240px-Emil_Cioran_by_Franziska_Messner-Rast.jpgŠto nam ljudi više okreću leđa, više rade na našem usavršavanju: napuštajući nas, oni nas spasavaju. E. Sioran

Priča o Emilu Siranu (1911 - 1995) - čiji bi formalni povod bio jubilej stogodišnjice njegovog rođenja koja se u čitavoj Evropi, posebno Francuskoj i Rumuniji, obeležava ove godine - istovremeno je i jedna od uzbudljivijih i dramatičnijih priča o našem vremenu. To je priča o rubnim područjima između književnosti, filozofije i nečeg što se, najšire shvaćeno, naziva humanističkim naukama. Na tematskoj ravni, pak, Sioranova priča prevashodno se bavi izučavanjem fenomena i problema zla u svetu - baš kao i rezistentnosti društva/pojedinca na isto.

Zlo kao pokretačka snaga istorije

U svom delu Emil Sioran ubedljivo prezire svaku nadu, veru ili optimizam, smatrajući ih vrhunskim izrazima čovekovih duhovnih i intelektualnih slabosti: Nadati se, znači demantovati budućnost ili Živeti, znači izgubiti tlo ispod nogu.

 

Dvadeset godina ovom zemljom vlada se stvaranjem paranoje, masovno poželjnih laži i kolektivnih halucinacija ─ tako je i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova iskorišćeno kao povod za nacionalnu homogenizaciju sličnu onoj kojoj smo prisustvovali devedesetih godina.

Pitaćete, pa dobro: šta u takvoj situaciji (treba da) radi odgovorna vlast?!
Odgovorna vlast prevashodno brine o budućnosti!

 

U Beogradu je 27. oktobra u 83. godini preminuo književnik i filozof Radomir Konstantinović, javnosti najpoznatiji po kapitalnom delu "Filosofija palanke". 

Umesto In memoriama prenosim tekst o njegovoj Filofofiji palanke koji sam  10. septembra objavio u kulturnom dodatku dnevnog lista "Pobjeda" 

 TIRANIJA OPŠTEG UVIDA U SVE -  Beleške na marginama knjige ,,Filozofija palanke" Radomira Konstantinovića

Život je oaza usred života.   R. Konstantinović 

 
2007-09-23 08:20:07

Dvadeset godina

Nebojša Milenković RSS / 23.09.2007. u 09:20

stambolic%20i%20milosevoic.jpgVIII sednica CKSK Srbije (23/24. 09. 1987)

Dvadeset godina otkako se u ovoj zemlji časovnici kreću u suprotnom smeru.

Dvadeset godina otkako je džukelizam postao sinonim za patriotizam.

Dvadeset godina otkako ovde život jako malo vredi.

Dvadeset godina otkako nas tucaju u mozak oni kojima već odavno ne može da se digne.

 

 Kao samoproklamovanom legalisti i "borcu za poštovanje zakonitosti" Košutinici dr Vojislavu svakako bi trebalo da bude u interesu da se teška hipoteka sumnje u umešanost u političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića što pre otkloni ― ostaje, stoga, nejasno zašto se istom tako histerično opire?

Kome (čemu) se ovaj čovek smeje?
Kome (čemu) se ovaj čovek smeje?

 

Stepen moralne tuposti i političke arogancije prisutan u saopštenju DSS povodom krivične prijave koju su majka i sestra Zorana Đinđića podnele protiv Vojislava Koštunice, JSO i Ace Tomića ― pored toga što govori o šizofrenom raskoraku koji navedena grupacija građana ima sa realnošću ― svedoči, nažalost, i o nespremnosti srpskog društva (čitaj: vlasti) da učini nešto konkretno na uspostavljanju i očuvanju moralnog poretka kao neophodnog preduslova da bi jedno društvo uopšte moglo da se karakteriše kao pristojno i uređeno.  

 

Iznova otkrivena aktuelnost jednog starog teksta

dogadjajdana1_2.jpgRadikali definitivno nisu glavni problem ovog društva, kao ni birači i pristalice naopake i mazohističke politike koju ova stranka personifikuje. Da jesu, stvar bi bila prilično beznadežna, pošto ti ljudi, kao što vidimo, neće jednostavno nestati.

Zbog toga priča ako ne pobedimo mi doći će radikali više nije dovoljna najmanje iz tri razloga:

1) Pitanje demokratije je, prevashodno, pitanje političke odgovornosti – kako za činjenje tako i za nečinjenje. Zbog toga pre nego što zatraži i eventualno dobije našu podršku za drugi krug gospodin Boris Tadić morao bi prvo da podnese račune, da prizna greške i da ponudi viziju.

