Trebalo bi da je dovoljna majstorija, trik, kreirati nešto zbunjujuće, potentno i užasavajuće, izvući iz fona, ni iz čega. Mene to ne uzbuđuje. Šta više, deprimira me taj pristup. Razlog zašto ne čitam poeziju. Razlog zašto sam presto da je pišem. I počeo da je pijem. Vrenje je poezija, moj Milane. Izgubio sam želju za poezijom i to je horor. Ne razumem je više. Trebalo bi da stvaram jedino ono što razumem. Trebalo bi da stvaram samo one pesme koje mogu da konstruišem i dekonstruišem, koliko god bile nesavršene. Ikea pesme. Ne, još gore od toga. Lego dečije pesme.

 

Samo što ga je kondukter prošao, Milanu se sloši, zavrte mu se u glavi, da li od odgovora koji je dobio ili nedostatka kiseonika, ili oba, i on zapliva kroz pusti hodnik, zatvorenih, zamandaljenih, nedefinisanih kupea, kao da će se negde pred kraj srušiti, nosom u patos. U poslednjem trenutku, adrenalin ga malo prenu, između bori se ili leži*, prevagu odnese nagon za preživljavanjem, modalitet: izbegavanje otvorenih povreda glave. On se uhvati za jednu zavesu, tešku braon i umalo je nije pokidao celu ali ostade na nogama. Krenuo je da vokalizuje svoj osećaj nemoći izgovorivši samo HAK… i tu zamuknu. Bistrilo mu se pred očima, a i iza očiju, te mu je mozak govorio da je Hakala sada, verovatno, više od dva para poluautomatskih vrata udaljen a sa druge strane ne bi valjalo da vika vrati konduktera u ovaj vagon i tako isprovocira sebi potencijalne probleme. Pustio je do pola pokidanu zavesu, otresao prašinu koju je ista na njega snela i posle minut dva u ropcu, kada je bio u potpunosti zaboravljen od realnosti, ponovo ju je prigrlio, oberučke. Uhvatio je ručku jednog prozora uz hodnik i probao da ga spusti. Nije išlo. Nastavio je ka kraju vagona. Vrata sa stopom koja se savija pri otvaranju i na kojoj je nacrtano, umesto da samo piše, da je zabranjeno da se na nju staje, iako zaključana i uvezana lancem nisu dobro dihtovala, pa je nekakva svežina ulazila unutra. Hladniji vazduh, moguće bogatiji kiseonikom, imao je mešavinu mirisa pragova, masti za podmazivanje točkova i, paradoksalno, trenja metal o metal, pojačavanu pri svakom ulasku u tunel. Jedva je dočekao da izađe iz ovog zloslutnog vagona, u kom nema žive duše, što ga je dodatno uplašilo kad je taj skup reči, posložio u glavi.

 

- Slušaj – nastavi se Zlatko, nakon što je progutao zalogaj i sasuo čašicu rakije u sebe – pronađene su zalihe target toalet papira iz ’99 i ponuđene su mi, znači nije skroz beo, ima metu na svakom listiću. Negde između skroz belog i požutelih novina, takva je i cena…

            - Meni sve zavisi od cene – prekide ga Raka.

            - A spavaća kola i kola sa rezervacijama? Kod vagona sa sedištima nikad nije išao, to znam.

            - Realno, tržište za toalet papir je veoma limitirano. I ne mogu da se uguram u spavaća kola.

            - Da, zasad.

            - Kako to misliš?

            - Mogao bi da ga prodaješ jeftinije, da se oprostiš dela zarade…

            - Kako to mogu Papa?

            - Kad bi manje čitao Wall Street Journal ne bi sebi gradio kulu od slonovače, u glavi…

            - Pa neću valjda celog života da se valjam u ovom blatu, izlazim i ulazim u Čačku*?

            - Samo ti puštaj filmove…

            - Šta se dešava sa bakrom, aluminijumom, mesingom?

            - Ta je šema zatvorena.

            - Kako?

 

Milan se spuštao uzanim hodnikom prema lokomotivama i ta informacija, da ga nešto vuče napred, da se kreće, isplivala je na površinu njegove svesti naglo, kao kad konstatuje, bez povoda, da je, verovatno, živ, i da će živeti još neko vreme, ne zna se koje, a onda posle toga više jednostavno neće; kao da je ta misao produkt autonomnog nervnog sistema ili crevne mikroflore. U sledećem momentu je istom brzinom potonula u zaborav, jer šta bi i mogao da uradi sa tom informacijom. Mnogo je smislenije da negde završi pljuge.

 

Milan koji je jutros ustao pre alarma/radija i otišao desno iz svog kupea, prema lokomotivi, ili lokomotivama, udaljavao se, u potrazi za cigaretama, od smrti, komšiluka i cimera Petra koji je nastavio naglas da čita požutele novine, ne zna se tačno kome, okupljenima valjda.

Novinar: Sudeći prema svemu, gledaoci će ostati u dvoumici i nakon završetka filma o kojem je vrijemenu riječ jer ni po kostimima neće se moći prepoznati kad se radnja dešava. Po događajima na platnu pogotovu. Zašto je baš tako?

