Iz nule u nulu

Pre dvadesetak dana dok sam sa drugaricama sedela u bašti poznatog beogradskog lokala jedna od nas konstatovala je da po gradu uopšte nema frajera.  "Pa kako očekuješ da ih vidiš, kad u ovo doba, svi bleje po kladionacama i kafićima sa video bimovima i prate prvenstvo u fudbalu", setila se Dušica. Zaista bila je u pravu!

Tih dana bezbroj devojaka šetale su same gradom, bez ikakve šanse da im se putevi ukrste sa stotinama mladića koji su neumorno sedeli i bedačili se, izolovani po kladionicama. U te njihove jazbine nismo se usuđivale ni da zavirimo svesne da ćemo samo izazvati kontra efekat ometajući ih u zabavi i pokušaju da naprave "kintu na brzaka".

Kad god bih prošla pokraj neke krcate kladionice, zapitala bih se ko su ti likovi koji tamo bleje i imaju li pametnija posla. Vremenom sam ukapirala, da gotovo svaki muškarac iz našeg okruženja, kad god je u frci sa ženskom ili sa lovom trekne do "kladže" da se odmori, relaksira i zaradi nešto na foru.

U kladionici su, kako većina mojih drugara voli da kaže, najrealnije šanse da "prođeš".To nije kocka tipa "lotoa", gde moraš da čekaš da te neko izvuče iz bubnja. Sam biraš parove, sam procenjuješ šanse, sam množiš kvote i sam čekaš... Naglasak je na tome-SAM!

Masa muškaraca mogla bi danima da bleji uz tv, prateći neke totalno nebitne utakmice, uz po koju flašu piva, čisto da podignu raspoloženje u slučaju poraza. Klađenje im je postalo odličan razlog zbog koga će satima sedeti i gledati manje prenose utakmica, a više promene na teletekstu, navodno čekajući "svoje" rezultate, sve pod izgovorom:"pustite me, pravim pare".Shvatam da mnogi od njih zaista zele da naprave lovu iz zezanja. Kad god se ima neka sitna kinta, teše se mišlju da če je barem udvostručiti.Ako ne na znanje, bar na malo sreće koja im je potrebna.

Mladi ljudi su danas uglavnom u bedaku, masa njih je bez posla, para,željni svega.Ljubavni život im je nikakav, jer većina neće da pozove devojku da izađu ako u džepu nema bar stotinak evra. S obzirom da glume tolike šmekere možda je i bolje da odu u kladionicu sa sto dinara i da se tamo zabavljaju satima, nego da budu ono što jesu i traže nekoga ko će ih takve prihvatiti.

Mojoj komšinici, majci mog vršnjaka koji se totalno navukao na klađenje,muž je polazeći na put ostavio stotinak evra , koliko je skrpio da njih dvoje prežive dok se on ne vrati.Kad je sin čuo da u kući postoji "tolika lova", dugo je nagovarao majku da mu da te pare pošto su se to veče igrale "jako bitne utakmice". "Udvostručićemo, šta se brineš", govorio joj je, Na kraju je teška srca pristala, dala mu je novac i otišla da spava.Ujutru je ustala ranije nego obično.Sina je zatekla takođe budnog, za kuhinjskim stolom. Kad ga je upitala gde su pare njegov odgovor je bio jednostavan:"Gordana spremi se, od danas postimo!.

Ovih dana čula sam da se taj momak zaposlio u obližnjoj kladionici ,da uvek bude u toku. Sve što zaradi odnese u drugu kladionicu.Čeka svoje "dojave" i "sigurice", nada se da će jednom da proradi " pet puta vezano, iz keca u kec". A najbolje godine života prolaze mu-"iz nule u nulu".