Off-Palić 3: Sunce je ponekad crno

Pozornica Mladi autori EvropeKažu da je akcija u filmovima Brajana de Palme ubedljivija nego kod većine režisera jer se ovaj trudi da vam dočara prostor u kome se ona odigrava i tačnu poziciju svakog aktera.

Sve vreme trajanja Palićkog filmskog festivala, stvari se dešavaju na različitim lokacijama: imate Letnju pozornicu u šumi, na kojoj idu filmovi glavnog programa (Ken Louč, Nil Džordan, austrijsko-švajcarsko-nemački film Slumming koji mi svi hvale, United 93), nekoliko pratećih programa pored ovog za koga sam se ja zakucao, većina u gradu, pa i događaj po imenu Summer 3P, uz termalni bazen na Muškom štrandu gde svako veče imate di-džej aktivnosti (MKDSL, Palotai, Chris Carter).

Na tom istom Muškom štrandu, u kafiću Del Lago, svakodnevno idu i projekcije filmova iz ovogodišnje i prošlogodišnje selekcije MobilEye, revijalnog GSM filmskog festivala, a posetioci imaju jedinstvenu priliku da prilože svoje filmotvorine snimljene mobilnim telefonom i ponadaju se ulasku u uži izbor za prikazivanje.

A sada nazad tamo gde sam ja, na Mlade autore Evrope, iza Ženskog štranda, na drugom kraju jezera.

Zajednički imenitelj filmova od utorka je "hepiend". Tačnije, otvoren kraj koji ostavlja mesta optimizmu - što je za festivalske filmove ovog tipa gotovo isto što i "hepiend". Primetila je i publika: još nisam čuo toliko pozitivnih komentara u prolazu, oko šanka, ili... ehm... u redu ispred toaleta.

U irskoj vinjeti Stoperka (Hitch, 2005) naslovnu junakinju pokupi ozloglašeni lokalni koljač, što je mnogo romantičnija postavka nego što biste mogli da pretpostavite; Lepotan (Pretty Face, 2005) je beskrajno cinični jedanaestominutni irski zatvorski mjuzikl (ha!); luksemburški Zvezdani letač (Starfly, 2005) donosi još jednu od onih priča "sve se zapravo dešava u njegovoj glavi!" (pardon na spojliranju), ali ispričanu elegantno, duhovito i sa blagim linčovskim momentima, u ekonomičnih dvadeset minuta.

Hit večeri, međutim, bio je dugometražni britanski "dokumentarac" Crno sunce (Black Sun, 2005, u Britaniji otkupio BBC, u Americi HBO) Gerija Tarna (scenario, režija, muzika i montaža), za koga mi je više puta tokom gledanja palo na pamet da sam mogao samo i da ga slušam. Jer, Igo de Montalamber, francuski slikar nastanjen u Njujorku, priča svoju životnu priču zadivljujuće sugestivnim glasom, savršenog osećaja za naraciju, bez uvijanja, svaki put ubadajući poente svoje transformacije. A glavna poenta je da je jedne večeri, kao žrtva ulične pljačke koja je pošla po zlu (bazni rastvor bačen u lice), slikar bonvivanskog tipa tragično ostao bez vida. "U muškom umu slepilo je izjednačeno s impotencijom." Nije lako naučiti živeti kao preko noći izmenjena osoba, ali De Montalaber je opipljiv primer da je tako nešto još uvek moguće.

Zerkman Big BangU takvom melanholičnom raspoloženju najbolje paše džez.

Ili džez kako ga sviraju Zerkman Big Bang - majlsdevisovski lenja truba, fuzirani bas kao u najstarije Discipline, skromni a dobrodošli vez na perkusijama i razigrani bubanj.

Na jezeru je bilo njuorleanski sparno, sada su se već pojavili i raspoloženi komarci ("autan", rol-on, proleće/leto '06, pomaže), ali besno grizu samo u sumrak, u njihovo vreme, posle im je suviše mračno. Još nisu otkrili svetlost na kraju velikog platna.