Verujete li da je svakome od nas rođenjem predodređen život?

Neko je rođen da bude pekar, neko da prodaje sreću, neko sa velikom metalnom alatkom hoda kilometre i kilometre tramvajskih šina čisteći nakupljeno đubre u šini, a onda sve to ponovo za drugu šinu. Neko je rođen da bude lep, neko da bude kao od stene odvaljen, neko veliki a neko mali.

Mene, od kada pamtim sopstveni lik, život nije mazio.

To je moj usud.

Moje predodređenje je nesreća.


 

       Neprimetna radijacija prošlosti zrači u fonu, reklo bi se podmuklo, bez boje ukusa i mirisa, svaki put kada se ima vremena za bezvredno razmišljanje. Primeti se da je tu, uvek iz nečijeg prethodnog kazivanja. Vreme poluraspada je već odavno prošlo. Vreme. Davno prošlo vreme. Vreme koje proganja rasparčane konstelacije ljudi koji su činili jedan mali Sunčev sistem, ili makar održavali privid istog. Radio aparat krči na dnu skale, odašilje u etar informacije o svemu što je bilo i što nikada više neće biti. Muzički intermeco koji prekida glas spikera koji, s besprekornom dikcijom, čita prošlost svakog od nas ponaosob, uvek je isti. Zvonko Bogdan peva čega više nema. Paukovi i muve su se udružili u zločinački poduhvat stvaranja što gušće paučine i prenosa što više bolesti. Nekada se od njihovog delovanja čoveku samo spava, nekada se zbog njih ne vidi dalje od nosa, nekada se pod njima nema želje za životom. Bolesti od kojih se ne umire, ali se odumire. Bez obzira na pol ili uzrast. Vilijam Golding je još u davnoj prošlosti skrenuo pažnju na to da ni deca nisu imuna na zlo. Vremenom ta deca odrastu. Larve male.

 

 
2017-12-17 19:45:34
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

FRANCISELA

horheakimov RSS / 17.12.2017. u 20:45

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

 

            …zidovi valjda... zatvaraju se... pogoršana bolest... prevazilazeći tokove svesti…

 

            Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.

 

Neki čovek je probao da se ubije za Novu godinu.

Popeo se na most, malo se nećkao, dovoljno da naiđe Deda Mraz i da ga ubedi da odustane.

Posle nekog vremena čovek je ponovo počeo da veruje u Deda Mraza a Deda Mraz je razdužio kostim.

 

Neki čovek je čuo da su šargarepe dobre za vid.

Skidao ih je redom sa jednog kraja kanapa na čijem je drugom kraju bio privezan štap.

Posle nekog vremena upravitelji tuđih sudbina su imali u rukama pregršt improvizovanih korbača.

 

Neki čovek je imao u glavi tu jednu melodiju koju je zamišljao kako svira na njegovom sprovodu.

Kako ne bi mogao da je čuje iz sanduka odlučio je da je pokloni drugima.

Posle nekog vremena osnovao je pogrebni bend a kada je njegova melodija birana izvođena je besplatno.

 

 

Ja, ja sam se rodio sam. Ja sam bogom dan. Ja jašem jarazrenog jaka. Ja jaučem u sebi samom. Jače. Ja javno jaučem kao kuče. Ja sam ja. Ja sam sam. Ja sam mogu samo sam. Ja sam sanjam, niko mi ne pomaže. Ja samostalno mogu samouslugu da uslužim. Jao, posetim. Ja sam sam sebi gazda i jatak. Jasno vam je, javašluk ne trpim. Jarko sunce ogreje sve prisutne u mojoj rupi.

 

 

ponedeljak 08.00h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (tek onako): Šta je sa Srećkovićem, on nikada ne kasni?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (samo što je ušao): Verovatno je bolestan. Poslaću mu poruku.

ponedeljak 15.55h (pogon)

KOLEGA ZDRAVKOVIĆ (već skida radni mantil): Je l’ ti se javio Srećković?

KOLEGA ŽIVOTIĆ (deluje zainteresovano za razgovor): Ništa ceo dan. Znaš da on uvek telefon ostavi na nečujno. I mene hvata neka prehlada. Hladno je u ovom pogonu, vuče sa svih strana. (kolega Zdravković odlazi u klozet koji nema vrata pored kancelarije šefa smene i više ne čuje kolegu Životića)

 

 

 

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

  

 

... i nestaju posle ponoći ...

 

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

 

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

 

             Dobro veče, moj dragi prijatelju. Zdravo, dobri čoveče.

            U ovoj si se mekoj zemlji krio do sada? Danas sam te drugi put našao. Ti si ubio mog rođenog brata prošle jeseni u lovu. Pucao si mu u leđa. Njegova smrt je proglašena nesrećom u lovu a na tebe niko nikada nije uperio prstom.

            Noćima sam slušao majku kako jeca. Crninu nije skidala. Spavala je u crnoj spavaćici.

            Majka je imala običaj da priča po selu da je moj brat bio njen ponos i dika, da je bio bogom dan i da ga je Gospod lično blagoslovio. Majka ga je volela više od bilo koga.

            Videlo se da je želela osvetu.

            Bez znanja majke počeo sam da te tražim.

 

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  8 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana