DOŽIVOTNE FOTELJE

The fotelja: It came to me, my own, my love, my own, my precious!Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo. Koliko god naši političari voleli ili ne voleli druga Tita, pljuvali ga ili ne, pokušavali da ga iskopaju da mu prebroje noge ili ne, oni se bez obzira na sve još uvek slepo drže Titovog puta. Iako je njegovo ime nestalo iz imena gradova, puteva, bulevara, ulica, sokačića, staza i bogaza, onaj glavni Titov puta je još uvek prisutan. Naravno ne mislim na bratstvo i jedinstvo, već na doživotnu funkciju predsednika ili na doživotno grejanje dupeta u kožnoj fotelji.

Ko su bili glavne političke figure 90-ih, i gde su oni danas? Većina je na istom mestu. To su naši doživotni predsednici stranaka. Pa hajde da ih razotkrijemo: Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Žarko Korać, Vladan Batić, Nebojša Čović, Nenad Čanak, Velja Ilić itd.

Većina političkih partija, koje žele sebe da predstave kao demokratske (što ne znače da takve jesu), imale su u svojim statutima član da ista osoba može biti izabrana samo dva puta zaredom na mesto predsednika političke partije, što bi maksimalno bilo osam godina. I koliko sam upoznat skoro sve partije su taj član promenile, da bi isti predsednik ostao na tom mestu i po treći put. Tako naši dragi Titići opstaju, ne znam ni sam kako, na političkoj sceni, a po mom mišljenju odavno im je vreme za penziju (ili zatvor).

Poznato je da je Srbima fotelja najomiljeniji nameštaj, omiljeniji i od kreveta, ali u tome ne vidim glavni problem zašto u foteljama sede jedni te isti ljudi i njihovi rođaci. Njih u stvari nema ko da zameni.

Prosto obožavam kada političari krenu da palamude kako na mladima svet ostaje, dok u politici možete samo da vidite muškarce starije od 50 godina. Gde su mladi lideri? Nema ih. Zašto su mladi apatični i ne glasaju? Zato što se politikom bave samo dosadni starci. Čemu služe omladinske političke organizacije? Da fizikališu, dele letke i lepe plakate (jeftina radna snaga).

Naravno, naši doživotni lideri su totalno egocentrični i apsolutno ne dozvoljavaju da njihov autoritet i položaj ugrozi neko drugi. Svesno ili nesvesno naše političke vođe se ponašaju kao da će biti doživotno na funkciji i ne pripremaju zamenu. Smatram da ne postoji osoba koja bi mogla da zameni Vuka Draškovića na mestu predsednika SPO a koja bi imala 10% njegove popularnosti. Isti je slučaj i sa DSS, SDU, DHSS, LSV... Možda ja nisam dovoljno politički upućen ali mi se tako čini. Takođe mi se čini da osnivači pojedinih partija, smatraju partiju svojim ličnim preduzećem koje će zauvek ostati u njihovom vlasništvu.

Manija „moram biti predsednik partije“ je apsolutno izražena u našem političkom životu, ako se ta sramota uopšte tako može nazvati. Navikli smo da na partijskim izborima imamo samo jednog kandidata, jer ne daj bože da ih ima više jer tu pokazuje nejedinstvo i rasulo. U slučaju da postoje više kandidata, onaj koji izgubi napušta stranku i osniva novu, jer je zacrtao da mora biti predsednik partije. Kasnije se, ko zna kako, ogrebe za ministarsko mesto.

Naravno čast izuzecima (GSS).

A sada malo zabave (ipak ste na to navikli na ovom blogu). Nagradna igra: „Ko je po vašem mišljenju najveći egocentrik na tužnoj političkoj sceni Srbiji?“

Predrag M. Azejković

www.queeria.com