Život

a vreme curi ... curi ...

Đorđe Bobić RSS / 01.12.2022. u 08:20

Fi3_3thWQAEfyNv?format=jpg&name=900x900

Tagovi



Komentari (7)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Черевићан Черевићан 11:54 01.12.2022

in continuo

ili,i šta sad

цурка нама... време
и са њим ....трајање,
у сивилу свеопштем
вреди ли .......кајање
Đorđe Bobić Đorđe Bobić 12:31 01.12.2022

Re: in continuo


grubo i prostački rečeno ono da posle #"## .... nema kajanja ... ali ajde da probamo ... ovde je svašta moguće, da. u ovom sivilu sveopštem ...
emilia emilia 06:47 02.12.2022

a vreme curi ... curi ...

-Srećan novi direktor BIA svima koji slave.

-Niko nema što Srbin imade:
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić uključio se telefonom u Dnevnik Pinka kako bi prokomentarisao odluku Aljbina Kurtija o imenovanju Nenada Rašića na mesto ministra za zajednice u Prištini. Vučić je Radu Trajković nazvao "srpskim ološem sa dna kace", dok je Kurtiju dodelio epitet "terorističkog ološa". Rekaciju EU na Rašićevo imenovanje, nazvao je sramnom.

-Noću im huligani seku gume, danju im komunalci pišu kazne: Teror nad porodicom Pejović krenuo kad su ušli u spor sa Šapićem.

-Ratko Dmitrović - ЛОША ВЕСТ ЗА СРБИЈУ
Немачка влада, суочена с недостатком радне снаге, припема одлуку која ће високостручном кадру и занатлијама из земаља ван ЕУ омогућити да у Немачкој брзо и лако добију боравишне и радне дозволе. Уз могућност трајног усељења.
Заиста, веома лоша вест за Србију.

-The Dark Knight Rising - Nije valjda tako loša… pa Srbija je obećana zemlja i uskoro će Nemci da pohrle da se dosele u Srbiju… BDP Srbije nikada viši u istoriji čovečanstva, demokratija najrazvijenija u Evropi, stabilnost i sigurnost… ko je lud da napusti ovakvu naprednu Srbiju…

-Vidi Norvežani savetnici Vučića za energetiku svi imaju imena i prezimena kao Srbi
emilia emilia 07:06 02.12.2022

Re: a vreme curi ... curi ...

Istorija nasilja
Posted By Saša Ilić On 30/11/2022 @ 10:49

U Slučaju „Trstenik“, pored dežurnih vaspitača Informera, Kurira i sličnih institucija, oglasio se i resorni ministar prosvete Branko Ružić, čiji se iskaz svodi na: kaznićemo i preveniraćemo.

„Trudimo se da zaustavimo nasilje“, poručuje ministar Ružić, „ali moramo imati u vidu da njegov uzrok ne mora biti u školi… Nameravamo da se time kontinuirano bavimo i sagledamo normativni okvir po kojem se postupa u ovakvim slučajevima i da vidimo na koji način da utegnemo sistem“.

Zaista, postavlja se pitanje, kako ministar misli da „uvede veći red“ i „utegne sistem“, koji se uopšte ne povinuje Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. I ministar shvata da tu nešto ne štima i pokušava da shvati ko tačno ne poštuje slovo zakona: „Sve što smo propisali učinjeno je na primerima dobre prakse evropskih zemalja i uz rad međunarodnih organizacija, a usklađeno prema potrebama, navikama našeg društva“.

Očigledno je zakon pisan po uzoru na neke dobre primere u svetu, odnosno prepisan, ali tu nešto ipak ne štima. Možda se razlog krije u završnom delu rečenice, gde se navodi usklađivanje sa „potrebama i navikama našeg društva“. Ova formulacija je toliko moćna da može da zamaskira ceo jedan svet. Ali da ne bih trošio vreme i prostor na ministarske meditacije, pokušaću da rekonstruišem jedan događaj iz beogradske Gimnazije „Sveti Sava“, gde sam radio tokom kratkog jesenjeg polugođa 2001. Iako sam davno već delimično pisao o tome, smatram da je priča potencijalno zanimljiva i može ukazati na neke aspekte negovanja nasilja u školskom ambijentu, baš prema „potrebama i navikama našeg društva“.

