Cekala sam je dugo, dugo, dugo. Moje prvo i jedino radovanje, ljubav, srce srca moga, oko i zenica oka moga,   prvi otkucaj i prvo javljanje. Sve sam cekala, svaki dan da se desi. I desilo se. 

Pred odlazak na Hilandar, jedan nas prijatelj me je pitao sta da mi donese i ja sam trazila Bogorodicu.  Znala sam da kada mi udje Majcica da ce sa njom doci moje radovanje i radovala sam joj se. Cekala je i u ljubavi docekala.

Jos uvek me sa zida gleda da li pazim na njen dar i pazim je.

Marija. Tako smo je nazvali.  Zajedno smo rasle i rastemo. Zajedno

Još se nisam ni razbudila jutros kako treba kada mi je stigla notifikacija na Fb od prijateljice Ljubice Crnoglavac, vezano za slučaj diskriminacije koji se desio u Butiku 13 u Bulevaru Kralja Aleksandra koji cu ovom prilikom da prenesem od reči do reči, a napisala ga je voditeljka Jasmina El-Abd Vasiljević.

"Razmisljala sam da li da objavim ovaj post, i odlucila sam da necu da cutim zato sto su me izvredjale radnice butika da sam Ciganka, nije sramota biti Rom, vec komentarisanje i selekcija ljudi po nacionalnoj osnovi je vredjanje. Danas sam otisla da kupim haljinu u Butik13 u

Ja bih zaista volela da mogu da svoju pamet, dušu, srce, ljubav skroz izvučem iz sebe, pa da delim po svetu, ali ni tada to ne bi tvrda srca osetila, zatvorene oči videle, zamandaljen mozak prihvatio.

Evo javno sada, svako pozivanje na nasilje, vređanje, čašćavanje pogrdnim imenima u javnom prostoru, koji god to javni prostor bio je sramotan.

Neka jutra su tragična. Probudiš se i saznaš da ništa više neće biti isto. 

Slusam sve psihologe, teoreticare zavera, ljude koji prepricavaju i predpostavljaju sta se sve desavalo i dovelo do ovoga  i setila sam se svoje drugarice.

U osnovnoj skoli je uvek cutala, bila je odlican djak,  maltretirali su je svi i onda je pukla.

Saznali smo da je izvrsila samoubistvo jednoga jutra. Nije izdrzala.

Ovoga jutra je bilo i ubistvo i samoubistvo. Neko je sebe ubio,a onda krenuo da puca na druge.

Da li je pritisak na decu veliki?

Jeste.

Da

Beograde volim te. 

U ovoj recenici staje ceo moj zivot kao Beogradjanke, Romkinje, nekoga ko je dosao iz najsiromasnijeg dela drustva  i socijalnog staleza.

Volim te i kada hoce da spomenik Stefanu Nemanji prebace u Marinkovu Baru,jer tamo pripada.

Volim te cak i onda kada se usude da dele Beogradjane na podobne i nepodobne, na siromasne i elitu, na Rome i Nerome.

Volim te i onda kada kazu da mi krademo i lazemo i napadamo slucajne prolaznike, volim te i kada nam govore da smo beli medvedi i da su sva prava nasa iako smo obespravljeni na milion

Želim da vas upoznam sa Miškicom kroz ovu priču, devojčicom koja ima sedam godina. Miškica je zovu od milja, jer je nasmejana, sa očima kao u srne, zubićima niskama bisera i Miškica voli da uleće u zagrljaj.

Ima najnezniju dušu.To je dete koje je gorelo u požaru u Romskom naselju na Čukarici pre par godina, i imala je opekotine koje su prekrivale 90 posto njenoga tela. Jedva je preživela i kao takva, ostavljena sama, bila je u Tiršovoj godinu dana. Po odluci Centra za socijalni rad vraćena je u porodicu, koja je se prećutno odrekla, i po odluci Centra

Sejanje straha