostati, gospodine Andricu, wish you were here, da vidite kako je Tadic pobedio smrt na sopstvenoj sahrani, kako ju je docekao kao krotu ovcicu, i pod ruku posao s njom u svoj cas i vreme.
Cista umetnost.
I onda aplauz.
Iz zvucnika naravno, mi prisutni smo uglavnom bili sledjeni .Da mi ogroman venac nije bio u rukama, kunem se da bih i sam aplaudirao.To bi bilo jace od mene.
Ono"Hvala", nije bilo iz "Odbrane Sokratove i smrti".Tu malu misteriju mi je kasnije razresio Cvele:bio je to snimak sa komemoracije Zoranu Djindjicu, i to je bilo Ljubino hvala prisutnima, na paznji.
Okrenuo sam se Radmili koja je i dalje neutesno plakala, i rekao joj:"Nema potrebe, ovaj covek je zivlji od svih nas prisutnih".
Na putu do Ljubinog stana, posle sahrane, vec pomenuti profesor Bajchetic nas je i sam zabavio prichom, kako je na Zoranovoj komemoraciji, iskopao negde svoje beleske sa Radmilovicevog prijemnog i prve godine i to citao, a tadasnji student, Goran Radakovic, ga je pitao:"Profesore, hocete li i meni da drzite govor na komemoraciji?"
Par sati kasnije, odlazeci sa dace, i pozdravljajuci se sa Ljubinom suprugom na stepenistu njihovog stana na Chuburi, napravio sam, gaf koji je zazvecao kao prazna vangla:rekao sam:"prijatno, bilo mi je drago."
Na to su me svi onako belo pogledali, a Biljana(ili Ljiljana Dragovic, ujaka Cvetka) ce, k'o iz topa;"Sta ti je bre bilo drago, budalo, covek umro!?"Tajac.Dug godinu dana,a onda su svi, ukljucujuci i Ljubinu suprugu, prsnuli u smeh.Pocrveneo sam kao rak, i naravno, bio predmet zajebavanja, u kome sam, i sam bio prisiljen da ucestvovujem sledecih pola sata.
Nije bilo potrebe da objasnjavam da to nije bio lapsus.
Naravno da mi je bilo drago, beskrajno drago, sto sam imao prilike i da poznajem coveka, da budem zahvalan sto sam stajao s njim na sceni, u njegovoj poslednjoj predstavi, i sto sam bio tu, na ukopu kostima koji je njegova dusa najduze nosila, da sem retorickih, glumackih, i inih zivotnih lekcija, dobijem zavestanje.
Nesto kao flash.
Nikad necu zaboraviti, kako se u garderobi, pred jednu probu, nicim izazvan, iz potpune tisine, okrenuo prema nama, pruzio te drhtave ruke i onim svojim glasom rekao:
"Nista covek u zivotu nema, osim ovih deset prstiju.Sta s njima napravi to mu je. To mu je zivot."
Tamo, u sabirnom centru, cekaju ga Alija, Zoran, Cica, Rahela, Maksa, Rastko, Plesha, Marlon, River, eto i Steve, i Chris-a, i "hiljade drugih muskaraca i zena sto bi ih covek mogao napomenuti", svih onih decaka i devojcica koji su zavodljivo igrom slavili zivot, plesuci kao nevine ovcice pred gladnim vukom.
Tamo nema jezickih barijera, producenata, reditelja, publike, obaveza, tamo je igra sama sebi svrha.
Tako su oni srecniji nego ovi ovde i u tome sto su za sve ostalo vreme besmrtni.
A i ovde su.
Njima ostaje svo vreme izvan ovog sveta, a nama-zavestanje.
"Oko svakog svetlog groba
bas ka' gore oko zvezda-
povesnica prica ovo:
hvatalo se neko kolo,
kolo mlado, kolo novo,
novo cvece, stabla stara,
duse ciste, srca mlada,
naslednici sveta zara;
Tu se sleg'o zivot mladi
da se s grobom razgovara
-I ti pade, brate dragi!
-Nisam deco, dok vas traje.
-Jel' ti borba bila teska?
-Pokusajte, milina je.
-Sta si hteo, kud si pos'o?
-Tamo gde se stici mora!
-Zar je vera tako jaka?
-Uvek jaca od zlotvora!
-Malo nas je koj' bi smeli.
-Al' vas jaka sila krece
-Zar ko moze stici celi?
-Ko ne proba nikad nece!
Ne znam zasto sam vam ovo ispricao, ali sigurno ne moze da skodi.
Ko zna, nekom moze i da...

nesto sto sam napisao za Playboy, negde u januaru cini mi se...
Lako?
uhf, uzelo mi je deset neprospavanih noci...

Serge, dođi kući, nedostaješ...

Tekst je izuzetan.
Ne ocenjujem ga, samo ga smestam u istorijat vlastite memorije.
I kao sto misao vuce slike, a istorija trazi anekse,
eto mi ga Cica Perovic u odjavnoj spici.
Ako je km = hiljadu metara, spricer = 2 deci, suza pola grama i kotrljajuca ... cime se mere glumci?
Ko utvrdi tu meru za velicinu, taj je prejeb'o Nobela.