Neizbežna pretpostavka nepotizma

"Nije ti to tata pisao"Momak po imenu Joe Hill je nova tridesetčetvorogodišnja zvezda američkog književnog horora i tzv. "mračne fantastike".

Radio je naporno da bi to postigao.

Poslednjih nekoliko godina objavio je pregršt priča na uticajnim ali nekomercijalnim mestima, pokupio odlične kritike u žanrovskim glasilima i osvojio relevantne esnafske nagrade. I svi se slažu da je više nego dobar.

Ne obazirimo se onda na činjenicu da je sin Stivena Kinga. Ili barem probajmo.

Ljudi iz fandoma zovu to "najgore čuvanom tajnom svih vremena". Iako nisu morali, svi koji su mogli solidarno su zaštitili Hila, poštujući njegovu želju da se taj podatak ne ističe. Međutim, otkad se stručni filmski magazin Variety početkom godine izleteo s informacijom (a ovog meseca SF žurnal Locus potvrdio), mladi pisac je verovatno, da prostite, nadrljbusio.

Narod je osetljiv na nepotizam, postojao on ili ne; najčešće poenta čak i nije u tome. Uvek će se naći zlica koja će tvrditi da je na delu skrivena, strašna štela, tatica je potegao veze ili vezice, a čak i ako nije, da je palo nesvesno uredničko lizanje pozadine.

Dokazi, međutim, govore suprotno. Junior je sve uradio kako treba:

Zbirka 20th Century Ghosts objavljena je u skromnom tiražu za prestižnog izdavača, i to britanskog.

Sledeće godine izlazi mu roman prvenac, Heart-Shaped Box, kod izdavača koji nema veze s Kingom, pod ugovorom koji je potpisan pre nego što je vest procurela.

Sâm Locus - koji nije bolećiv prema Kralju horora, a, budući da je specijalizovan za naučnu fantastiku i fantaziju, ni prema hororu - preporučio ga je za svoju godišnju nagradu u velikom broju kategorija.

Sve tri antologije koje objavljuju najbolje godišnje priče (i u koje je teško probiti se, čak i samom Kingu), ove godine reprintovale su neko njegovo delo; ako se ne varam, tako nešto ni senioru nije pošlo za rukom.

I na kraju, a najvažnije, sâmo Hilovo pisanije bitno je drugačije od očevog: moderno, turobno, nadrealno.

Pročitao sam samo dve priče - donedavno nisam ni znao da ih imam, tavorile su po nedočitanim časopisima - ali, priznajem, tek kada sam otkrio identitet enigmatskog "Džoa Hila". Ipak, učinio sam to želeći da se uverim koliko je stvarno dobar, a ne koliko je sin svog oca. Dotični naslovi nisu najreprezentativniji, ali sudeći po onome što sam u njima pronašao, Hil je, što se kaže, genuine article.

Čak i ako sam uspeo da vas ubedim (kao sebe), mora da je zeznuto.

Mora da je teško izaći iz senke, pa još tolike, neprestano nešto dokazivati drugima. Slične primere imamo i u našem okruženju, u svakoj oblasti, ne moram da ih nabrajam.

Hila torture može da spase što u startu ne pretenduje na široku recepciju kao tata.

Ili ako nastavi da piše kao zmaj.