U ponedeljak 22. januara uveče u glavnom sedištu kompanije Google u Silicijumskoj dolini četvorica drugara su snimala stotu epizodu svog podcasta javaposse (http://javaposse.com).

Englez Dick Wall, na pečalbi u Americi, je sa dvojicom kolega započeo javaposse pre jedno godinu i po. On je do pre dva meseca radio u američkoj elektrodistribuciji na razvoju distribuiranih aplikacija u Javi. Još jedan pečalbar Tor Norbye iz Norveške već desetak godina radi za Sun (firmu u kojoj je smišljen programski jezik Java, između ostalog) i Carl Quinn zaposlen u Google-u na razvoju programerskih alata.

juče posle sedam sati uveče sam se sa porodicom vraćao od posete prijateljima u sremčici. posle nadvožnjaka na čukarici smo upali u gužvu. hiljade automobila sa ade, brda, žarkova i ibarske magistrale. ljudi sede u kolima, opušteni, čak su i deca mirna.

iz mase automobila su se promolila dva crna bmw-a. ne znam koji je od funkcionera kojeg nivoa i ogranka vlasti bio u prvom automobilu. drugi je bio napakovan namrštenim ćelavcima bez vrata koji nisu još stigli da promene imidž iako su avanzovali legitimaciju

u jednom trenutku su paralelno sa našim kolima. iza njih je stao neki baja na motoru sa plavušom i počeo da se buni i da im objašnjava kako su napravili zastoj.

zašto idem na koncerte improvizovane muzike? čemu slušanje muzike koja nije razumljiva? zašto se mučiti kad postoje lepe melodije, harmonije, sjajni izvođači i kompozitori?

pre neko veče na ringring festivalu sam pokušao da odgovorim drugaru hedonisti koji je rezignirano izašao sa jednog od koncerata. ja sam bio napolju zato što sam bio umoran

uglavnom, ja mislim da ljudi idu na koncerte improvizovane muzike zbog procesa razumevanja. ni oni, a ni izvođači ne mogu do kraja da pojme iznenađenje i organizovani haos koju improvizacija nosi

da bi se koncert izdržao do kraja potrebno je smiriti emocije, opustiti se i skoncentrisati. svaki sledeći put ovakvo stanje je sve lakše dostići. posle desetak koncerata, a posebno kad se potrefi da dobar muzičar, kao što je to bio fred frith na ringringu2006, slušalac može i da uživa

ceo dan danas imam neprijatni osecaj da su mi vrhovi prstiju opečeni. nisu. samo sam jutros super lepkom lepio slomljenu plastičnu posudu za ceđenje agruma i tanki film lepka je ušao u pore na koži

petak 21. april. predivan dan. lagano se budimo, napolju tišina, miriše proleće

polako pakujemo stvari za četiri dana preko potrebnog odmora. naporno se radilo i sad je vreme da što reče ceca iz peščanika sakupimo snage kako bi dočekali obične ponedeljke koji su pred nama

autić je napunjen do vrha stvarima i nas četvoro kreće ka zavičaju naših očeva.

ibarska magistrala je prohodna. sms-om smo na vreme upozoreni da obratimo pažnju na policijske sačekuše kog ljiga i gornjeg milanovca. za dva i po sata eto ga i čačak.

nabrzaka ostavljamo stvari u sobe i gledamo da se što pre izvalimo u neku od fotelja u nekoj od bašti kafića u čačanskoj pešačkoj zoni. čak je i u beogradu moguće zaboraviti na trku i usporiti uz dobro društvo, a kamoli u čačku gde se živi mnogo sporije i ljudi su daleko opušteniji.