Pa da se upoznamo...

Izgleda da mi se ovo novo mesto za blogiranje svidja podjednako kao i ono staro. Mesecima nisam mogla da iscedim ni reč iz sebe, a sada uspevam da se nateram da pišem svaki dan. Čini mi se da bih, pre nego što nastavim da pišem ovde, trebala da kažem par reči o sebi...čisto da ne bude zabune.
Zovem se Jelena. Imam 33 godine, završenu Primenjenu akademiju i diplomu magistra kaligrafije, što je više moje lično ludilo u koje niko normalan nije želeo da se meša. Rodila sam se u Kraljevu i tamo provela narednih petnaest godina. Onih sledećih osamnaest, živela sam i živim u Beogradu. Poslednjih deset godina radim u, i sa, raznim marketinškim, ili kako oni sami više bole – advertising agencijama. Trenutno sam u jednoj takvoj art direktor, što samo znači da me mnogo boli glava. Nisam udata. Nisam stigla na vreme. Čovek sa kojim sam želela život da provedem, umro je u maju prošle godine. Leukemija. To objašnjava moju gorčinu koju uporno pokušavam da prevaziđem, jer mi je to ostavljeno za zadatak. Ne uspeva mi dovoljno. Ne verujem u Boga, verujem u sebe, ali to je poduža priča, jednom ću vam je ispričati. Živim sa desetomesečnim sivim mačkom po imenu Srećko. Lepo se slažemo, on ne zna da sam ja čovek i ja ne znam da je on mačak. Nesvesno održavamo u životu jedno drugog svaki dan i super nam ide. Prijatelji su mahom zapalili. Valjda su očekivali da ću da im kukam na ramenu. Nisam nikom. Plakala sam samo kad niko ne vidi. Mrzim trenutke svoje slabosti. Volim sitna zadovoljstva. Kafu za poneti, čaj od jasmina, miris Srećkovih šapica, knjige...Vendersove filmove, Rolling Stons-e i Springstina, EKV i Azru. Pišem, čini mi se, ceo život. Uvek sam volela reči i tu smirenost i skoncentrisanost misli kada se stvore na papiru. Nisam volela da ljudi čitaju to što pišem, nisam sebe niakda zamišljala kao pisca. Počela sam da pišem blog, prvi put, pre tri godine. Darko je voleo da ga čita dok je putovao u Lajpcig na kontorle, kasnije dok je ležao u bolnici posle transplatacije, a ja sam pisala jer on čita. Htela sam da prestanem. Činilo mi se da nema smisla više. Nisam mogla. Skupljale su mi se reči u glavi. Prestala sam da pišem samo kratke priče. Nije mi bitno da li neko ostavlja komentar ili ne. Pišem jer ne umem da prestanem. Ne mislim da je dobro, ne mislim ni da je loše...ne mislim uopšte. Prija mi ova virtulena stvarnost i ta prividna lakoća komunikacije sa nepoznatim ljudima bez obaveza. Razmena mišljenja bez očekivanja. Ljudi danas ne vole život uživo. Volim i da čitam. I to radim otkad me sećanje služi. Kad nisam znala da čitam, gledala sam slike i izmišljala priče. Silne knjige sam pročitala u gradskom prevozu. Pošto nisam vlasnik nekretnine, seliti mene je nešto poput seljenja seoske biblioteke. To prežive samo oni najotporniji. Volim miris nove knjige i štamparske boje. Volim osećaj papira pod prstima. Nekada sam volela kaligrafiju, provodila sam sate stvarajući slova... sada se jedva i sećam osećaja. Fotografišem. Svuda nosim fotoaparat i beležim. Ne volim da fotkam ljude, oni su uvek nezadovoljni i vole da poziraju. Beležim tišinu. Sanjam čudne snove. Često se vraćam na neka mesta. Imam drugu adresu u snovima. Boje su uvek jake. Vozim bicikl. Nedavno sam prestala da idem njime na posao. Postalo je previše hladno. Jednom, kada počnem ozbiljno sebe da shvatam, radiću ono što najviše volim – dečije knjige.