Goran Paskaljević: Film nosi jednu univerzalnu temu. Bilo bi pogrešno da sam bilo čim označio kada se radnja dešava jer bi se moglo pomisliti da je taj događaj o kom se radi u filmu karakteristika jedino tog vremena. Dakle, radnja se mogla događati u prošlosti ali i u budućnosti.

            U sred čitanja kroz poluautomatska vrata niz hodnik, kroz koja je Milan zamišljen izašao, ušla je pogrebna ekipa, svi u crnim jednodelnim kombinezonima sa malom žutom osom izvezenom u visini srca i doktorom Šapićem u belom mantilu koji se polusvestan vukao za njima.

 

Čim je sasuo rakiju u grlo Milan se osetio bolje. Pogledao je u Petra, on je izgledao isto, nit sreće nit pameti. Gledao je u praznu čašu kao da će u njoj otkriti tajnu vasione a onda je prdnuo. Milan je otvorio vrata da smrad izađe na uzani zajednički prostor. Bacio je pogled desno niz hodnik i video neko komešanje u komšiluku, nekoliko vrata dalje, tamo gde je živeo Vidoje. Kod ulaza je stajala grupa ljudi. Izgledalo je kao red ispred toaleta od jutros, ali nedisciplinovan, što je retkost, samo sad nije bilo ispred toaleta i jutro je već prošlo, svi koji su imali nekog posla, mada takvih je bilo vrlo malo, bili su na svojim radnim mestima. Jedan komšija je već bio obučen kao za sahranu i plakao je. Radio je zamukao. Osećala se nekakva teskoba, samim prilaskom mestu čak i bez saznanja šta se dogodilo.

 

 

Milan je osećao da je uvučen u kolotečinu novog dana i da je kao roze kravata u bubnju mašine za veš, zgužvan i pritisnut sa svih strana a opet nekako postojan i bitan, bitniji nego neka soknica ili treger majica pa opet ne toliko bitan kao bela košulja ili pantalone. Ekipa šibicara, koji su pomalo ličili na šibicare koje je najurio pre doručka, ušetala je na drugom kraju restorana i sela za prvi slobodan sto.

            Za njima je ušao i Hakala i polako se dogegao do stola za kojim je sa Milanom do malopre sedeo sales manager sekte Uroborus Serbica. Seo je na isto mesto uz komentar kako je i dalje toplo.

            - Sic je topao, imao si društvo?

            - Nisi mi ti komandir – odgovori šaljivo – ma, pusti, bio je neki sektaš, nešto je lomotio o tajnama vasione, platio je čaj pa sam ga pustio da melje, donekle, koliko vredi čaj. Kad je potrošio kredit objasnio sam mu da je slobodan da nađe novu žrtvu.

            Hakala beše sam. Doneo je za sto jedan čaj. Imao je na sebi crne pantalone, sivi sako i crnu majicu na kojoj je bila stilizovana zmija koja guta svoj rep. Neko vreme nije kratio kosu, ni bradu a zbog deformacije vilice, iako ne baš iste, podsećao je poprilično na Nikolu Kalinića koji se zamonašio.

 

Vodeći računa da ne zakasni, Milan prođe ponovo kroz međuprostor gde je maločas, pre nego se upristojio u toaletu, odmah iza Vidoja, rasterao bagru šibicarsku, i poče da prebira po mozgu o svojim dnevnim planovima. Imao je sastanak sa Hakalom, koji mu je obećao, za, kao kontra uslugu, brzi prijem kod doktora Šapića, otkriti veliku tajnu koja mnogima izmiče. Od same pomisli na dogovorenu trampu, Milan se opet naježi, kao i kad su se prvi put pogodili. Dogovor je bio da se nađu u jeftinom restoranu.

 

 

Milan se probudio pre alarma/radija koji će za koji minut da zasvira sa zvučnika iznad kreveta kao kakav kuhinjski brass band. Zurio je u kvaku i podešavao svoj okulomotorni aparat, zoom in, zoom out. Kada je postao zadovoljan svojom optičkom moći upotrebi istu da locira cipele. Brže bolje skoči po njih jer ako stigne da izađe pre muzike veće su šanse da red pred toaletom bude manji. Hitro dohvati kvaku koju je do malopre nišanio i izađe u iznenađujuće praznjikav prostor. Vrati se korak dva po neseser sa toaletnim priborom i izleti u hodnik. Pred toaletom je bio samo jedan sveti otac koji je neočekivano brzo svršio. On uđe i zaključa vrata za sobom. Pusti vodu i uključi svetlo iznad ogledala koje jedva da je dobacivalo do 2000K pa je sve odjednom postalo žuto, dosadno i isprano. Njegovo lice, koje je počeo da razgleda, ne samo da je ostarilo od kada se obreo ovde, nego se i oteglo, izgubilo na aktuelnosti kao suši i avokado ili trap music i autotune ili roze kravate i šarene čarape. Neke druge stvari i nekakva druga lica su postali trendy, ali sada da ga neko pita koje i kakva, ne bi znao da objasni. Tako je ovo mesto delovalo na njega. Čekao je koji minut ne bi li mu se javilo, slučajno, ali pošto je i dalje stajao bez ideje, izađe iz sopstvene stupice, na brzinu opra zube i lice, spakova se i pođe nazad kod sebe.

 

Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  10 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva