Gordana moja, pesma nepevana....

De si? Ma de te crni đavli zaturili, vraguljo, de si se zavukla? Odi, vamo, uzni toj sokoćalo pa sedi ođe pod oraj, tu do mene, da ja vidim šta pišeš....

E, ti si pitala i ja sam pričala što gođ si tela, a sad ćeš za moju dušu, nako, meni za ljubav, da ti pričam za moju Gocu, pesmu nepevanu, laka joj crna zemlja i višnji joj dao rajsko naselje....

A sve lepo po redu, oću da pomenem i one što su joj ostali krivi i dužni, dok je veka da se ne oduže....

Ona ti se rodila neđe kraj Subotice, 1921, mati joj znam bila Mađarica a otac naš, Srbin, i živili su na malenom imanju, stara kuća blatnjara i nešto zemlje... Imala je i dva brata, Čedu i Nešu. E, sa tom joj braćom i sve muke počinju.... Vako.... Čeda je bio prvi, najstariji, pa se posle rodio Neša, al su brzo vidili da to djete nije bilo kako treba, da je bolesan u mozak, štono bi sad rekli, retardiran, ama, po njojzinoj priči, bio on i lud i naopak. A kako je to bila sramota kazati, sve su vikali da je mlad i razmažen... Kad joj mati vidila da to neće ići na bolje, rodi i Gordanu, i od malene joj tupili kako će ona ceo život da sedi kući, da čuva majku i oca i dok je živa da pazi na brata joj Nešu.... Kad je i tela ići međ ljude, da ima drugaricu i momka, zatvarali je u kuću i držali na salašu i sve je u krpe i rite oblačili da je niki i ne pogleda grdnu...

Pa, znaš, i kad kapkaš vodu na kamen on se udubi, a kamo neće žensko kad stariji kažu, pa se i moja Gordana pomirila da joj nema druge nego da vekuje tu, na salašu, da čuva i redi Nešu i krije ga od sveta, jer ga nije bilo za pustiti među ljude, oće da zapali žito, da udavi kokošku, a jedared je i nasrnuo na žensko, taki je neki bes bio u njega, a nikako nije pričao, sve mumlao i bio mutav. I jak ko bik, kazivala, kad je lupi, u besu, po mjesec dana joj modro đe je udario. A žena Čedina nije dala nikako da joj dovedu devera u kuću u selu, i nije davala ni da ga vode doktoru i daju u neku ludnicu ko kraljevića Đorđa, sve vriskala kako je to sramota i kako će ona odma da se vrati ocu i majci ako ko sazna za Nešu i njegovu boljku...

A njen Čeda volio više ženu nego sestru, pa je sve slušo, ama, da ja tebi kažem, nije to ni bio čoek nego plačipi..ka jedna, držala ga ta njegova pod suknjom ko ćoravog.

I tako je Goca moja lepa živila sa majkom i ocem i bratom na salašu, ko poslednji sluga, rintala i kičma joj pucala... Dočekala tako i oslobođenje, pa kad je rat svršio, dođe joj tetka od očeve strane, Ruža, da ih potraži, jer su joj bili jedina rodbina što joj ostala živa. Ceo mjesec im sedila Ruža, pa kad je dobro progledala kako je i šta je, kazala Goci da se ona lepo pokupi iz toga pakla zemaljskog i dođe u Beograd kod nje.

Nije Goca ni smela misliti na tako nešto, ali kad je Ruža pritisla, pitala, jel, a ti nemaš želju ni djecu ni muža da imaš, ni svoju kuću, Gordana stisne zube i krene od kuće, kazivala mi, krenila sam ko guska u maglu.....

Tako je Goca stigla u Beograd 46te, a tetka joj bila stari komunista i ilegalac, pa joj našla da bude kuvarica gde se kuvalo za akcijaše, gradio se tad Novi Beograd, radilo se mnogo.... Sirota je imala samo četri razreda osnovne, pa je išla na kurs za opismenjavanje i posle u večernju školu i lepo je završila... Posle predje na željeznicu, pa je slalo na gradilište za sekretaricu...

