Beograd je, par decenija unazad, nedeljom popodne obično bivao sasvim pust, daleko beznadežnije pust nego što to danas možemo i zamisliti. Ako ste želeli pravu gužvu u nedeljnom Beogradu, tih 70' i 80', mogli ste je naći na tašmajdanskom klizalištu, negde između 3 i 5 popodne*

Svi su bili tamo.

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati

Данас је преминуо мој некадашњи одељењски старешина. Предавао ми је математику, сагоревао је на часу – није штедео ни себе, ни нас. Није ми био један од омиљенијих наставника, јер ми ни математика није била омиљени предмет. Једном сам плакао, толико ме је разљутио да сам плакао све време на путу од једне до друге школе, јер нисам имао стрпљења да сачекам педагога који је био у другој школи. Хтео сам истог часа да тужим наставника. Био сам седми разред, идем путем – а суза сузу стиже, јецам. Ево, сећам се тих суза и данас, али правог и ваљаног разлога за моје хистерично понашање и излив беса не успевам да се сетим. Још увек памтим његове рецепте исписане након неуспелих домаћих задатака: 3x1 вежбање дневно, пре оброка. Био је бескомпромисан. Забранио нам је да му ма какве поклоне доносимо. На крају осмог разреда, када смо изразили жељу да му поклонимо нешто за успомену, рекао је: „Мени је највећи поклон да положите пријемне испите и упишете жељене школе.” Тако је и било. Донео је преко сто ружа из сопственог ружичњака како бисмо сами направили букете за наставнице и другарице. Био је духовит. Био је посвећен свом послу. Били смо му последња генерација. Радио је са нама као да је био на почетку свог радног века – пун ентузијазма, наде, енергије. Тада нисам успевао да разумем његове методе – а из данашње перспективе бивају ми све јасније. Човек је покушавао да изгради систем који није постојао. Био је један од највећих радника које сам имао прилике да упознам. Сад разумем. Човек се читав свој радни век борио са ветрењачама. Недавно сам га срео. Рекао сам му да радим у школи, да сам сад са оне стране катедре. Само што није заплакао. Потапшао ме је по рамену, и, готово посрамљено, али одлучно, посаветовао: „Молим те, штеди се, штеди се колико год можеш. Не вреди, не вреди...”

Benoit B. Mandelbrot, čovek koji se potpisuje ispod formula. Ovo je blog povodom smrti Benoit B. Mandelbrota (20. nov. 1924  - 14. okt. 2010), matematičara koji je skovao termin fraktali

9. avgust  1963 – 11. februar  2012.

Umrla je  48. godini  u  Beverly Hilton  Hotelu i uzrok smrti se za sada  ne zna.

  taman da nikada ništa pre nije otpevala ovo bi bilo dovljno za sva vremena

Ovaj se blog sam napisao.

Ajmo sad klimoglavci, relativizatori, mrsomudi, dupeuvlake, skutonoše, savetnici, čankolizI, kožnofrulaši, sinekurlije, nameštenici, sajebnici, saputnici, neprežalnici... OSPI PALJBU!

------------------

OTVORENO PISMO DRAGANA ĐILASA PREDSEDNIŠTVU DEMOKRATSKE STRANKE

Није 6. маја ДС изгубила утакмицу играјући мали фудбал на ливади са СНС.

Leto 2016. ... kasno veče ... negde u Beogradu ... "set" za snimanje filma o Vladi Divljanu

Za klavirom Aleksandar Šandorov, pred mikrofonom Dušan Strajnić, grupa statista sedi za stolovima i čekaju ...

Ton! ... Ide!
Kamera! ... Ide!
<klapa>

Scena kreće, razvija se radnja, jedan od statista pali cigaretu ... i ... REZ! ... mora da se ponovi čitava scena.

Svet je ostao bez Ane.

Prošle noći je umrla naša drugarica, novinarka, pisac, blogerka, Ana Radmilović.

Već neko vreme je bila bolesna, i borila se junački, uostalom isto onako kao što se borila za život, sreću i ljubav. Onako kao što je tražila sebe u vremenu i prostoru, uz nikad prežaljena sećanja na oca. Uvek je bio tu negde oko nje, za većinu zato da se najkraće objasni koja je ona to Ana – „Ćerka Zorana Radmilovića“. Za nju kao neodvojivi deo njenog postojanja, svega što je radila.

Seoba  Mordora na Zapad nije se na mojoj geopolitčkoj mapi  i u vrednosnom sistemu dogodila na današnji dan. Ali današnji dan svakako  jeste simbolička prekretnica u shvatanju sveta i funkcionisanja politke i sile u njemu, razloga, uzroka i posledica.

Današnji je dan svakako dan kad smo SAD i ja prestali da budemo prijatelji.

Juče je bio 19. januar rođendan planetarno popularne superzvezde  roc'n'roll muzike i ikone američke kontrakulture. Pronađena je mrtva 4. oktobra 1970. godine u sobi ukrašenoj čipkom,  perlama i sličicama u Los Anđeloskom motelu «Lendmark». Na toaletnom stočiću uredno složeni stajali su kutijica, špric i povez. Imala je  27 godina.

Ko je bila ta devojka koja se usudila da bude različita od svega što je do tada postojalo? Alkoholičarka, narkomanka, prostakuša sa govorom kamiondžije? Genijalna bluz pevačica, buntovnica? Ili dirljiva i  strasna čudakinja?

Šezdesetih godina prošlog veka Dženis Džoplin, ta «žena zmaj», stigla je tamo gde ni jedna žena pre nje nikada bila: napravila je veličanstvenu karijeru u muzici rezervisanu samo za muškarce.