Uroš Petrović - genije iz Srbije

       Kako sam čula za Uroša Petrovića? Tako što je bio gost kod moje FB drugarice Tijane, bibliotekarke u osnovnoj školi u Aranđelovcu. Postavila mi je jednu njegovu zagonetnu priču (Misterije Ginkove ulice) i povukla me da malo proguglam podatke o piscu.

       Misterija stare umetničke slike

 Istražujući jedan od mračnih tavana Ginkove ulice, Marta (devojčica sa zelenom kosom) je pronašla staru umetničku sliku. Na njoj je bio portret nage devojke, naslikan od pojasa naviše. Iako je portret bio veoma detaljan, na slici nije bilo drugih likova, potpisa niti bilo kakvih oznaka.
Marta je pažljivo pogledala sliku. Odjednom, shvatila je ko je devojka sa slike - bila je to Eva, prva žena po biblijskom predanju.
Kako je Marta uspela da shvati koga je stari majstor naslikao?

       Pored nego što je smislio Martu, Uroš je uspeo da osmisli čitav jedan novi svet u romanu Aven i jazopas u Zemlji Vauka. Kuriozitet je da je to prvo što je ikada napisao u životu i to u 35. godini, roman od 300 strana! Aven je dečak duge bele kose, koji uz svog prijatelja (pola jazavac, pola pas) vodi bitku sa zlim krvopijama - Vaucima. Poput Tolkina, Uroš je sam ilustrovao ovaj roman i malo je reći da su ilustracije odlične!
       Potom su usledile Priče s one strane, zbirka jezivih „onostranih" priča od kojih su čak dve istinite. U pogovoru piše da priče nisu preporučljive za mlađe od stopedeset godina.
       Zatim slede Zagonetne priče (do sada tri knjige), gde se opisuju događaji u jednom živopisnom traperskom naselju, a usput rešavaju različite glavolomke, koje podjednako privlače i decu i odrasle. Ja eksperimentisala na sopstvenom detetu i rezultati su bili porazni. Po mene. Za ove knjige autor je dobio nagrade Dositejevo pero i Neven.
         Roman Peti leptir je saga o dečaku Aleksi koji beži iz beogradskog sirotišta, te biva upleten u zastrašujući splet duhova, vukova i providnih leptira. Ta knjiga je dobila nagradu Zmajevih dečjih igara kao najbolji roman za decu i mlade u 2007. godini.
        U pogovoru Misterija Ginkove ulice (još zagonetki, ali sa drugim likovima) piše da čitalac može da pretpostavi da ove knjige nisu baš normalne, ali i da ni oni (čitaoci) nisu baš najnormalniji, na sreću našeg malog ali nenormalnog dela čovečanstva... Za ilustratora Dejana Mandića piše da je uglavnom bezopasan. Anegdota: kada je Uroš Petrović odneo priče ilustratoru ovaj ga je veoma podozrivo gledao i na kraju procedio - Moja žena se zove Marta i ima zelenu kosu...Toliko o slučajnostima u univerzumu.

         Onda sam rešila da dovedem Uroša u moju srednju školu, ali sam bila zabrinuta kako će srednjoškolci reagovati na knjige za mlađi uzrast. Uroš je rekao da ne brinem i samo da ga „pustim" na decu, a on će sve ostalo sam. Jedva smo uglavili termin, jer je svakoga dana u drugom gradu, drugoj školi, drugoj biblioteci, drugoj državi. Deo je i nekih prosvetnih seminara o kreativnom pristupu nastavi. I neobično je duhovit i neposredan. Kada sam ga najavljivala učenicima rekla sam da je on 4. najpametniji Srbin po jednom od najzahtevnijih IQ testova na svetu, što znači da mu je IQ preko 156! Već godinu dana je predsednik srpske Mense, a renesansni duh ga je odveo i u ilustraciju i fotografiju (obavezno pogledajte njegove fotografije sa ovog linka!) Onda je pisac ispričao anegdotu sa nekog sličnog književnog susreta gde su ga najavljivali kao genija, a on se sapleo o kablove i prosuo se pred publikom. I onda čuje kako šapuću - E, ako nam je ovaj najpametniji...Učenici su se tu našli manje više pod prinudom profesorki srpskog, ali bilo ih je i onih koji su Uroševi fanovi već godinama. Klinci kupuju različite knjige, pa ih razmenjuju, kao sličice. U roku od deset minuta svi su se valjali od smeha, vrlo aktivno učestvovali u rešavanju zagonetki, nije bilo uobičajene dosade i čitanja odlomaka sebi u bradu. Čak su se i prisutni profesori borili za nagradu - smajli lopticu! Kada piše posvete na knjigama uvek nacrta i neku ilustraciju - moj trogodišnji sin je dobio fudbalsku loptu i ...budućem šampionu! Na kraju su ga pitali kada će doći opet. Da sam pisac, veća pohvala mi ne bi bila potrebna.

        Evo vam još jedna zagonetka, a o nagradi ćemo se dogovoriti.

                                                              Nezapaljivo

I Puft je rešio da postavi zagonetku koju niko neće uspeti da reši. Dugo je razmišljao zagledan u vatru. Iznenada pobedonosno uzviknu:

Šta je usred vatre, a nikad ne izgori?

Žar, odgovori Anul.

On ipak izgori, zagonetno uzvrati Puft.

Kamen, dodade Boko.

Vidiš li ti kamen u ovoj vatri?, uzvrati mu zagonetač zajedljivo.

Plamen!, dodade neko.

Ne, ne..., uživao je Puft.

Taman kada su svi pomislili da je debeljko dočekao svojih pet minuta, Atilija reče kratak, ali jedini tačan odgovor...

       P.S. Ovih dana na blogu je prosveta na tapetu. Ako nekoga zanima šta ja o tome mislim, može da pročita kod Cons na blogu. Neko radi, a neko priča o radu.