Kultura| Literatura| Moj grad| Nostalgija| Umetnost

Sasvim obična, bezimena priča

Dragan Jakovljević. RSS / 12.08.2011. u 23:51

Dragi moji,

Evo jednog fragmenta nečega što se intenzivno krčka ovih dana i što će, po svemu sudeći, biti bezimeno do samog kraja kuvanja. Zapravo, ni sam ne znam, jer će taj proces potrajati... I još da znate da je svaka sličnost glavnog junaka sa piscem slučajna :)

 

(...) Izdavačko preduzeće na koje sam potajno računao dok sam pisao svoju prvu knjigu, bilo je jedina firma te vrste u našem kraju i u mojim očima je izgledala kao tvrđava koju bi jednoga dana trebalo osvojiti. Sada, kada sam sa završenim rukopisom u ruci najzad pomislio kako imam čime da joj doskočim i prikupio hrabrost da prekoračim njen prag, na pleća mi se svom silinom stropoštala surova istina da taj izdavač uskoro stavlja ključ u bravu koju su, prema onome što me je tamo zateklo, ljudi od pera sve ređe pokušavali da otvore.

Zagnjuren godinama u svoj rukopis, ja za tu okolnost, naravno, nisam mogao da znam. Nije bilo prilike ni da od nekoga čujem za nju, jer pisce nisam poznavao. U našoj varošici ih takoreći i nije bilo, ako ne računamo par samozvanih, koji su svoju sklonost literaturi dokazivali pesmama napisanim u ranoj mladosti i potonjim svakodnevnim pijančenjem za šankom befea na autobuskoj stanici. Iz meni nepoznatih razloga, oni su to mesto su u međusobnim razgovorima nazivali literarnom kafanom, iako je iznad vrata krupnim slovima pisalo - Proleter.

Jedinog lokalnog književnog kritičara, barem se tako predstavljao u lokalnom listu, nikada nisam upoznao. Njegovi prikazi knjiga bili su bez izuzetka pogubni po autore. Moj poznanik psiholog, koji je takođe čitao te članke, jednom prilikom mi je na osnovu onoga što se pojavljivalo u novinama do tančina proanalizirao njegovu ličnost. Priča koju sam tada čuo bila je daleko pesimističnija od onih u kojima je kritičar posipao česticama otrova pisce i njihova dela.

Ne znam da li je ta psihoanaliza došla i do urednika lista, ali je hronično nezadovoljni kritičar iznenada prestao da se oglašava sa novinskih stranica. Gradom se zatim proneo glas da je optužen za plagiranje. Prema tim pričama, ispostavilo se da su njegove kritike bile kompilacije tuđih, već objavljenih prikaza, a plagijator im je samo dodavao bujicu pogrda iz svog bogatog arsenala. Kada mu je urednik saopštio da je protiv lista zbog toga podneto više krivičnih prijava, kritičar je otišao kući i napisao oproštajno pismo. Zatim se bacio s mosta, u reku.

Na njegovu sreću, ili žalost, reka koja protiče kroz grad nije bila dovoljno duboka da bi u njoj bilo ko mogao da se udavi. Nije čak ni nogu polomio, jer je uspeo da padne na gomilu starih automobilskih guma koje je neko, po starom srpskom običaju, bacio u rečno korito. Dvostruko osramoćen, kritičar je ubrzo otišao iz grada i nastanio se na nekoj planini, u selu gde je rođen. Povukao se kako bi, navodno, mogao na miru da stvara. Da li je to bio pravi razlog njegove osame, ostala je zagonetka, jer ga niko iz našeg mesta više nikada nije video, niti se o njemu bilo šta moglo čuti.

Tako se književna scena našeg grada svela na dva pijanca sa autobuske stanice i književne večeri gostujućih autora, koje su se s vremena na vreme održavale u domu kulture. Zimi ih nije bilo zbog štednje grejanja, a leti zbog godišnjih odmora, pa se literarna sezona svodila na septembar i oktobar, odnosno april i maj.