Kada danas govorim o tome vremenu, najpre mi izranjaju slike iz uzavrelog političkog života tog doba, sukob između saveznog i republičkog rukovodstva, opstruiranje saradnje sa Haškim tribunalom, pobuna Crvenih beretki, kampanja DSS-a i SPC-a protiv reforme obrazovanja tadašnjeg ministra Gaše Kneževića, kao i otkrivanje sekundarne kolektivne grobnice na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice u Batajnici, iz koje je ekshumirano 705 tela Albanaca sa Kosova, među njima i 75 dece.

U takvom društveno-političkom okviru odvijala se školska godina 2001/02, s tim da je Gimnazija „Sveti Sava“ imala i svoje specifičnosti, budući da je početkom devedesetih, kada je preimenovana, postala elitna gimnazija, pre svega za mlade naraštaje SPS funkcionera. Tako formirana učenička populacija je te jeseni 2001, po garderobi, ponašanju i raspolaganju novcem, izgledala kao da je iz nekog američkog koledža prebačena u ruiniranu beogradsku školu, u koju tokom poslednjih desetak godina nije bio uložen nijedan dinar.

Otprilike, kako je izgledala škola, takvo je bilo i znanje njenih učenika. Neki su jedva uspevali da čitaju, drugi nisu verovali da će ih neko ispitivati na časovima srpskog jezika i književnosti, treći su se hvalili da je poslednje što su pročitali bilo Tajno društvo PGC. Razume se da su svi uglavnom bili odlični učenici i da su u prethodnim godinama, naročito u ratnoj 1999, neka od tih odeljenja proglašena za najbolja u zemlji. Nošeni pobedničkim talasom, ti đaci su dospeli i u tranzicioni period nakon pada Miloševića, kada je nešto, naizgled, počelo da se menja.

Danas verujem da je to uvođenje reda u popis učenika u odeljenjima kojima sam predavao – a svako je imalo po 50 učenika (sic!) – bilo zapravo najradikalniji oblik reforme koji ih je najviše zbunio, jer bili su navikli da dolaze kad hoće i odlaze kad im se prohte. Neki od njih, deca najviših funkcionera Dačićeve i Miloševićeve partije, imali su i svoje body guardove, koji su ih čekali u autu ispred škole.

Nameravao sam da im predajem Šekspira i Beketa, ali ubrzo sam shvatio da moram da se okrenem nečemu mnogo bazičnijem i održim im predavanje o elementarnoj toleranciji u društvu, naročito prema manjinama, posebno albanskoj prema kojoj su izražavali najviši stupanj mržnje. Nekoliko dana nakon toga, pojavio se meni nepoznat učenik druge godine, koji mi je prišao ispred zbornice, naočigled svojih drugova, mojih đaka, koji su ga navigirali. Uneo mi se u lice, predstavio i zatražio ličnu kartu ne bi li proverio da li sam Albanac, jer takav, prema njegovom mišljenju, nije mogao da predaje u jednoj „srpskoj gimnaziji“.

Rekao sam mu da se obrati direktorki dok mi je on sa neskrivenom mržnjom u očima zapretio da će me ubiti ukoliko se pokaže tačno ono što je čuo od svojih drugova. Svoju odluku je potvrdio imenom i prezimenom, ponosnim statusom učenika te gimnazije, koju je rešio da očisti od nepoželjnih nacionalnih elemenata. Učenik se mirno okrenuo i nestao u gomili i graji. Ja sam ušao u zbornicu vidno uznemiren i ispričao starijim kolegama i koleginicama šta se dogodilo. Oni su se samo nasmejali i rekli: „Polako. Videćeš ti šta te sve čeka.“

Šta je još moglo da me čeka, pitao sam se. Ali događaji su već dobili neslućeno ubrzanje. Vest o pretnji smrću „šiptarskom profesoru“ proširila se kao epidemija. Uglavnom, neobaveštena direktorka (DSS) nije mogla da veruje da je to učinio neko iz gimnazije. Pozvala je učenika koji je pretio i mene na razgovor. On se branio ćutanjem, a ja sam tražio da se on ne kažnjava nikakvim izbacivanjem već da se krene sa psihološkim i pedagoškim radom unutar škole.