Već je bila u 29tu godinu kad je upoznala Marka, negde od Užica rodom, da Bog da mu seme pantilo kaki je bio.... Uzmuvo se oko nje, sve je milio i dragao, a kad je zatrudnila, otišo kod svojih kući da im najavi snajku i da traži blagoslov da je ženi.... Kad njegovi čuli da je malko matora, pa i tikva bez korena, bez miraza i imanja, kazali da je ne dovodi nikako, a da će i njega da se odreknu ako je uzne....A on, majkin sin, jedinac, dužan je da oženi bogatu, tu iz kraja, da se širi imanje i bogatstvo, a oni mu već i našli pogodnu... Sirćetom ih pojila, dabogda....

Tako Marko, mesto da se vrati po Gordanu i vodi je kući, osta tamo da pravi svadbu sa drugom... Čula to Goca, pa sve ne verujući, zapuca u to selo njegovo, a oni je izbace iz dvorišta. Kazali joj, psi prokleti, da se njih ne tiče što se kurva kopili i što je dobila drolja šta je tražila, i da ne daju svog jedinca za matoru kobilu.... Da prostiš, samo pričam kako mi je kazivala.....

Pokupi se Goca, šta će, nazad nema kud, pa kod tetke u Beograd. Bila zaposlena za neodređeno, ono, stalno, pa je imala i trudničko i porodiljsko, ali ne ko sad godina, samo je tri mjeseca dobila posle poroda. Direktor joj bio dobar čovek, imo ćerku ko Gocu, pa mu valjda bilo žao, pa je smesti da bude kafe kuvarica kod moga Mitra u sekciju, da joj biva radno vreme zgodno za djete. A tetka Ruža poživila taman toliko da pričuva djete, a prihvatila je ko svoje, da mala Stefana pođe u školu, pred kraj su jedna drugu čuvale. Živile su u stanu na Vračaru, maleno nešto, ni dvorišta ni kapije.

E, 57me sam je upoznala... Došla ja kod mog Mitra da idemo u bioskop, a ona sedi u kafe kujni, pa kad me vidila da prolazim, skoči i pita, jesi ti Evda, reko Mitar da sačekaš tu kod mene jer je sastanak još kod njega... Mi malo posedele, ona mi skuvala kavu, a svidela mi se odma, nako mala, niska, tanka, kosa joj ko med neka boja, njena, nije blajhana, a oči na njoj mile, tužne i blage... Malo mi onako ženski popričale, oko kujne i zimnice, jer je to bio juli mjesec, pa se već ponešto spremalo...

Posle jedno sat, iziđe Mitar i veli, Evdo moja lepa, oprosti, ali će ovo da traje, došli mi terenci pa ovo moramo da svršimo oni sutra idu nazad na teren, nego ajde ti sad kući i ne ljuti se, nije do mene, veruj, pa ćemo sutra u bioskop! A ja kažem dobro i ustanem, a Mitar kaže njojzi, i ti Goco, skuvaj svima još po jednu i idi kući, ne moraš ni ti ovde da noćiš ako mi moramo...Pa ja nju pričekam i krenemo zajedno, pa je pozovem da nam nekad dođe u goste, tako mi je nešto bila mila i odma mi legla na srce...

Kad Mitar došo kući ispriča mi za nju koliko je znao, muško je to, nema taj da pita što ga se ne tiče. Ali je znao da je sama, i da ima vanbračno Stefanu, i da se mnogo muči tako sa platom i bez igde ikog, a skoro joj i ta tetka umrla.... A još joj na muku staju i švaleri iz firme, svaki bi da se provede a niki neće brak i obaveze, briga ih za nju, ko čoveka i majku. Pa i od njih da se brani, još i to joj treba.... A jezičare iz firme, sve majke Tereze, bele ko sneg i čiste ko suze, mamicu im negaženu, sve je gledaju popreko što ima kopile i laju joj iza leđa, a kazao Mitar, za ove godine što radimo zajedno, ja bi reko mnogo dobra žena i čovek...