Ali, bez obzira što su godišnje dovodili svega četiri pisca, organizatori u domu kulture primali su plate svih dvanaest meseci i često se žalili sugrađanima kako za kulturne pregaoce u našoj sredini nikada nije bilo hleba. Pri tom su se pozivali na svoju visoku školsku spremu, minuli radni staž i koeficijente. Pažljivo su ih zbrajali, delili i množili, i nisu propuštali nijednu priliku da ukažu na nepravdu koja im se nanosi prilikom deobe kolača iz opštinskog budžeta.

Na retkim književnim večerima, posetilaca je bilo sasvim dovoljno da prvi red sale ne ostane prazan. Međutim, o tome gde će ko sesti odlučivao je fotoreporter lokalnog lista. Znajući unapred koliko će nas biti, još s vrata nam je davao instrukcije i saopštavao šta od nas očekuje. Nikada nam nije dozvoljavao da se raštrkamo po sali, jer bi fotografija totala sa nekoliko posetilaca koji sramežljivo izviruju iz svojih fotelja nanela višestruku štetu i organizatorima, i izdavačima, a i samim piscima. Grupisao bi nas po dvoje ili troje, onako kako bi to uradio svaki marketinški manipulant, i zahtevao da poput đaka sednemo jedni iza drugih. Uslikana iz polukrupnog plana, takva kolona posetilaca mogla je neupućenom čitaocu da potkrepi standardno zapažanje izveštača iz doma kulture kako je poznati pisac okupio značajan broj ljubitelja pisane reči i kako je sala bila dupke puna. Izveštaji su se po pravilu završavali naravoučenijima o pregalaštvu zaposlenih u domu kulture i njihovom istančanom osećaju za interesovanja i kulturne potrebe sugrađana.

Tako su pisci odlazili iz našeg grada zadovoljni što na spiskove svojih promocija mogu da dopišu još po jednu recku, organizatori što će imati šta da naznače u svojim radnim listama, a novinari što u kulturnom mrtvilu našeg grada najzad imaju čime da popune kulturnu rubriku.

Kako je od četiri književne večeri godišnje bilo vrlo teško zaboraviti na održavanje neke od njih ili pomešati datume, bio sam revnosni član mini-sekte koja ih je posećivala. Međutim, dela koja su se tamo promovisala uvek sam kupovao ranije, na haubama automobila, ukoliko ih je bilo, i smejao se dok sam posmatrao posetioce književnih večeri kako, srećni što su dobili knjigu sa posvetom svog omiljenog pisca, kućama odlaze u zabludi da će se on još dugo sećati njihovog imena i da svakako zna kome je potpisao knjigu. Neki bi je sutradan nosili na posao i za vreme svog odsustva iz kancelarije ostavljali otvorenu baš na mestu gde se nalazila posveta. Tako su svojim kolegama davali do znanja da sa njima nema šale, jer su bliski sa poznatim piscem.

Kako u našem gradu nije bilo nikakvih mogućnosti da se iz anonimnosti kroči na književnu scenu, preostalo mi je jedino da iskoristim gostovanje nekog od beogradskih pisaca i zamolim ga da pročita moj rukopis. Svaku svoju priču znao sam napamet, pa čak i raspored zareza u njima. Zbog toga više nisam mogao da imam objektivno mišljenje ni o jednoj od njih. Bilo mi je teško da naslutim da li u ruci nosim mala remek dela ili samo hrpu papira za reciklažu. I jedna i druga opcija bile su mi podjednako verovatne, što me je činilo spremnijim da bez većih emotivnih potresa podnesem mišljenja iskusnijih pisaca, ma kakvi njihovi sudovi bili.

Odlučio sam da krenem od najpoznatijeg. Gostovanje dobitnika prestižne domaće književne nagrade najavljivano je mesec dana unapred i u neformalnom kružoku stalnih posetilaca književnih večeri našeg doma kulture iščekivano sa velikim nestrpljenjem.
- Hej, jesli li čuo koja zverka nam večeras dolazi?! – doviknula mi je Buba jednog prepodneva nasred pešačkog prelaza i u prolazu me povukla za rukav, kako bi bila sigurna da sam je čuo.
Nasmejao sam se i potvrdno klimnuo glavom, a ona mi je, kada je već bila na suprotnoj strani ulice, pantomimom dala do znanja da će se potruditi da te večeri bude prva u redu za piščev autogram.

Od tog trenutka pa sve do završetka promocije nagrađenog romana, smišljao sam kako da se obratim piscu, a da moje reči ne zvuče ni napadno, ni hvalisavo, ni isprazno, ni filozofski, ni licemerno, ni zamarajuće, ni previše nonšalantno, ni nakićeno, ni smešno, ni preozbiljno, ni...

Svestan značaja jedinstvene prilike koja mi se ukazala i njenih mogućih implikacija na moj spisateljski i životni put, mislio sam kako će najbolje biti da ništa ne prepustim slučaju. Seo sam za pisaći sto i počeo da sastavljam koncept svog obraćanja.

Ali, već posle prve teze, po glavi su počele da mi kolaju crne misli. Šta ako se dogodi nešto nepredviđeno i poremeti mi koncept? Hoću li imati vremena i dovoljno koncentracije da ga na licu mesta promenim i prilagodim novonastaloj situaciji? Šta ako me obuzme trema i zablokira mi svaku misao o sledećoj tezi?
Zbog tihe panike koja se već javljala pri pomisli da ću prvi put moći ozbiljno da porazgovaram sa jednim piscem, i to ne bilo kojim, pa čak i da ga nešto zamolim, odlučio sam da idem na sigurno: sastaviću nekoliko jezgrovitih rečenica i naučiti ih napamet. Iz govora koje sam slušao na promocijama knjiga, bilo mi je jasno da u komunikaciji sa piscima ne sme da bude improvizacije, jer joj ni oni sami nisu skloni. Svaka reč onoga ko im se obraća mora biti na mestu, baš kao što su to i njihove iskazane misli. Ako mislim da budem ozbiljno shvaćen i postignem ono što želim, morao bih da povedem računa o tome. Što je pisac plodniji, poznatiji i nagrađivaniji, reči koje mu se upućuju moraju biti promišljenije i mudrije, mislio sam.

Književno veče je imalo svoj standardni tok: dolazak naše sekte posetilaca po sistemu jedan po jedan, postrojavanje prema željama fotoreportera po sistemu u sedeću kolonu dva po dva, predstavljanje pisca od strane organizatora po sistemu nismo još čitali nagrađenu knjigu ali verujemo da je leeepa, izlaganje kritičara po sistemu dođi, kupi, pa idi... Po kom je sistemu proteklo piščevo obraćanje, to ne znam, jer je on kao zvezda večeri bio poslednji govornik. Njegovo prozivanje značilo je da se i mojih pet minuta bliži, pa su i grčevi u mom stomaku, koji su se javili čim sam ušao u salu, postajali sve češći i sve neprijatniji.

Pretvarajući se da prelistavam njegov roman koji sam dolazeći na promociju kupio na haubi jednog renoa ispred ulaza u dom kulture, zapravo sam besomučno tražio papirić na kojem sam pribeležio ono što je trebalo da kažem već za koji minut. Nije bilo na odmet još jednom se podsetiti redosleda tih nekoliko pažljivo sročenih rečenica. One bi, prema mojoj zamisli, gostu na najefektniji način trebalo da ukažu na svu muku nas, književno nastrojenih provincijalaca i na našu borbu sa vetrenjačama, na koju je osuđen svako ko stvara daleko od prestoničkih izdavača, knjižara, kritičara, medija, sponzora i svega ostalog što piscima olakšava onaj sizifovski deo posla koji sledi kada se na rukopis stavi tačka.

Dok sam se ja podsećao svojih zabeleženih misli, tihi žagor koji je nastao kada su moji sektaši pohitali za piščev autogram, odjednom je iščezao. Podigao sam pogled i video da sam u sali ostao skoro sam.
Skočio sam i žurnim korakom krenuo prema vratima, jer su se u hodniku još čuli neki glasovi. Srećom, naleteo sam baš na organizatora, dok je pomagao piscu da obuče kaput.

- A, tu ste! – skoro da sam viknuo, zadovoljan što je sada već bilo izvesno da mi ova dragocena prilika neće umaći.
Iznenađeno su me pogledali, a pisac je na trenutak zastao sa oblačenjem.
- Nije valjda da gori kuća, mladiću? – rekao je tonom za koji nisam mogao da odredim da li je bio šaljiv ili prekoran.
- Ne, ne, samo... Sve se na kraju desilo na brzinu, pa nisam stigao. Dok sam se ja snašao, vi ste već otišli... – čujem sebe kako izgovaram besmislene rečenice, ni nalik onima sa papira koji sam držao u ruci.
Valjda naviknut na susrete svake vrste na svojim gostovanjima, pisac je bezizražajnog lica polako nastavio da oblači kaput.
- Pa, šta ste hteli? – upitao je rezignirano organizator, ne mogavši, a verovatno i ne želeći da sakrije da je užasnut.

