"Је ли, Тасо, а зашто ми не радимо у петак", питају ме пре неколико дана моје колегинице и колеге у школској зборници, све професори, високообразовани Срби.

"Па зато што је то Дан примирја који слави цела Европа, па ето и ми."

"Каквог примирја?"

 "Па у рату. На тај дан је потписано примирје и коначно заустављен покољ у којем је страдало 20 милиона људи."

 "У ком рату?" 

 "Па у Великом рату. Првом светском рату," кажем им ја.

 "Е, свашта! Па где баш сада пред тромесечје када треба да оцењујем ђаке!"

 Добро је, мислим се ја, што колега историчар тренутно није присутан у зборници. Таман би колабРирао као и сваки колабРирациониста да је чуо овај разговор.

Вест је да ће нешто мање од 800 километара пруга највероватније бити избачено из саобраћаја. Рез је заиста импозантан, бројка пара уши и очи, амигдала варничи и наређује да се сва крв слије у део мозга задужен за тражење кривца, али одатле стижу само опречне информације. Није то чудно, јер кривца заиста и нема, остао је сакривен негде између суштине и форме, као и много пута досад.

Veština pričanja priče („storytelling") duboko je ukorenjena u naše nasleđe. Jer, ljudi pričaju priče jedni drugima od kad znaju za sebe. Ustvari, neki bi rekli da upravo priče i predstavljaju ono ključno po čemu se čovek razlikuje od drugih vrsta. Bez priča, po svoj bi prilici svi zajedno još uvek veselo skakalii po džungli, brali bobice, i noću cvokotali od hladnoće i cvikali od lavova. Jer, ljudi su odvajkada baš preko priča i prenosili znanja i iskustva, mnogo pre nego što su izmišljeni pismo i knjiga.

(најмамљивија ствар на овом Свету је . . . . његова пролазност)

Брауново кретање копирајући, усмери ми ево одскора, мили Газда, надасве у одлукама практичан, моје радно лутање по Србији (наново) у Таково јер приводи се вишегодишњи путарски посао крају,па је ред ( како додуше и уговори прецизирају) резимирати урађено.

 Da, da, vruce je, oooopasno vruce, prosto nemoguce, odjednom.

 Kao da je Beograd zagrlila Sahara i stisnula jako u taj zagrljaj pa ne pusta. Kaldrma, ocuvana u nekim delovima grada deluje kao da ce se istopiti od vrucine a beton isparava nezaustavljen u tome ponekim drvetom i mikro naletima vetra.

 Kretati se po centru Beograda postaje sve veci i veci stres, kao negde daleko preko granice sto vidjasmo. Kao da svi voze automobile, a ti isti bi trebalo i da se parkiraju. Po zonama. Ograniceno. Ne mozes ti tu da zasednes pet sati, pa nije to tvoja prcija. "Ma,

Београд 5 - 8 јун 1968.

Тих дана време више није постојало, оно је нестало. Студенти, блокирани на факултетима које су окупирали, живели су у свим временима чекајући да њихови билтени, Студент, говори, да њихова вера и енергија одјекну и изван дебелих зидова факултета.
Млади филмски редитељ Желимир Жилник свакодневно је снимао филм о студентском протесту. Свој "спачек" је префарбао у боје тенка са претећи истуреном цеви уместо топа и објашњавао да су "Шест тачака" сваког дана све боље јер је то филм о сексуалној, културној и пиротехничкој револуцији и о девојци са најлепшим телом у Србији... Касније, под именом "Рани радови", филм је награђен највишом наградом Берлинског фестивала - Златним медведом...

Збирни подаци о 1968. години у свету су импресивни и недовољно познати јер њихово објављивање није одговарало ниједном режиму:

·         1968. је трајала је преко 400 дана, од децембра 1967. до почетка 1969. године, (у Италији пуне две године, до краја 1969. године),

·         обухватила је све развијеније држава света и све континенте осим Аустралије,

·         током 1968. убијено је, по објављеним полицијским извештајима, најмање 239 студената,

·         рањено је преко 5.000 студената,

·         ухапшено је више од 20.000 студената,

·         затворено је, или заузето од полиције и војске, преко 500 факултета,

·         покренута су, да остану предмет трајног интересовања, сва битна питања универзитета, демократије, јавних медија, синдикалног и политичког организовања, привредног живота, организованости државе, понашања великих сила, смисла историје, филозофије, права, религије, будућности...

Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće.

Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.

Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; stručnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.