Subota je, pozni novembar. Кiša ne prestaje od jutra, a meni u kući ponestalo nekih važnih sitnica. Znam, moram do Milera, dok još radi. Nevoljno navlačim jaknu, usput zaobilazim bare i nadmudrujem se sa vozačima koji u mojoj ulici često umeju da, po ovakvom danu, neprijatno iznenade pešake.

 

Bože, što ne podnosim kad me neko bezobrazlukom, pretnjama i bezočnošču izbaci iz takta, pa kad shvati šta je uradio, krene sa onom šupljom pričom o neprepoznatim dobrim namerama. Ne podnosim jer mi je diskutabilno dal je stvarno shvatio ili se zabrinuo zbog besa koji je izazvao, ali je nesumnjivo da me smatra glupom i to mi jasno stavlja do znanja rečenicom - nisi ti to razumela.

Hoću da se nadovežem na ovu uzbunu koju je u svakom normalnom stanovniku ovih prostora izazvalo saznanje da je jedan siledžija (zašto mu tepamo silovatelj?), nakon odslužene kazne, pravo iz