Umesto toga ponovo nam se nudi jednačina sa dve poznate koja, nužno, kod sve većeg broja glasača proizvodi sledeći stav: Ako od dva zla treba da biram manje tj. ako je manje zlo jedino što mi ostaje onda na izbore (referendume) jednostavno više ne želim da izlazim.

2) Ne želim manje zlo → nego veće dobro.

3)  Pričom o dva zla, evidentno, ne postiže se ništa osim onog što se ustvari najmanje želi: mobilišu se i homogenizuju pristalice SRS-a jer je, jelte, njima upravo to i cilj. 

Dakle, ukoliko priča o demokratskoj i radikalskoj Srbiji doprinosi demoralizaciji demokratske a homogenizaciji radikalske Srbije, logično pitanje je: zašto se onda ona priča i šta joj je moguća alternativa?

 
2007-11-28 21:35:37

Dole Koštunica!

Nebojša Milenković RSS / 28.11.2007. u 22:35

corax.gifNema ničeg istinitijeg od slike mučnine koja čoveka guši, i ništa čoveka ne guši više od prizora ljudske niskosti... Herman Broh 

Kada ste poslednji put čuli neku dobru vest!? 

Od ovog banalno-patetičnog pitanja ovde se danas beži više nego ikad. Srpsko društvo koje već dugo korača na opasnoj ivici između melanholije, depresije i totalnog beznađa jeste društvo sa totalno razorenim sistemom vrednosti. Učestali napadi i pretnje novinarima, ekstremistički skupovi, zabrane tribina, pravljenje spiskova nepodobnih, medijske harange koje se sprovode nad političkim protivnicima, nastojanja da se zatre svaka alternativa praćena neviđenom bahatošću i primitivizmom ljudi koji danas vladaju ovom zemljom uslovila je situaciju u kojoj lako zaključujemo da na mentalnom planu devedesete i dalje traju.

 

 
2008-01-27 22:48:25

PAMTIMO!?!

Nebojša Milenković RSS / 27.01.2008. u 23:48

Epizodna uloga koju je u upravo završenom Utisku nedelje odigrao portparol DSS-a Andreja Mladenović jedan je od vrhunskih primera nemoralnosti i političkog konvertitstva uopšte zabeleženih na srpskoj političkoj sceni. Nisam odmah zapisivao – tako da parafraziram, ali suština je svakako tu:


- Hoćete li poodržati Borisa Tadića ?

- Pa ne znam, pa videćemo, nismo još zauzeli stav, ne mogu još ništa da vam kažem...


- U delu javnosti postoji mišljenje da prećutno podržavate Nikolića...


- Ako je u jednom

 

56cc218159e5a1.05767172_vojislav-seselj-kokarda-puska.jpg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A možda je bavljenje jednim ordinarnim, psihički poremećenim slučajem poput Šešelja ustvari naša zaslužena kazna. Račun koji konačno moramo da platimo za to što smo se toliko dugo poigravali smislom da smo na kraju sve obesmislili. Što u ovoj zemlji više ne postoji APSOLUTNO ništa što nije nagriženo besmislom koji kulja i zatrpava nas odasvud.

To što se bavimo jednim ordinarnim ludakom, račun je za to što smo do temelja razorili zemlju u kojoj živimo. Što smo pucali na Sarajevo. Što smo oprostili ono što se u pristojnim društvima - ili makar društvima koja pretenduju na to da ih drugi smatraju pristojnim - nigde ne (o)prašta. Što smo od zemlje u kojoj smo živeli (Jugoslavije, Srbije, koje god) napravili razvalinu koja se svakodnevno sve više samourušava. Možda je, naposletku, normalno i logično da nakon što smo urušili sve ostalo na kraju i sami počnemo da se urušavamo u besmisao koji smo sebi stvorili. Što smo dozvolili da se u paramparčad razbije sistem vrednosti. Što moralni, pošteni i savesni ljudi ovde služe jedino za sprdnju. 

 
2015-08-03 21:18:10
Ljudska prava| Na današnji dan| Život

Stid!

Nebojša Milenković RSS / 03.08.2015. u 22:18

STID.18231.jpg

Ovo nije nešto što pristojni i civilizovani narodi mogu/trebaju da slave!
Dan žalosti može da bude samo odraz licemerja naše države što nije učinila gotovo ništa za intergaciju i povratak ili obeštećenje tih ljudi!Ukratko: Dan Oluje može da bude samo dan hrvatske i srpske sramote! 

Sve ostalo su besprizorne balkanske političke manipulacije...

 

Nebojša Milenković

Nebojša Milenković
Datum rоđenja:  13.08.1971 Pol:  Muški Član od:  20.10.2006 VIP izbora:  163 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana