Открићу вам три преображаја духа: како се дух претвара у камилу, а камила у лава, и напослетку лав у дете...

...Шта је најтеже, реците ми, хероји? Тако пита дух вољан да носи – да бих то узео на себе те да уживам у својој јачини. Зар није ово: понизити се, да би се нанело бола својој охолости? Пустити своју лудост да блиста, и тиме се изругивати својој мудрости? Или је ово: раставити се од свога дела кад слави победу? ... Или је ово: загазити у прљаву воду ако је то вода истине, и не гонити од себе хладне жабе и топле краставице. Или је ово: волети оне који нас презиру, и пружати руке према сабласти кад хоће да нас застраши? Све то што најтеже узима дух вољан да носи на себе: као што натоварена камила хита у пустињу, тако хита он у своју пустињу.

А у најусамљенијој пустињи дешава се други преображај: ту лавом постаје дух, слободу хоће да дограби као плен, и да господарем буде у својој рођеној пустињи. ... Браћо моја, чему је потребан лав у духу? Зашто није довољна теретна животиња, која се одриче свега а пуна је страхопоштовања? Стварати нове вредности – то не може још ни лав: али створити себи слободу за ново стварање – то може снага лавова. Да би створио себи слободу и једно свето Не и пред дужношћу: за то је, браћо моја, потребан лав.

...Али реците ми, браћо моја, шта је то још што може дете а што ни лав није могао? Што то мора грабећи лав да се претвори још и у дете? Невиност је дете и заборав, једно почињање снова, једна игра, један точак који се из себе котрља, један први крет, једно свето Да. Јесте, за игру стварања браћо моја, потребно је једно свето Да: јер своју вољу хоће сад дух, свој свет осваја себи за-свет-изгубљени.

Открио сам вам три преображаја духа: како се дух претворио у камилу, а камила у лава, и напослетку лав у дете.

Тако је говорио Заратустра