i gazenje zastave EU

Osim što sam ponosna što ovaj video gledam na svom računaru marke Apple - dakle ja koja marke bilo čega ne volim, ne nosim i izbegavam -  želim video da podelim sa vama. Baš danas, dvadeset godina posle devetomartovskih demonstracija. Koje nisu ili jesu uticale, na različite načine, u manjoj ili velikoj meri, na živote svih nas. Koje jesu ili nisu bile odluka. 

Tog devetog marta 1991. odlučila sam, definitivno, da neću studirati prava i da je moja advokatska karijera okončana pre no što je i počela. Tih dana, na neki čudan način kroz učešće u plišanoj revoluciji, došla sam do toga da od prava u ovoj zemlji neće biti ništa, još dugo. Od pravde takođe. I opredelila sam se za ono što volim, a za šta sam mislila da mi neće pojesti džigericu - glumu. To je bio taj moj izbor, iz ljubavi. Posle se ispostavilo da su mi džigericu pojeli i gluma, kao neizvestan posao koji zahteva puno strpljenja - i pravo, kroz život u državi koja se njime nije mogla podičiti.

Sahrana je je u Sredu 4.12. u 14 časova na groblju Lešće. da ispratim prijatelja kako dolikuje. 

Drago Kovačević 1953. - 28.11.2019.

Počivaj u miru.

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

Пошто сам управо стигао из Оџака, места у ком се данас одржава празник демократије - ево само пар цртица карактеристичне атмосфере са лица места:

- читав град и околна места (дрвеће, куће, капије, помоћне просторије, излози, саобраћајни знаци...) излепљени изборним плакатима, углавном са ликом главног изборног фаворита и највероватније и новог градоначелника у народну познатијег по имену: "Вучић за Оџаке"

Ne mogu da verujem. Mislio sam da je do sada postavljeno bar 2-3 bloga o Magi. Zaboravljena i od blogera??

A otišla je pre deset godina, zaboravljena od svih.

 Reformisano sudstvo ministarke Malovic, tj sudstvo koje ce da donese preko potrebne promene u nacin funkcionisanja pravosudnog sistema u Srbiji i time nas dodatno priblizi Evropi, osudilo je napadace na Teofila Pancica.

Na tri meseca zatvora. 

Onaj nesretnik sto je napesnicio Velimira Mahatmu Ilica dobio je od tog istog suda cak 2 godine.  

Bogoljuba Arsenijevica Makija to isto (reformisano) pravosudje jos uvek goni po montiranoj optuzbi iz vremena Miloseviceve jednokrevetne diktature.

Marku Milosevicu u tom istom pravosudju zastarilo proces. Navijaci iz

Pišem ovo u pomalo depresivnom stanju.

Bio sam danas popodne u Skupštini grada, na komemoraciji Radomiru Konstantinoviću, velikanu pisane reči, književniku i filozofu, jednoj od najznačajnih ličnosti srpske kulture u njenoj istoriji.

Došli su na komemoraciju njegovi prijatelji i poštovaoci. Prigodno slovo su održali Nenad Prokić, Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Svi redom su govorili veoma nadahnuto.

Ono što je bilo više nego zapanjujuće jeste činjenica da na komemoraciji nije bilo ni jedne kamere, tek po koji novinar pisanih medija i dva - tri foto reportera.