Njegovo razrogačeno lice potpuno je poremetilo moju usredsređenost na ono što je trebalo da kažem. Rečenice koje su bile pedantno poslagane u mojoj memoriji i samo čekale svoj čas, rasplinuše se svaka na svoju stranu i iščezoše. Stajao sam tako ukočen, potpuno ispranog mozga, čekajući da se nešto desi.
Već sledećeg trenutka, kada sam kao u bunilu počeo da izgovaram svoje ime i nesigurno pružio ruku piscu, iz nje je ispala fascikla sa mojim rukopisom i papiri se rasuše po podu.
- Oprostite, oprostite, molim vas... – ponavljao sam i hitro sakupljao listove hartije kojima su bile zasute njihove cipele. – Hteo sam da vam pokažem nešto, ali eto...
Nastupio je trenutak tišine, a onda pisac reče:
- A, ti bratac nešto piskaraš?
Iako je njegovo pitanje imalo čudan prizvuk, u tom trenutku je bilo kao stvoreno da sve vrati u normalan kolosek i da učini da naš susret donekle dobije epilog koji sam priželjkivao.
- I sigurno mi donosiš na čitanje neka svoja pisanija? – upitao je glasom koji nije odavao bilo kakvu emociju. Zvučao je više ravnodušno nego radoznalo.
- Da, upravu ste. Kako ste samo naslutili? – upitao sam, ali pošto se organizatorovo lice tada još više namrgodilo, shvatio sam da ne treba da okolišem.
- Hteo sam da vas zamolim da pročitate moju zbirku priča i da me posavetujete šta da uradim sa njom. Znate, u ovako malom gradu, gde je kulturni život takav kakav jeste, nije baš jednostavno... – nisam stigao da završim rečenicu, jer organizator koji je stajao između pisca i mene, u tom trenutku zgrabi fasciklu iz moje ruke i reče kako će pomoći piscu da je stavi u automobil.

Gost mu je jednim tikom lica zahvalio za pomoć i podizanjem obrva pokazao kako mu je naručje već puno raznih poklona kojima su ga darovali posetioci.
- E pa, brate... Da znaš da me kod kuće čeka barem petnaest takvih fascikli i da ne znam gde mi je glava, bre! – reče pisac, kao da me prekoreva. – Al', videću šta mogu da učinim. Javljam ti se kad pročitam. Okej? U stvari, potraži ti mene, brate, manje je komplikovano. Ajd sad, moramo da palimo na večeru. Vozdra, brate! – reče pisac preko remena, dok je sa organizatorom sedao u auto.
- Nego, niste mi dali... – pre nego što sam stigao da mu kažem da ne mogu da ga potražim jer nemam njegov broj telefona, vrata na automobilu se zalupiše i njih dvojica odjuriše nekud.

Ali, zašto bih ga podsećao da nemam njegov telefon, kad on to vrlo dobro zna, pomislih, dok su se svetla u domu kulture gasila. Bio sam iznenađen načinom na koji mi se pisac obraćao i rečima koje je izgovorio. One kao da su sa njega odjednom strgle čudesni plašt koji ga je do tada prekrivao i činio idolom. Ovako razgolićen, pisac više nije bio ni nalik osobi koja je samo nekoliko minuta pre toga izgovarala bisere mudrosti sa pozornice našeg doma kulture i merila svaku reč kojom će se obratiti publici.
Zar pisci ne govore uvek pravilno i mudro? Da li biti dobar pisac znači biti i dobar čovek? Zar prema broju prisutnih ljudi biramo način na koji ćemo se prema njima ophoditi? Pitanja su se nizala, a ja sam se posle ovog susreta pribojavao odgovora. Taj čovek je sa mnom razgovarao žargonom zbog kojeg bi malo ko bio nezadovoljan, jer takva lažna sloboda u izražavanju, prema merilima većine, znači bliskost sa sagovornikom. Nešto kao drugari iz zatvorske ćelije ili partneri u švercu benzina, i znao sam da to mnogim ljudima može da prija. Međutim, ja sam bio nesrećan i te večeri dugo nisam mogao da zaspim.

