Odveć preljepa, a tuđa...

jadrolinija

Ne slažem se ja sa onima koji su sad u većini sa bilo koje strane a mirno konstatuju - „ma možda je ipak bolje ovako“. I to moje neslaganje možda me samo po  sebi gura u sada već izumrlu grupu jugonostalgičara čije ime odlazi u arhivar prošlosti zajedno sa imenom te više nepostojeće zemlje. Ma ne nisam ni to...

Ja sam prosto takav, imam takvo osećanje, i činjenica je, retko ga nalazim međ drugima.

Tačno je ono što su u par navrata naveli „komentatori“ mojih blog tema da putujem, isto kao što je i tačno to da su ta putovanja u najvećoj meri vezana za posao kojim se bavim što. Iskreno, njihovu draž čini mnogo većom. Istina je da ne volim puki turizam i plandovanje koje proizilazi, ne kao pravilo, ali često puta iz njega.

Boraveći proteklih 7 dana a povodom filma kanadske produkcije koji se snima na HVARU ( lepe li lokacije) u već prethodno oplakivanoj lepoti prirode koja pripadna susednoj nam državi, sretao sam se nenamerno sa različitim situacijama i ljudima koji su stvorili iznova sliku o tome kako danas izgleda jedno moguće letovanje, jednog prosečnog stanovnika zemljine kugle a koji dolazi sa geografske širine identifikovane Beogradom.

Da ne mistifikujem, odmah.

Malo je reći, komlikovano a istovremeno divno.

Pa da sad elaboriram.

Dakle, nisam turista, ali pokušavam turistički da se osećam.

Osnovno je kretanje, jer zašto bi ste potezali put, racimo do HVARA, ako ćete se tamo vezati za jednu obalu ispred mesta svog stanovanja. Dakle, auto, bicikl, rant a car...

Auto BG registracije, samo i jedino pod uslovom ako želite da ga se namerno otarasite. I najdobronamerniji domaćin, a takvih ima, će vam reći – SKIDAJ TABLICE, preko SCG znaka lepi neku nalepnicu, gledaj da skloniš Poltiku sa sedišta, zametni tragove da si bar sa automobilom sa ovoga područja.

Lingvistički se prilagođavaj. Srpski i hrvatski su paradoks jezici. To znači da to jesu jedinstvena i dva različita jezika koja u 90% slučajeva koriste iste reči, ali putem različitih konstrukcija formiraju ih u dva različita jezika, koje opet i jedni i drugu savrešeno ili u največoj mogučoj meri razumeju. Dakle, ovde jutrom kreni od najjednostavnijeg. Više ne piješ kaffffu ( jer te to recimo na Stradunu može koštati izbacivanja iz kafane ) već isto piće samo sa V. Trudi se da na otvorenim mestima ili pogotovo pri ulasku u prohladnu vodu ne „brekćeš“ – „U bre jebote al je ladna“, jer ti to neizostavno odmah pravi tetovažu kokarde i Draže Mihajlovića, na čelu odnosno desnom „so called gurovićevom ramenu“ i dovodi u situaciju privedenih studenata beogradsog univerziteta na Trgu Baneta Jelačića ( autor opaske B. Srbljanović).

Ne traži sirće u kafani, ne zanovataj da ti je malo hlaba za stolom, ako ti je mrsko da kažeš kruh baci se odmah na dvonedeljnu dijetu. Kad te pitaju odakle si, ako baš nećeš da lažeš probaj da izbegneš odgovor, a ako baš moraš kaži „s one strane ili odande“ Ne budi bezrazložno ponosan, čuvaj isto osećanje za Beograd, tamo nikom ne nedostaje. Ne pravi se da ti nije ništa što je tako, jer je tako, i jer ako te boli uvo, zaboleće te i oko, noga , glava, prozor od auta, izduvane sve četiri gume ( obratiti se Sergeju Trifunoviću ) ispred Hajdukovog stadiona u vreme važne utakmice. I da više ne nabrajam.

I zašto bi onda išli na letovanje „tamo“?

Zato što je jedinstveno, prelepo,najlepše.

Puno putujem, dosta radim, gledam oko sebe...

Hrvatska sa svim što prirodno poseduje, jeste jedna od ako ne i najlepša zemlja Mediterana. ( ah i više pd toga )

Ako je ta lepota koju je moja generacija u trenutku svoje mladosti doživela kao nešto prirodno, normalno i nama pripadajuće a sada tako daleko i egzotično, dovoljna za visoku cenu neprijatnosti koje možete doživeti danas u Dalmaciji, onda su vam sva vrata otvorena.

Ako pak niste spremni na to, ostaćete uskraćeni za života lepotom i mirisima koji će uvek pripadati ovim krajevima kao nešto autentično i nama danas nedohvatljivo.

Nešto kao lepota nedosanjane žene kojoj ne uspevate prići, a ako želite cena može biti pokatkad previsoka. A ona će uvek ostati odveć preljepa, a tuđa...

Ostaje Vam da se sami odlučite.

Što se mene tiče, samim tim što sam ovde, odluku sam doneo.

Istina je da radim, ali me i Sunce i more rade pomalo, istina je da imam stranu registraciju na autu koji vozim i istina da igram u komadima Miroslava Krleže i Tene Štivičić, tako da mi ni to ne predstavlja neki veliki problem.

Ali biram kome ću reći da sam iz Beograda.

Ni kriv no dužan.

A ipak kriv...

A ni dužan...

tužan