E tu meni pukne srce, pa ja namerno sutra odem ranije i kažem joj, taka sam, sve otvoreno, sestro slatka, sve ja razumem kako ti je, znam ja šta su muke, nego ti lepo, sutra, kad uzneš to za zimnicu, da dođe Mitar po tebe autom, pa ti i djete kod nas na dva dana, i subotu i neđelju, zajedno ćemo spremati na moj smederevac u letnjoj kujni da ne trošiš struju, pa će ti Mitar autom to da doveze kad se oladi... Ja imam troje mojih pa će se djeca igrati a ti i ja kuvati..... I nema neću, oću da mi budeš prijateljica i ja tebi, mnogo si mi draga, vrag zna zašto... Pa se i našalim, meni je Dragor u 18tu godinu, tvoja Stefana ima 7, nije to ni mnogo, mož budemo i prije....

I pristane ona, i od tad smo se družile koliko je život puštao, i volila sam je ko sestru da mi je Miljana rodila...Sve smo delile, pričala sam joj svaku muku i radost, i mnogu je moju tajnu znala i ja njenu, a kako je bila tiha i stidna, celu priču o njojzinom životu sam skupljala komad po komad, a nisam je ni ispitivala, nego, nako, kad sama kaže....

A Stefana, rodila je majka, lepo i pametno djete ispalo, završilo za lekara i diplomiralo medicinu, pa sam se ja svuda falila kako imam doktora u kuću, ko da sam je ja rodila, a blagorodna je, lepa moja, sva je na majku dobra i dušna. Kad je meni Mitar oboleo, došla je iz Švedsku, na avion i došla, jer joj to kardio srce njojzina struka, pa ga pregledala i pričala sa lekarima i kazala mi, pošteno, majka Evdo, ja bi njega nosila i u Švedsku kod mene, da to ima rašta, sve bi za njega ko za oca rođenog, ama, nema spasa, gotovo je... I umro je, u snu, Mitar moj lepi, 1988, tačno kako je Stefana kazala, živio tri mjeseca posle udara...

A 1971, upoznala je Gordana Božidara, i kazivala je da mu je kum dao pravo ime, za nju je bio stvarno Božji dar.... On je bio inženjer, već mu bilo 54ta godina a neženjen, kazivo da nije to lako kad cio život menjaš terene imati ženu da samuje kući... A kad je upoznao Gordanu, i ona već imala 50, pa su se našli, nako, da ko najbolji prijatelji prožive starost i ponove malo te mladosti što je ni jedno ni drugo nisu imali....Lep je to bio brak, voleli se onako mirno, pametno, ko ljudi, a ne ko luda djeca, i poštovali se ko Mitar i ja...

I kad je bilo Stefani da ide u Švedsku, Božidar proda dve njive u svom selu što je nasledio i dao joj te pare da se školuje, sve se šalio da on to ulaže u starost, da ima svog lekara kad stisnu godine i boleštine.....Umro je 1983, a Gordana je nosila crno do kraja, kazivala da joj ceo život trajao tih 12 godina, i da je zahvalna za svaki dan što joj bog dao uz njega..

A Gordana.... Magla moja na mesečini.... Doživela 85tu godinu, unuke i dva praunučeta, i od 2006. sa mirom Božjim počiva na groblju na Bežaniji...Svaki put kad me odvedu u crkvu, i njoj ko i Vidi i Latinki, palim posebnu sveću, za radost i smej što mi je donela u kuću, za mudrost i savet što mi je dala kad je moja luda i vrela glava gorila, za sve što je bila i vredila, za moju Gordanu, u raju...

Plačem, da imaš taku dušu anđeosku pri sebi, plakala bi i ti da je izgubiš, plakaću kad gođ je se setim, dok joj ne dođem tamo da mi iznese slatko i vodu i da nastavimo đe smo stale....

Bog joj platio i dao štoj joj ostasmo dužni...