Posveta sredovečnosti

biciklom na lovcen

Samo koji mesec pre 45-og rođendana, sa 15-ak kila viška, posle skoro tri decenije života bliskog kafanskom, sa preko 20 hiljada pakli najjačih cigareta koje sam nalazio na tržištu u plućima i krvnim sudovima (dve godine i tri ipo meseca bez ijedne nije moglo izbrisati sve to), uz potpunu fizički neaktivnost od 1976. do 2002. godine, popeo sam se biciklom iz Kotora na vrh Lovćena.

  na tri cetvrtine usponaTrebalo nam je, Saletu, koji mada je sportski tip, ipak je neznatno stariji od mene, i meni, oko 6 sati na gore, za tih 36,68 kilometara gotovo stalnog, oštrog uspona sa nula na hiljadu 660 metara nadmorske visine. Nazad je, naravno, bilo lako – oko sat vremena.  Motajući pedale po vrućini, potpuno mokar od znoja, pitao sam se u čemu tu, u stvari, uživam. Dobro, pogled ne samo da je lep, nego je pogde-gde i spektakularan, sam poduhvat jeste izazovan, ali nije ništa za tolike profesionalce i iole solidnije sportiste, nikava nagrada me ne čeka na vrhu, u stvari, apsolutno, baš nikakav motiv i razlog nemam da se pentram toliko uz brdo, osim odluke da se popenjem. I to ne da vidim da li mogu, već zato što mogu.  

Ovih dana ćemo od Jošaničke banje gore do Kopaonika – to je ionako manja i visina i uspon. Mada, iskreno, nekako mi dođe da batalim biciklanje – nema više izazova.