Direktorka je pozvala njegove roditelje da dođu u školu, a ja sam kroz dva dana imao posetu roditelja učenika koje sam video onog dana u njegovom društvu i sa kojima sam razgovarao nakon nemilog događaja. Oni su zauzeli zajednički stav da njihova deca ne znaju ništa o tome, da im namećem nekakvu krivicu, te da su njihova deca tokom kritičnog odmora sedeli u đačkom ćošku i mirno ispijali sok.

Kada su se narednog dana pojavili i roditelji učenika koji mi je pretio, shvatio sam da on zapravo nije kriv. Njegova majka bila je novinarka, pred direktorkom mu je neprestano prebacivala da se nije ponašao kao „srpski vitez kada je pretio profesoru smrću“, dok mi je njegov otac rekao da sam dobro postupio što nisam podigao ruku na njegovog sina, jer bi me „slomio kao grisini“. Godinama trenira džudo, upozorio me je prijateljski. Nisam ni pomislio na to, rekao sam. Ne znam ja ništa, prekinuo me je, samo kažem, slomio bi vas kao keks.

Narednih dana mi je neko u zbornici pokazao Gloriju (ili neki sličan magazin) u kojoj je objavljen intervju s majkom-novinarkom, koja se u ambijentu raskošnog salonskog stana fotografisala sa sinom-vitezom. Upravo je iz štampe bila izašla knjiga njenih ekskluzivnih intervjua, među kojima su bili i oni sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Gledajući te stranice, shvatao sam da sve to neće izaći na dobro. I zaista, narednih večeri počele su sačekuše ispred škole. Grupice momaka sa kapuljačama dobacivala mi je iz mraka pretnje, uglavnom „klanjem“ i „silovanjem šiptarske majke“. Na sreću nisu odlazili korak dalje.

Tih dana sam delimično osetio šta znači biti Albanac u Beogradu. Pokušavao sam da potražim zaštitu u školi, policiji, NVO sektoru, medijima. Poslednjima slučaj nije bio dovoljno krvav, nevladinom sektoru je bio neinteresantan jer nisam Albanac, policiji jer nisam fizički napadnut, dok u školi nikako nije mogao da se postigne kvorum na nastavničkom veću. Direktorka mi je rekla da je pedagoškinja ipak krenula da radi sa „problematičnim učenikom“ i da će se sve to srediti.

Ali situacija se nije smirivala, jer je svaki moj korak u smeru pedagoškog rada tumačen kao neprijateljska aktivnost, pa je i davanje negativne ocene izazivalo turbulentne reakcije. Ponekad bi me grupa učenika gurala zajedno sa katedrom do table. Neki su mi pak pretili prijateljima, odnosno body guardovima kojima se, kako su govorili, neće dopasti činjenica da su na pismenom iz srpskog dobili lošu ocenu. Sećam se da sam sinu jednog visokog funkcionera SPS-a, koji će se predati Haškom tribunalu tek 2003, dao „1+“ jer je na pismenom napisao samo jednu rečenicu: „Zašto je Hamlet napisan kao film a ne kao knjiga“.

