Ekatarina Velika

EKVGlasam za buđenje poriva

piše: Jasna Olujić (list "ĆAO", 1989.)

EKV je jedan od najkvalitetnijih bendova u Jugoslaviji – uglavnom se slažu i muzički kritičari i publika. Na sceni predstavljaju sjajno uigrani kvartet koji oko sebe širi žestoku svirku, punu pritajene agresije i emocije. Tonovi koji "izlaze" iz njihovih instrumenata, pakleni su i eruptivni, dok su stihovi gorki i opori. Njihov ritam i snaga nude nove inspiracije, izazivajući pritom nove "filmove". "Oni" se furaju na intelektualnost i nekomunikativnost… Njihov vođa, Milan Mladenović, čovek pun čemerne gorčine i očigledne neprilagođenosti. Ovaj put, specijalno za "Ćao" priča…

Sasvim sam sigurna da je vaša muzika prepoznatljiva, a pritom se ne "ponavljate"; nasuprot toj činjenici i dalje Vas napadaju da stremite ka komercijalnosti?

Milan: Ne treba biti skroman: naša muzika je više evropska negoli jugoslovenska. Slušajući neku našu stvar, ti nikako ne možeš da stekneš utisak da slusaš recimo, tipično bosanski bend, već – engleski! Znači, mi pružamo neki novi osećaj, uvodimo nove motive sviranja, drugačija sažimanja instrumenata i samog teksta… Kad sam već spomenuo pesme, onda moram reći da su i one i znatno različitije od na primer, tekstova "Merlina" ili "Hari-Mata-Harija"… Nekako su "punije", izražajnije, bliskije shvatanjima današnje generacije – barem onima kojima se mi obraćamo. Naši stihovi ne zahtevaju slepo ponavljanje, već doživljavanje…

Zar ne misliš da bi trebalo malo "posvetleti" tvoje "crne" stihove?! Očito da si prihvatio pesimizam kao "stil zivota". Zašto?

Milan: Moja muzika je crna onoliko koliko su i dešavanja oko nas "tamna". Ako pogledaš našu političku i ekonomsku situaciju, nećeš videti nijedan jedini zračak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskočice, jet to nije u skladu sa mojom ličnošću. Ako će nekome biti lakše, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubičastu!

S obizorm da sebe smatraš avangardom u rock’n’roll-u, da li bi bio da objasniš svoju "viziju": kako će izgledati rock’n’roll u dvadeset prvom veku?

Milan: Ipak nećemo toliko daleko ići u irealnost: nemam nikakvo viđenje roka u budućnosti! Ne želim, a i neću da se iscrpljujem bespredmetnim i nekorisnim razmišljanjima. Dakle, glupo je trošiti energiju na nešto irealno! Ja uopšte nemam nikakvih planova niti razloga za onu hiljadu puta razvučenu i otužnu priču o: budućim koncertima, pločama, snovima i sličnim glupostima. Biću iskren – nisam siguran da čak imamo i svoju sadašnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz život, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno: nikad neznam u kom će smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije "povuku" za sobom. Da me prosto "uguraju" u neke stvari o kojima ranije nisam razmišljao. Ponoviću svoju staru tezu: sve moje pesme doživljene su više puta i odživljene! Znači u njima nema, ama baš nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija. Rock and roll je moj način zivota. Ali, na svaki mogući način treba izbeći fetišiziranje, pa čak i muzika!

Milan

Ipak si ti mlad, i po godinama i po iskustvu, za toliku dozu pesimizma, koju si dosad ispoljio. Ili je to, zapravo tvoj filozofski stav: o čemu je reč?