Osećao sam kajanje što sam uopšte pokušao da potražim pisca. Da to nisam učinio, sve bi bilo u najboljem redu i ja bih sada verovatno uživao čitajući njegov novi roman. Ovako, ništa nije bilo na svome mestu.

Ujutru sam se probudio sa teskobnim osećnjem saučesništva u jednom nehotičnom, ali rušilačkom činu koji je iz mog života zauvek odgurnuo nekog ko mi se činio vrednim divljenja. Jedan oreol je pred mojim očima ubrzano tamneo, gubio se u izmaglici i na kraju iščezao.

Postament sa poznatim likom u mojoj glavi počeo je da se raspada. Srušio se u prašinu, i sam se pretvarajući u prah. Patio sam kada je nekakav vetar počeo da ga raznosi i kada sam shvatio da se više ne sećam ni piščevog lika, ni boje njegovog glasa, niti naslova njegovih romana.

Posle ovog događaja mesecima nisam odlazio u dom kulture, pa ni na književne večeri. Njihovog organizatora sam sretao u gradu, ali on nije pokazivao nikakvo interesovanje za stupanje u razgovor sa mnom. Javio bi mi se tek ponekad, kada nije bilo mogućnosti da izbegne susret licem u lice. Njegovo odsečno i hladno „'bar dan“, bez pogleda kojim bi te reči bile praćene, zvučalo je kao kratka komanda neiživljenog podoficira upućena novopečenom vojniku, uz očekivanje pretpostavljenog da će zbog takvog tona više vredeti u očima podređenog.

Međutim, kod većine ljudi koje poznajem, takav stav ume da proizvode antipatiju, prezir, sažaljenje, a kod nekih čak i mržnju. U meni se nije javilo ništa od toga, jer sam ovom čoveku intimno bio zahvalan za utiranje puta ka jednom novom životnom iskustvu, ma koliko ono na prvi pogled bilo gorko. Bio sam duboko uveren da neke stvari treba da se dogode na vreme, ako su već neminovne.

Neprijatnost sa piscem dogodila mi se upravo u trenutku kada sam verovao da je moja sposobnost procene ljudskih naravi i njihovog ponašanja i određenim situacija savršena. Upravo ta moja zabluda, nedopustiva za nekoga kome je bavljenje literaturom izbor, bila je razotkrivena i odbačena posle našeg susreta u domu kulture. Iz tog kratkog dijaloga izašao sam poučen, snažniji i pročišćeniji, sa čvrstim uverenjem da svaka neprijatnost u čovekovom životu vodi upravo tome.

Ali, organizator sasvim sigurno nije znao ništa o tome, niti bi išta razumeo. Njegovo ponašanje govorilo mi je kako i dalje živi u pritajenom strahu da ću se interesovati za sudbinu svog rukopisa, ili da ću od njega zatražiti način za kontakt sa piscem. Moja prvobitna tiha patnja je, međutim, pod naletima struja koje su stizale iz pravca razuma, najpre sve više ustupala mesto preziru, koji se potom povukao pred plimom ravnodušnosti.

Na jednom pohabanom listu papira, od svega je ostala samo zabeleška, uobličena u priču. Jednu od onih koje je tih godina život ispisivao mojom rukom. (...)

Atačmenti



Komentari (20)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

abrasax abrasax 06:22 13.08.2011

Kad ja kažem A, nego šta nego prva

[b][/b]

Ali, bez obzira što su godišnje dovodili svega četiri pisca, organizatori u domu kulture primali su plate svih dvanaest meseci i često se žalili sugrađanima kako za kulturne pregaoce u našoj sredini nikada nije bilo hleba. Pri tom su se pozivali na svoju visoku školsku spremu, minuli radni staž i koeficijente. Pažljivo su ih zbrajali, delili i množili, i nisu propuštali nijednu priliku da ukažu na nepravdu koja im se nanosi prilikom deobe kolača iz opštinskog budžeta.


