ajmo Srbo, fajront!!!

 identitet

Pitanje smisla javnog objavljivanja bilo čijih zapažanja i njihovo komentarisanje na blogu, nekoliko puta je ovde rečeno, podrazumeva izvestan fair play u ophođenju, kako onih koji pišu i objavljuju teme ali i onih koji na iste odgovaraju. Kako je već u nekoliko navrata bilo primera koji jasno ukazuju da je to nemoguće, naš je administrator vratio mogucnost svim nosiocima tema da bespoštedno brišu komentare koji na bilo koji način imaju tendenciju da blate i vređaju onoga ko ih piše. Bez ikakve sumlje u tom prednjače komentari na objavljenje tekstove B. Srbljanović koja u jednom trenutku bez moći da ih više briše, objavljuje „razlaz“ ekipi koja to radi, pa se i sama baca na vedrije teme, što je aposlutno prihvatljivo. Istina je da se to kod mene jako retko dešava, ali jednom sam čak bio prinuđen da ukinem temu, a sad naprotiv povodom komentara na moju temu „ odveć preljepa a tuđa“ koji sam hladno mogao da izbiršem otvaram temu kojom želim da odgovorim i „Srbi iz Praga“ i načinu razmišljanja koje ljudsko ali i so –called srpsko dostojanstvo dovodi u pitanje.

Dakle, ja se iskreno izvinjavam bilo kome koga je moj tekst na temu boravka na Hvaru povredio, ali baš mi se ne mili da me neko lupa po glavi a ja da se smeškam, pogotovo kad te to sustiže od nekoga koga ne poznaješ.

Moja priča o „mogućem“  odlasku na HR primorje, dakle Dalmaciju je pitanje za razmišljanje koje uključuje moje dugogodišnje iskustvo, i ne samo moje, koje ni na koji način ne podrazumeva moj gubitak identiteta, već samo nabacuje temu onima koji bi, a ne znaju da li krenuli u avanturu osvajanja najlepših prizora na Mediteranu.

A jesu najlepši.

Čovek Srba iz Praga insistira na identitetu a sam ga svojim pseudonimom krije, ja moj ni ovde a ni tamo ne krijem ( Srboljub može biti ime ali iz Praga svakako prezime nije). Govorim i pišem o identitetu anonimnog vozača u automobilu Beogradske, Niške ili Aranđelovačke registracije koji se kreće uzanim cestama otoka Hvara ili upravo silazi sa uzavrelog trajekta na neko bilo koje drugo mesto u Dalmaciji. Govorim o tome šta i kako vidim, govorim o tome šta mi drugi ljudi govore, ne preporučujem, već otvaram pitanje.

A onda praški Srba kaže:

CVETKOVICU IMAS LI BAR MALO DOSTOJANSTVA!?
Pa jebem ti odmor ako moram da se pravim gluvonem, da ne smem da breknem da pustim glas, jer zaboga uvredicu ili naljuticu domacine. Da gladujem jer mozda mi izleti hleb umesto kruh, sargarepa umesto mrkve... Pa kakav si ti covek ako se stidis porekla? Otiso si da im punis dzepove a zario si glavu u pesak kao noj. Zbog takvih kao sto si ti smo izgubili identitet.

 E bravo ti ga masjtore!!!

Ajd da dostojanstvo ostavimo za kasnije i neka to bude tvoja odluka. Ajd nek se složim sa tim da ne treba sebe ispoljavati mazohizmu u kome se ustručavaš da govriš jezik kojim govoriš, ali zar zaista misliš da to nema svog realnog korena, zar zaista misliš da nešto što ti podvodiš pod „stid“ živi samo u razlici izmeđi kafa i kava, ocat i sirce, zrakoplov i avion. Kakav sam ja čovek ako se stidim svog porekla?

Ko je pominjao poreklo?

Tebe treba da je stid jadni moj Srbo iz Praga!

Stid duge kolone tenkova što kreće na Vukovar koja prolazi Gazelom praćena oduševljenim beogradksim patriotama koji mašu srpskim i četničkim zastavama unezverenih pogleda, tenkova ispunjenih dvedestogodišnjim nevinim dečacima što ih teramo u pohod razaranja i smrti kakvu kraj 20. veka nije mogao da zamisli. Mene je stid, ako tebe nije.