Milan: Pa da, ako malo bolje pogledaš, moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih životnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim životnim surovostima, a tek ponekad dozovlim imaginarnim snovima da "prošetaju" kroz neki stih. I to učinim da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju priču, koju prezentuje na način koji mu to odgovara. To činim i ja. Pri tome koristim jedinu mogućnost koja mi je dostupna: a to je muzika! Na taj način uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i raždiru ovozemaljski jadi! Evidentni su (to pritiska i ostale mlade): nedostatak slobode mišljenja, materijalna nemoć i sve što ide uz to. Danas, mladom čoveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta su popunjena nekim dosadnim, starim, olinjalim tipovima, koji ništa ne preduzimaju da se izvučemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znači da je mladima – željnim znanja i progresa – sve uskraćeno. A najviše životne radosti! Kako neki mladić može sebi da obezbedi penziju, kad nema posla do trideset i neke godine?! U ovom trenutku, mi mladi nemamo budućnosti.

Hoćeš da preciznije objasniš svoju tezu?

Milan: Da pojednostavimo: ako bih sve ono što sam dosad uradio, sažeo u jednu pesmu, tek tad bi se videlo koliko ima istine i stvarnosti u njima. Kad kažem stvarnosti, mislim na moje sagledavanje sveta i budućnosti, koja je ovog trenutka -- narušena.

Da li to znači da, za nas, nema budućnosti?

Milan: Tako nekako. Mi se, kao društvo ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta! A, iznad nas, razbuktala je vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama – narodu!!! Šta bi mi sad mogli da uradimo?! Neznam ni sam! Čimi mi se da smo "stisnuti" ne možemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Možda bi nam pomogla promena političkih i ekonomskih uslova, ili pak državni udar? Možda, kazem.. U svakom slučaju neophodna nam je korenita promena, bez obzira na stranu na koju vodi. Šta je ono pravo što bi se trebalo da se desi?! Nisam pozvan da kažem (pametujem) pogotovo ne u magazinu "ĆAO". Postoje ljudi čiji je posao politika i ekonomija, a takođe i novine koje su specijalizovane za takvu vrstu razgovora. Jedino mogu da "pametujem" i delim savete o muzici. Sve ostalo nije u mom domenu!

Ali u svakom slučaju prinuđeni smo da se snalazimo na razne načine, koji mogu da nas odvuku na stranputicu. Mladima su vezane ruke: moraju da se prilagođavaju i iznad svega "trpe" zivot. Prema tome: ako je sve ovako kako sam rekao jeste – onda ja tu nikad neću moći da vidim ni jedan zračak slobode. A to znači: nama ostaje jedino da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrčimo kroz životni spalir u kome nas sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trčimo i grabimo napred, da bi došli do kraja životne staze! Tada smo smo beskorisni i sebi i društvu. To je kraj.

Hajdemo za kraj i malo optimizma: kako se "prilagoditi" životu?

Milan: Prilagodljivost životu može da bude pozitivna osobina, ali pomenu u tom slučaju: to je danak životu! Ukoliko se prilagođavaš nečemu, što ne želiš, onda suzbijaš svoju ličnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje pre svega – morbida i negativna. Šta na kraju biva: od mladog i perspektivnog čoveka, stvara se krajnje beskoristan tip! Ovaj razgovor bih voleo da završim porukom koja je upućena svima koji me (ne)vole: kroz život se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju ličnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo "opravdane" norme uguše i opterete. Borite se za svoj zivot!

...

list "ĆAO", vanredno izdanje, "Legende osamdesetih";

Magimart - april 1990.
piše: Petar Popović

Margita Stefanovic (Magi)

- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?

MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.

MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.

- U ovim vremenima kakvim mladim Ijudima vi možete biti primer da pobegnu iz tišine u muziku?

MARGITA: - Kad smo mi počali želeli smo muziku, a današnji mladi ćovek želi kiosk za hamburger. Kod nas se i ne razmišlja da bi neko mogao sedeti u svojoj sobi, svirao gitaru i imao svoje mišljenje o svemu koje može, u tom trenutku, biti ispravno i pravo. Ko da dođe i da ga podrži? Kad otvoriš kiosk za hamburger rezultati su brži i vidljiviji makar su životno istinitiji rezultati u muzici. Mislim, takođe, da je tragedija ako ostaneš u muzici a ni jednog trenutka ne pogledaš da li je to što radiš dobro ili nije dobro ti ostaneš na periferiji.