U njoj sam video proplamsaje svesti, početak nekakvog razlikovanja sistema književnih rodova i vrsta, nemušt ali ipak početak, koji je trebalo da se dogodi bar desetak godina ranije, ali pored roditelja zauzetih pitanjima „opstanka nebeskog naroda“, to jednostavno nije bilo moguće. Ne treba zaboraviti da se otac tog mog đaka, nakon odslužene kazne u Hagu, vratio direktno u Glavni odbor SPS-a. Poput mnogih drugih, kojima se boravak u Hagu ovde računa kao nastavak partijske borbe iz devedesetih drugim sredstvima.

Te jeseni je Gimnazija „Sveti Sava“ organizovala za maturante ekskurzije u Italiji. Sećam se da su se svi, i učenici i profesori spremali za veliki šoping u Milanu. Međutim, ubrzo su ispraćeni iz Italije pod paskom karabinjera jer su u nekoj diskoteci, prilikom susreta sa gimnazijalcima iz Sarajeva izazvali krvavi incident. Naime, nakon što je gimnazijalac iz Sarajeva prišao nekoj devojci iz Beograda, ponosni vitezovi iz „Svetog Save“ su izvadili boks i pretukli nesrećnog mladića. O tom svom podvigu su pričali danima nakon što su se vratili u Beograd. Profesori su bili pomalo začuđeni svim tim, ali pre svega zadovoljni svojom šoping turom.

Pred kraj polugođa sam otišao zauvek iz te škole. Na polasku sam sreo pedagoškinju koja me je pitala kako je prošla kafa s mojim napadačem. Kakva kafa?, zbunio sam se. Ona me je međutim ubeđivala kako joj je on posle više seansi razgovora rekao da mi se javio, poveo me na piće i tom prilikom se izvinio. To se, naravno, nikada nije dogodilo. Ali to je najmanji problem.

Sve ovo sam ispričao ne da bi se sada pokretalo pitanje ko je to sve uradio, već da bi se markirala socijalna mreža koja omogućava nasilje u školi. Ono nikada nije izolovani čin, već je tesno skopčano sa društvom i vrednostima koje to društvo zastupa. Takođe i sa setom vrednosti koji se posreduje samim obrazovanjem. Naposletku, odnosom prema prošlosti, koji ključno određuje budućnost jednog društva. Partijski kadrovi na upravnim funkcijama u školama, bili su i ostali zaduženi za friziranje slike o uspehu obrazovnog sistema, ali pre svega za implementaciju obrazovnog modela koji je propisan Zakonom o obrazovanju.

Prema tome, kada se ministar Ružić pita ko ne poštuje Zakon o obrazovanju i gde treba „utegnuti sistem“, najbolje bi bilo da krene od Glavnog odbora svoje partije, a onda redom, po ešalonima, što bi zahvatilo široke pojaseve društvenih i političkih struktura, medija, obrazovnih ustanova, kulturnih, pravosudnih i ekonomskih. Za početak, trebalo bi zauzeti vrlo jasan stav prema dugoj istoriji nasilja koje se generisalo u ovom društvu, služeći kao najvažniji obrazovni model za vaspitavanje generacija.

Ukoliko se to ne uradi, onda nikakvo kažnjavanje i preveniranje ne može dati rezultate, jer „potrebe i navike našeg društva“ upravo računaju na jednokratne ili nikakve mere, dok se nasilje, artikulisano u najvišim sferama politike, nastavlja unedogled. Prema tome, nije ono karakteristično za Trstenik, već upravo za glavne odbore partija, agencije i komisije za obrazovanje, prosvetne savete, u kojima sede eksperti zaduženi za trasiranje generalnog pravca kojim se društvo kreće. Žalosni snimak iz Trstenika pokazuje samo kako to obrazovno putovanje izgleda u praksi, danas i ovde.

Peščanik.net, 30.11.2022.
emilia emilia 08:45 04.12.2022

Re: a vreme curi ... curi ...

softelectronics_e softelectronics_e 14:43 01.12.2022

M'da!

O čemu je ovaj blog?
cmix909 cmix909 10:15 02.12.2022

Re: M'da!

softelectronics_e
O čemu je ovaj blog?

O tome kako svakoj curi vreme curi.

Arhiva