Ma, da, jasna stvar, naša provincijska tuga - južna pruga (samo simbolično, bilo koju odrednicu da staviš, uvek ista priča. Mada njeni provincijski nastavci umeju da budu još gori).A sećam se (mada me više i ova nostalgija skupo staje i boli, baš si Jakovljeviću pogodio temu iz kultlit života) - vremena kada su te male raštrkane institucije značile tako mnogo za sredine u kojima su obitavale, prava alternativa odurnom kafanskom opstojavanju, divna "b" opcija koju omladina (a ne verujem ni da bi danas, samo da je tako kako se i zaboravilo) nije u širokom luku zaobilazila, nego imala provoda za nedelju dana priče i života. Kreni danas u koje god hoćeš mesto, veće ili manje - danas se popravljanje fasade smatra ulaganjem u kulturu. Tuga, Dragane, ubi ova tvoja priča, baš.

P.S. Moram da te pitam - kakav ti je to stil? Gde si video da se tako piše, ajde, reci, baš me zanima.
abrasax abrasax 06:43 13.08.2011

Re: Kad ja kažem A, nego šta nego prva

abrasax
[b][/b]

Ali, bez obzira što su godišnje dovodili svega četiri pisca, organizatori u domu kulture primali su plate svih dvanaest meseci i često se žalili sugrađanima kako za kulturne pregaoce u našoj sredini nikada nije bilo hleba. Pri tom su se pozivali na svoju visoku školsku spremu, minuli radni staž i koeficijente. Pažljivo su ih zbrajali, delili i množili, i nisu propuštali nijednu priliku da ukažu na nepravdu koja im se nanosi prilikom deobe kolača iz opštinskog budžeta.


Ma, da, jasna stvar, naša provincijska tuga - južna pruga (samo simbolično, bilo koju odrednicu da staviš, uvek ista priča. Mada njeni provincijski nastavci umeju da budu još gori).A sećam se (mada me više i ova nostalgija skupo staje i boli, baš si Jakovljeviću pogodio temu iz kultlit života) - vremena kada su te male raštrkane institucije značile tako mnogo za sredine u kojima su obitavale, prava alternativa odurnom kafanskom opstojavanju, divna "b" opcija koju omladina (a ne verujem ni da bi danas, samo da je tako kako se i zaboravilo) nije u širokom luku zaobilazila, nego imala provoda za nedelju dana priče i života. Kreni danas u koje god hoćeš mesto, veće ili manje - danas se popravljanje fasade smatra ulaganjem u kulturu. Tuga, Dragane, ubi ova tvoja priča, baš.

P.S. Moram da te pitam - kakav ti je to stil? Gde si video da se tako piše, ajde, reci, baš me zanima.


P.P.S. Moram i ovo da dodam, ako sam unela zabunu sa provincijskim pričama, a neko se, eto, ipak pita gde su časni izuzeci - u senci ovih kulturnih relikata. Da nije tako, ovi bi se sami od sebe urušili.

Vidi, Dragane, neće ni ovde niko da dođe, to ti je kultura! Ili nisi siguran u stil?
Trebalo je da staviš neki zvučniji naslov ().

EDIT: Ne bih da pravim krupno pitanje oko ovoga, ali eto, simbolike radi, a i saobrazno temi, što nisi pisao u ćiriličnom kontrapunktu?
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 10:04 13.08.2011

Re: Kad ja kažem A, nego šta nego prva

Pa nije da nisam vidjao, ali zasto bih uopste morao da vidjam? Zanrove i pravce, barem u svom stvaralastvu, nikada nisam voleo. Zivot nam nije zanrovski odredjen, pa se trudim da to ne bude ni sa mojim rukopisima.
Inace, za sada jeste "tuga", kako ti kazes, ali prica kasnije poprima svetlije tonove i iznenadne obrte, tako da ti predlazem da sacekas knjigu :)
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 10:09 13.08.2011

Re: Kad ja kažem A, nego šta nego prva

PS: Originalni rukopis je cirilicni, kao i ostale moje knjige, ali po savetu moderatora tekstove za blog uvek konvertujem u latinicu, iz nekih tehnickih razloga koje bas i ne razumem. Kazu da tako treba da ne bi izbio neki haos u tehnickom smislu, pa im verujem.
fantomatsicna fantomatsicna 08:11 13.08.2011

Mislila sam

Da pisci prvo pisu iz svoje potrebe .A tek kasnije žele da i ostali to pročitaju.
Dobro iz tvoje priče može da se nasluti da je to kasnije..sada.Inače taj pisac kome si se u gronjem tekstu obratio je totalno apismen i nesimpatičan tip.Meni njegovo misšljenje ne bi bilo ni bitno.
Šta sad planiras?
abrasax abrasax 09:17 13.08.2011

Re: Mislila sam

Da pisci prvo pisu iz svoje potrebe. A tek kasnije žele da i ostali to pročitaju.