- Kako sad vidiš generaclju beogradsklh muzičara, koja se oglasila na početku osamdesetih: Idoli, Šario akrobata, Električni orgazam?

MARGITA: - Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme, op. a) je genije, koji tera dalje ono što je Gile (Električni orgazam, op. a) trebao da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije, Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo Akrobata, Katarina II, Ekatarina vellka, op. a) je svima nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcioniše, i svi komentari na njegov način proističu iz neznanja njega kao ličnosti.

Problem je u tome što, na početku, to nije bila grupa prijatelja ili Ijudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da urade svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muzlku - što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što još živi ta jedna muzička beskompromisnost.

Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina. Ništa dalje. Ljudi, koji su u svemu tome učestvovali medijski, takođe su otišli na neke druge stvari, što njih i sudbinu svega objašnjava.

- Da ti li je čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava, koje su s podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?

MARGITA: - Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama, koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?

Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To Ijudi, izgleda, prepoznaju svuda.

- Ako je rokenrol gradska stvar, kako objašnjavaš što se mnogo toga - u Jugoslavlji, desilo nevezano za gradove - pozivajući se i zasnivajući na neurbanim momentima i elementima?

MARGITA: - Jugoslavija nema mnogo gradova. Ja već Ljubljanu ne smatram gradom. Ona mi je onako, jedna jako lepa varoš. Zbog toga se cela stvar rasula. Gradove su nam opkolili prijatelji, koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali.

Onda ne volim Arape i Grke koji su dosli da nam svašta rade i ne volim što ne postoje Ijudi, koji bi o tome vodili računa... Mi smo se zatvorili u bend i radimo da bismo što više Ijudi vezali za naš dragi gradski ego trend.

- Da li je uspeh EKV u člnjenici da je on jedan od retkih, koji je ostao samo gradski bend?

MARGITA: - Možda. Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.

- Kako doživljavaš Beograd?

MARGITA: - Iskreno, u tom gradu mi se jedino još dopada Novi Beograd. Ružan je, takav je kakav je, ali je grad. Takav je Beograd, u stvari. Sve ovo renoviranje po Beogradu, to su male šarene laže. Ti Ijudi, koji dolaze na rad u renoviranu Knez Mlhailovu to je divno i krasno, lepo izgleda, ali oni dolaze sa Novog Beograda i raznih naselja, izgledaju kako moraju posle gackanja po močvarama.

Sad je Društvo arhitekata uložilo protest što nema konkursa za rađenje zgrade nego se ide na pare i ponude. Ostaje blago rasulo u svemu tome. To nije sasvim loše pošto će grad biti raznovrsniji makar u toj ružnoći. Grad je godinama unakažavan zbog soc-realističke arhitekture. Zgrada pošte kod glavne železničke stanice koja je bila lepa sa kamenim lukovim i lepom fasadom, ogoljena je i pretvorena u današnju nakazu sa onom velikom petokrakom. I dan danas se slično događa. Svesno se ide na unakaživanje; da lepe kuće sa dvorištima uništiš i napraviš solitere što se dešava na Crvenom krstu. To je ružno.

- Ima li neki deo grada koji se spasao i koji ti voliš?

MARGITA: - Ja volim Čuburu. Čubura znači prazno bure. Tu je nekad bila periferija, i tu se nekad dolazilo na izlet i zabavu. Beograd je grad na reci i grad koji na nju nije izašao verovatno da se ne bi pravio ekskluzivitet stanovanja i da bi se sačuvao stari ekskluzivitet.

- Kako vidiš kraj ove decenije?

MARGITA: - Krajnje je vreme da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigumije i definitivnije ka dole...

- Očekuješ Ii nekl lift?

EKVMARGITA: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi i ne znamo.

.......

Još na:http://solair.eunet.yu/~gabriel/