Foto: Milan Obradović 

Veslam vodama beogradskim već dve decenije (npr, ovde, ovde i ovde) i od tih prvih dana sam sanjao da dobiju neko priznanje, kao potvrdu ekološkog značaja, pa i zaštitu. Vrste koje su bile ugrožene i kojima sam posvećivao posebnu pažnju uključivale su orla belorepana, malog vranca, kao i gaka i malu belu čaplju, koje su se tih godina gnezdile na Ušću.

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..

Moj saputnik ISAIJA, koga vam spomenuh pre nekoliko nedelja, nekako je uspeo da se otme i sada vas, dragi moji, ceka u zasedi, izmedju dve korice mog novog romana. Uzivajte, ali se ponekad i osvrnite. Svuda taj stigne...

(...) - Ах, да, родбина! - узвикно је говорник на сахранама Исаија Ускоковић, ударивши десном

AleXandar Lambros

Od pominjanja u jednom tapu-defteru smederevskog sandžaka iz 1565., u kome se Kragujevac pominje pod imenom Karagovindža, proteklo je, evo, ravno 444 godine. Treba biti pošten i reći da istorija nije mazila ovu zemlju i njene stanovnike, pa tako ni grad koji je ponikao u njenom brdovitom središtu, a kome je zapalo da joj bude prestonica u ona herojska vremena otimanja iz ugušiteljskog osmanlijskog stiska i bacanja u naručje Evropi.

Ali treba biti i samokritičan i priznati da nit se otesmo nit se bacismo, te da nam neblagonaklona istorija zaista ne može biti večiti alibi za sve naše promašaje. Ono o čemu želim da napišem koji redak ne odnosi se ni na šta krupno i značajno u onom istorijskom smislu. I složiću se s vama da ovaj grad ima i preča posla i većih problema. Verujem, međutim, da je simptomatično i ilustrativno za ovdašnji mentalitet koji karakteriše upadljivo nezanimanje, ako ne i prezir, prema pitanjima estetske prirode. O čemu se radi? Kragujevac ni posle 444 godine još uvek nema a, kako stvari stoje, neće ga ni imati, onaj urbani duh i izgrađen vizuelni identitet kakav biste očekivali ne samo od jedne evropske varoši pristojne veličine, već i jedne bivše prestonice s bogatom istorijom. Ukratko, ako ćemo da sudimo po koricama, još uvek je Karagovindža.

 

„Priča mi Vasil kako je negde na nekom forumu pročitao komentare na najavu naših nastupa, pa sad tu jedan forumaš komentariše - ‘A zašto im se bend jednostavno ne zove Vasil Hadžimanov? I ko je sad taj Đorđević, ja nisam nikad čuo za njega.' a ovaj drugi ispod odgovara: 'Ni ja.' "

Marko Đorđević, na nastupu u Banjoj Luci, šala u pauzi između dvije kompozicije

ĐORĐEVIĆ [ Sveti ] + HADŽIMANOV [ VHB ] + TRIJIĆ [ Konzilium ] = ?

   Zaista, šta nastaje kada se spoje šefovi tri odlična fusion benda?

Magija, prije svega

    U prohladno oktobarsko veče koračam širokim bulevarom Mladena Stojanovića sa instrumentom preko ramena, vraćam se u stan sa kasne, čisto rekreativne probe i odgovaram na propušten poziv prijatelja. Svirka u "City Pub"-u, lijeno mrmlja u slušalicu i pita da li želim da idem s njim. Umoran sam, iskreno, ne ide mi se n i k a k o, već sam dobio svoju „porciju buke" ali hajde bar da pitam ko nastupa. Slušam odgovor i umor odmah iščezava:

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije

Krstovdan iliti Vozviždanije časnog krsta (to mu je valjda zvaničan naziv)  pada 27. septembra. Iako je to praznik usko vezan uz post, u našoj pravoslavnoj papazjaniji i nelogičnostima kojima obiluje praktikovanje vere kod običnog sveta, povezan je sa vašarom, jednim zbitijem ispunjenim pečenim prasićima i drugim bravima, glasnom muzikom i penjanjem po astalima, pripitim teturanjem do vrteški i vrštanjem sa isith.

 

Jesam li vam vec pisala o Mancesteru? Nikad mi ranije ne bi palo na pamet da zivim ovde. Mislim, kisa pada svaki dan, grubi severnjaci piju do samounistenja i cvrsto se drze svoje mucenicko-radnicko-depresivne tradicije. Da se oni pitaju, centar grada ne bi nikad bio regenerisan. Druga Internacionala bi i dalje radila, od novotarija, jedino bi "Hacienda" bila dozvoljena. ...I "Museum of Science and Industry". To podrzavam.

Na

Tekst je napisao Galeb pre tri dana.

 Ne znam kako da započnem ovaj tekst, pa ću jednostavno da krenem i da sročim nešto u jednom dahu, jer imam veliku potrebu za tim. Ne zamerite mi, slobodno komentarišite, želim da znam da li imam istomišljenike u ovome. Možda grešim, u tom slučaju me ispravite. Hvala na vremenu...

Pišem, jednostavno, u trenutku velikog emotivnog revolta. Prosto, ni sam više ne znam, šta mogu i šta smem da uradim, ne bih li se pobunio, dao svoj glas, a na drugoj strani, da ne moram da se plašim za život zbog svojih stavova. Plašim se da "talasam" i da slučajno "provociram" neke ekstremne grupacije, pojedince i ostale varvare, kojima je dozvoljeno da na ulicu iznose svoje kućno vaspitanje. Ništa drugo do kućno vaspitanje. Organizovan kriminal i lobiji u ovoj zemlji ne postoje, budite ubeđeni u to. U suprotnom, ne bismo imali ovo na ulicama. Lobi znači strategiju, znanje, obrazovanje, političku moć, dugoročne ciljeve, itd. Samim tim, prebijanje ljudi po ulici, bili oni stranci ili obični građani sa drugačijim mišljlenjem, dovelo bi celu jednu strategiju i mnogo novca u pitanje. Niko, pri zdravoj pameti to ne bi dozvolio. Dakle zaključno, ovde toga nema, ali čega ima? Ja ne znam, ali ću probati da sročim šta ja mislim...