.... u istoriji američkog pravosuđa nije do sada zabeležen slučaj u kome, na malom prostoru od stotinak kvadratnih metara, u roku od nepuna dva sata, petnaest ljudi na monstruazan način ubija drugih osamnaest, a pri tom su ubice i žrtve krvni srodnici prvog stepena....

 

 Bila je to situacija vrlo retka u policijskoj praksi: imali smo pred sobom žrtve, priznanja osumnjičenih, materijalne dokaze i netaknuta mesta zločina, ali motivi se nisu mogli čak ni naslutiti.

"Stravičan zločin dogodio se u Vestroudu, malom planinskom mestu u Severnoj Dakoti. Sa pravnog stanovišta sve je bilo jasno- osumnjičeni su priznali svoje delo, materijalni dokazi su bili neoborivi, a istraga je vršena po zakonskoj proceduri. Ipak, federalni tužilac SAD nije podigao optužnicu, suđenje nikad nije održano, a FBI je stavio embargo na sve informacije u vezi sa tim slučajem! Desetak godina kasnije jedan pisac traga za uzrocima zločina do tada nezabeleženog u istoriji američkog pravosuđa. Dolazi do neverovatnih dokaza i saznanja koja bi mogla uneti kopernikanski obrt u neke od temeljnih postulata fizike, filozofije i religije. U raspletu dostojnim velikih majstora žanra, pisac je ponudio rešenje velike enigme. Međutim, pažljivijim čitanjem otkrivaju se i drugi slojevi romana o kojima će mnogi razmišljati i kad sklopi korice ove  čudesne knjige." (Narodna knjiga - alfa, Beograd, 2007)

Kada je, onomad, u Srbiju došla demokratija često sam se pitao  zašto .profesori univerziteta, naučnici, lekari, inženjeri, advokati, pa čak i bogati biznismeni, napuštaju svoje pozicije na lestvici uglednih i dobro plaćenih profesija i hrle u politiku da bi postali političari? Da li su pogrešili u izboru svog životnog poziva, pa su u svojoj profesiji bili neuspešni - studenti ih nisu slušali, pacijenti im umirali, klijenti zaglavili doživotne, firme im otišle pod stečaj, a mostovi i zgrade koje su projektovali i gradili rušile se kao kule od karata?

Ako je odgovor potvrdan, dobronameran čovek se morao zapitati, kako li će neuspešni profesori, inženjeri, lekari i biznismeni uspešno voditi Srbiju? Neće li i Srbija pasti na ispitu, umreti tokom operacije ili otići pod stečaj? A ako je odgovor negativan i svi pobrojani jesu bili uspešni u svojim profesijama, sledilo je novo pitanje: Šta li je to tako lepo i slatko u  politici i koja je to magična sila koja ih privlači?

Godine su prolazile i dok je demokratija u Srbiji napredovala, a Srbija nazadovala, u redove srpske političke elite pristigle su nove snage. Oni su mladi, lepi i elegantni, puni su energije, zrače optimizmom, a čim progovore jasno se vidi da sve znaju, da za svaki problem imaju već gotovo rešenje. Odlučni su da sve menjaju i svoje  veliko znanje primene odmah i sad, a sve to, naravno, u interesu i za dobrobit Srbije i njenih građana.

Direktorat za proširenje EU,  zatražio je od Vlade Srbije da hitno odredi glavnog pregovarača sa EU.  Naravno, neće gospoda iz Brisela da pregovaraju i gube vreme sa bilo kakvim glavnim pregovaračem. Zato zahtev  Brisela, koji je zamenik direktora Direktorata Jost Korte, uručio premijeru i potpredsednicima, sadrži i spisak kvalifikacija koje treba da ima budući glavni pregovarač. U tom zahtevu, između ostalog, insistira se da glavni pregovarač bude „ekspert u poslovima Evropske unije“,  da poseduje „dokazanu sposobnost da nadgleda kompleksan proces“, uključujući i „široko iskustvo u interministarskoj koordinaciji“. 

 

U anketi sportske redakcije BBC na temu ko će biti pobednik  finala Vimbldona, Mari ili Đoković, od 16 poznatih svetskih tenisera i sportskih komentatora čak 12 je tipovalo na Marija, svega trojica na Đokovića, a Navratilova je ostala uzdržana.

Nekada, a pogotovo u vremenu u kome mi živimo, izgleda normalnije i logičnije da čovek poveruje da je on sam lud, nego da su stvari zaista takve kakve jesu.

Sve ili gotovo sve smo isporobali, ali nam ne ide.  Nije nam valjao socijalizam sa ljudskim likom, nije nam uspevalo samoupravljavaljanje, kod nas se u poslednjoj deceniji nije primila ni demokratija, ni višestranački sistem, ni liberalna ekonomija, ni to sa republikom baš nam ne ide najbolje, a ni privatizacija nam nije uspela. Šta i kako dalje? Ostalo nam je nekoliko mogućnosti.

Ne ubiti drugog čoveka je moralni imperativ i, uz kanibalizam i  incest, tabu star koliko i ljudsko društvo. I pored svih tabua ljudi su se oduvek međusobno ubijali, ponekad jeli jedni druge, a neretko seksualno opštili sa bliskim krvnim srodnicima.  I dok je kanibalizma gotovo iskorenjen, a incest  sveden na  zanemarljive statističke veličine, ljudi se i danas, bez obzira na sve tabue, religijske, moralne  i zakonske sankcijeu, ubijaju nesmanjenom žestinom.  Upravo  zbog toga je homicid jedna od najvećih i večitih tema religije, filozofije, umetnosti i nauke.