Pretpostavljam da je tako u razvijenijem inostranstvu. Pisac ne mora ni da misli na čitaoce. Što bi kad ima ko se time bavi. Izdavaštvo ima svoj marketing prepoznatljiv i prostom svetu, iz čijih redova se onda regrutuju čitaoci koji će umeti da cene knjige.
Kod nas, međutim, ne zna se ko pije ko plaća. Vabimo i vrebamo čitaoce iz zasede, kao razbojnici. Možda će tako više njih i doći do kakvog takvog kulturnog dobra, ali neće umeti da iskažu poštovanje na pristojan način.
Sveopšte svaštarenje na jednoj strani - šta god da zamisliš, ljudi nešto o tome kažu. Sve sitno zrnevlje.
Na drugoj strani, zvoni li zvoni parada i praporci. Što da ne. Samo kad bi bilo lepe reči.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 10:13 13.08.2011

Re: Mislila sam

U pravu si. U nastavku ces videti koliko je malo bilo vazno misljenje tog poznatog pisca. U stvari, u konkretnom slucaju ono je bilo u funkciji otreznjenja i vazno je jedino kao takvo.
sesili sesili 08:40 13.08.2011

Vozdra!

Bila sam ovde, rano jutros. Sama živim u provinciji, ali sa razvijenijim "kulturnim" životom. Da je tvoj tekst kritikovao samo retke promocije, samo loših pisaca, svejedno što si tu umešao i plate i koeficijente, pozdravila bih. Ali, ti se buniš tek kada si lično pogodjen, a posle srdito ne ideš više ni na književne večeri. Ispod tvog nivoa... To mi se nije dopalo, pa ne ostavih komentar.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 09:57 13.08.2011

Re: Vozdra!

Otkud ti to da je o meni rec? Ovo nisu dnevnicke beleske, a tema i jesu pokusaji jednog provincijskog anonimnog pisca-pocetnika da nadje svoje mesto pod suncem. Dakle, ovde i jeste rec o "licnoj pogodjenosti" kako ti to kazes, ali o njegovoj. Ostale branse neka sacekaju svoj red, ne mogu sve odjednom :)
sesili sesili 10:05 13.08.2011

Re: Vozdra!

Oprosti. Za pismene, napisao si da je svaka sličnost... TO mi je promaklo. Inače, pošto živim u varošici, znam TE mentalitete. Osete mnogi ponašanje "veličina". Izvinjavam ti se još jednom za nepažnju.
petar_p petar_p 08:47 13.08.2011

ova prica me je podsetila

na jedan Youtube klip u kome Dzoni Stulic daje intervju na 3 kanalu RTS-a 90-tih godina. Tema je nesto drugo, ali u jednom trenutku posle 8:00 minuta, Dzoni kaze nesto vrlo zanimljivo, sto se potpuno uklapa u opisanu situaciju. Kaze:
(Cim nesto malo postignu) ljudi imaju tendenciju da dignu nos i da zaborave odakle su krenuli; e pa, ja osnivam ``partiju..." da ljudi ne zaborave, da bar znaju odakle dolaze ako vec ne znaju kuda idu!

Druga stvar, ima cuvena Gojina slika Saturna koji prozdire svog sina sa istim motivom da moc pretvara ljude u cudovista.

Takodje, ista scena je opisana u Selindzerovom Lovcu u zitu kada glavni junak odlazi u bar u kome klavir svira cuveni muzicar, i primecuje kako je covek sasvim opcinjen svojom velicinom da vise i ne moze da razlikuju da li svira dobro ili lose (a svira dobro!) i da mu je publika u toj prici vazna samo u onoj meri u kojoj mu se divi na njegovoj vestini. Takvo svodjenje muzike na perfektnu vestinu i hranu za sopstveni ego degradira poentu koncerta, i glavni junak rezigniran odlazi...