Treba da te je stid ideje da tvoj narod ne izgubi identitet time što će uništavati identitet drugog. Stid ideje da neko u tvoje ime ubija nekog drugog ko nema tvoje poreklo, stid kolone kamiona koja nečija anonimna tela, ne tvog već drugog porekla, prevodi skraja na kraj tvoje zemlje i tu u  okolini Beograda zakopava, da ih niko ne nađe. Mene je stid ako tebe nije. Te monstruozne a ipak ostvarene ideje. Treba da te je stid sveg užasa koji neko u tvoje ime za sobom ostavio. Mene je stid, taksiste u Torontu, koji staje na sred ulice ne verujući da u svom autu vozi nekoga ko pripada narodu koji čini sve što čini, pitajući me ZAŠTO, Srbo iz Praga. Nije li te stid. Mene jeste, svakog nevinog detinjeg pogleda pred automatima  Zvorniku, svake majke na mezarju u Srebrnici, svakog pripadnika mog naroda u dugoj koloni što pre 10 godina kreće napuštena, ostavljna, prevarena iz Hrvatske ka „majci“ Srbiji.

Zato me je stid.

I stid nas treba biti roditelja one dece koju smo ostavili da ih pobiju bombe u sred Beograda u zgradi Tv-a a da smo svi, ama baš svi očekivali da se tako nešto desi. Stid, ne pred drugima, već pred nama samima. Što guramo dalje istim putem, što sviramo svoje diple, što sebe izmeniti ne možemo.

Kaže mi Srba, da smo zbog takvih kao što sam ja izgubili indentitet. Slažem se, jesmo, onaj i onakav identitet koji je veličao naše pobede u ratu a poraze u miru, ovako ostali smo samo na porazima. Pobede smo izmislili. Takav nam identitet po meni nije ni potreban, i busanjem u grudi sa majicama na kojima „ponosno“ nosimo likove „pravdenih“ boraca za našu stvar daleko ćemo od bilo kakvkog identiteta otići. Eh, moj Srbo i to iz Praga.

E zato, ispriča jedan poznati i veliki naš reditelj (nemam dozvolu, pa mu ne obajvljujem ime) jednu priču koju ja sad tebi prenosim:

„Da je nama neki narod ( ne daj bože njihov) nekad u skoroj istoriji, srušio do temelja jedan grad od 200.000 stanovnika kao što smo ga mi njima srušili (treba li da kažem ime grada), mi tom istom narodu ( ne daj bože njima ) nikad ne bi smo dozvolili da udju na teritoriju naše zemlje. A oni nas puštaju, pa još na i more.“Mnogo čega nismo mi svesni moj Srbo i proćiće previše vremena a da bilo ko postane svestan tako da osvesti većiinu, bar onu od 30% još uvek razularenih koji nam i dalje prete ratom, pohodima i osvajanjima „našeg“ što je sada „njihovo“

Zašto sve ovo?

Zbog odlaska na more?

Ma naravno, koješta.

K’o da je to najbitnije.

Da si video Vukovar, na par meseci od našeg oslobađanja, mislio bi drugačije; da si video oči moje tada osmogodišnje kćeri kada nam pre samo 5 godina na brodu od Rijeke ka Dubrovniku napaljeni ustaša preti smrću samo zato što smo iz Beograda, anonimni u automobilu iste registracije, mislio bi drugačije; da si video kolone koje kreću ka „oslobađanju Dubrovnika“ vođene rukovodstvom zemlje koje nam javno na TV-u poručuju da je Crna Gora ugrožena te d mora braniti Dubrovnik, i iste koji se sada bratime u pesmi sa dojučerašnjim dušmanima, mislio bi drugačije.Ili bi bar zaćutao pred besmislom.

Ovako jedan kruh umesto hleb ipak mogu značiti bar tren naše benevolencije u odnosu prema nekome na čijoj se teritoriji nalazimo.

Najzad, Srbo iz Praga, po pitanju moje osrednjosti u profesiji kojoj se bavim, uvažavam tvoje mišljenje, koje ipak nikada ne može biti toliko rigorozno prema meni kao što sam prema sebi moram biti rigorozan. To me i iznova tera da dosegnem nedosegnuto.

Loš sam čovek, kažeš na kraju.

Neka ti je na čast. Pamti to.