U svakom slucaju, zanimljiva i suptilna tema i jedno opste mesto.
petar_p petar_p 08:59 13.08.2011

Re: ova prica me je podsetila

a, da, setio sam se jos da u knjizi Upitaj prah od Dzona Fante-a ima ista situacija ali sada iz ugla velikog pisca koji traba da procita rukopis jos nepoznatog autora. U ovom slucaju rukopis mu na citanje donosi devojka tog autora u koju se veliki pisac (Arturo Bandini) zaljubljuje, i onda, da bi diskvalifikovao suparnika, odlucuje da napise najgoru mogucu kritiku tog rukopisa koji je dobio na citanje... (rukopis je inace zaista bio los, ali je prica tako postavljena da u tome zapravo nije poenta) Znaci, svega ima.
appendix appendix 08:57 13.08.2011

pouka

Iz tog kratkog dijaloga izašao sam poučen, snažniji i pročišćeniji, sa čvrstim uverenjem da svaka neprijatnost u čovekovom životu vodi upravo tome.


sasvim obična, poučna priča... uživao sam!
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 10:15 13.08.2011

Re: pouka

mlekac mlekac 12:25 13.08.2011

Onomad

ore jedno godinu-dve, bila sam na promociji jedne knjige u domu kulture "Studentski grad"...

Razlozi potpuno licni - svidela mi se knjga a pisac je bio prijatelj prijatelja, a Studenjak blizu mene i tako...

A atmosfera preslikana iz tvoje price. Ako nas je bilo dvadesetak, a od toga bar pet penzionera. Studenata ponajmanje...
senadbass senadbass 16:57 13.08.2011

..Biti svoj

..Dok sam čitao ovaj tekst,kao da sam se našao na književnoj večeri u mojoj maloj varoši Negotinu,gde sam se susreo sa gotovo istom takvom situacicoj.Kao što kaže pisac -sve porodice su nesrećne na svoj način..tako i ovo,na našoj književnoj sceni,ako se može tako nazvati,sve su to slični slučajevi i pokušaji doći do malo mesta pod Suncem..jbg.prodavati kulturu ovom narodu je isto što i opančarima prodavati imalin...
abrasax abrasax 17:03 13.08.2011

Re: ..Biti svoj

...(prim.aut.) sceni,ako se može tako nazvati,sve su to slični slučajevi i pokušaji doći do malo mesta pod Suncem..jbg.prodavati kulturu ovom narodu je isto što i opančarima prodavati imalin...

Treba, treba tu kulturu malo poterati:
[url=http://www.dramamentalstudio.org/tag/milena-bogavac/][/url]
9snohvatica0 9snohvatica0 15:34 15.08.2011

.....

"Zanrove i pravce, barem u svom stvaralastvu, nikada nisam voleo. Zivot nam nije zanrovski odredjen, pa se trudim da to ne bude ni sa mojim rukopisima".

Licno bih se slozila sa ovim,istog sam misljenja .
Skoro sam imala neobaveznu prepisku sa jednim beogradskim piscem i dotakli smo temu zanrova.Covek je odlican u svom poslu , ali ne moze da shvati , da neko pise i ne zeli to konkretno zanrovski svrstati.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 22:42 15.08.2011

Re: .....

Naravno, ne treba praviti papazjaniju od knjige pa eksperimentisati sa svim mogucim zanrovima u isto vreme, ali mislim da ne treba imati strah od rusenja nekih medjuzanrovskih medja. Sve je to stvar afiniteta individue, ali je moj stil uvek bio takav i mislim da ga necu menjati
9snohvatica0 9snohvatica0 23:34 15.08.2011

Re: .....

Dragan Jakovljević.
Naravno, ne treba praviti papazjaniju od knjige pa eksperimentisati sa svim mogucim zanrovima u isto vreme, ali mislim da ne treba imati strah od rusenja nekih medjuzanrovskih medja. Sve je to stvar afiniteta individue, ali je moj stil uvek bio takav i mislim da ga necu menjati

Da,da slazem se :) preporuka

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana