Tehno košmar: Loš, podao i neprijatan dizajn

(ovaj blog posvećuem Jelici Greganović zbog metlice u hlebu, slučaja koji je opisala u blogu Nema leba bez seksa) 

Zato, prestanite da se jedite i govorite sebi "baš sam glup". Jadi sa spravama, bogu hvala, nisu zaobišli nikoga. Čak je i inženjer koji je osnovao Digital Equipment Corporation jednom priznao da nije uspeo da odgonetne kako da skuva kafu u mikrotalasnoj pećnici.

Reč je, prosto, o sindromu koji su stručnjaci nazvali "efektom noža švajcarske armije". Naime, proizvod radi toliko mnogo stvari da ih sve ne možemo zapamtiti. Kognitivni naučnici još su stroži, tvrdeći da je problem pre svega u lošem, vašljivom, podlom, neprijatnom dizajnu. 

Okreni-obrni, novotehnološke sprave za svakodnevnu upotrebu toliko su se razmnožile (i tako su fenomenalne) - da čoveku ne preostaje ništa drugo do da preuzme ulogu kućnog ljubimca, izvrne se na leđa i pritiskajući dugmiće - uživa u tehno lagodnostima. Ali, da li je baš tako?            

Prokljuviti kako nešto radi, obično je toliko zametno, da nesrećnog vlasnika novog hi- fi uređaja, video rikordera, midi interfejsa, pegle ili ručnog časovnika, svejedno, već posle prvog entuzijazma obuzima strava ( "šta li mu je ovo"), destrukcija ("baciću ga kroz prozor") ili bar depresija (baš sam glup").          

Don Norman, predsednik odseka za kognitivne nauke kalifornijskog univerziteta u San Dijegu ima inženjersku diplomu sa MIT, doktorat matematičke psihologije - i petlju da prizna da ga novotehnološki dizajn najblaže rečeno - zbunjuje, te da se uredno zaglavljuje sa videorikorderima, hotelskim tuševima, šporetima, prekidačima za svetlo, satovima i vratima.           

"Uvek sam impresioniran kada proizvod uopšte nađe svoj put na tržište, pa još i radi." - kaže ovaj borac protiv tehno košmara.          

Proučavajući greške, uključujući i svoje sopstvene omaške, konsultujući se sa ljudima iz industrije, nuklearne energije i avijacije, Don Norman je utvrdio da se "ljudski faktor" okrivljuje za bar 75 od sto svih nesreća u industriji.           

"Imao sam ljude da se okolo šetaju sa beležnicama, zapisujući svoje greške," kaže on.  "Međutim, što sam više proučavao ljudske greške, kao što je na primer incident na Ostrvu Tri milje, to mi je sve više i više izgledalo da nije u pitanju greška čoveka već dizajn opreme koju su koristili."            

Na primer, otkrilo se da i kad operatori nuklearnih centrala moraju da konsultuju debele priručnike, često nije predviđeno mesto za držanje tomova tih priručnika izuzev na površini kontrolnog panela, gde knjige mogu sasvim slučajno da aktiviraju neke prekidače.          

Daljinski upravljač za TV firme RCA ima 38 dugmića.  Jamahin "digitalni procesor zvučnog polja" za stereo uređaje dopušta da pritiskanjem različitih kombinacija 12 tipki učinite da muzika zvuči prema vašem izboru 23 različita mesta, onako kako bi zvučala u Frajburškoj katedrali, Vilidž Gejtu, ili čak kao na Anahajmskom stadionu - skupa sa ehoima stadionskog razglasa. Možete kupiti elektronsku Bibliju, elektronski englesko-francusko-španski prevodilac fraza i video rikorder koji govori.            

Razvoj "pametne kuće", u kojoj kompjuter kontroliše sve, od svetla i centralnog usisivača za prašinu, do kuvanja kafe - hit je nad hitovima u koji su se vrhunski graditelji uvalili do grla. Uzgred, "pametnoj kući" možete izdavati naređenja i preko telefona u automobilu. Možete proćaskati i sa mikrotalasnom pećnicom i reći joj da započne sa pripremanjem večere, pre nego što slučajno izdate naredbu sistemu za protivpožarnu zaštitu da započne sa opštim potapanjem kuće velikim količinama vode.         

Međutim, nije neophodno sačekati na "pametnu kuću", da bi se osetili savladanima. Već danas se bavimo sa oko dvadeset hiljada "svakodnevnih stvari" - ventilatorima, mašinama za kafu, digitalnim budilnicima, benzinskim pumpama... Kancelarijski telefonski sistemi mogu da prenose pozive, pamte poruke, prosleđuju pozive drugim telefonima i automatski ponovo biraju zauzete brojeve - naravno, sve dok pritiskate prave dugmiće.           

Rezultat: svačiji stres raste, pomnožen procentom svakodnevnih stvari koje imaju greške u dizajnu. A tih grešaka ima u ogromnim količinama.          

U pre-silicijumskom vremenu, jednostavno ste podizali slušalicu telefona i birali. Ili ste uključili radio, okrenuli dugme i tamo je bio radio Luksemburg. Nije vam bila potrebna diploma inženjera.            

Studija Lorensa Feldmana otkriva da danas ogroman broj ljudi smatra da su high-tech sprave koje posedujemo suviše složene za upotrebu.           

I iako je običan čovek sklon da kaže "možda ja i nisam bistar za tehniku", eksperti tvrde da to nije naša greška. Naprotiv!  "Procep koji nameću sprave" - novi je termin za sve one užasne trenutke koje ste proveli očajno pritiskajući dugmiće, rastrzani željom da svoj tehno ponos (šta god on bio) razbijete o zid.  Naravno, sve se obično završi ličnim porazom; protiv armije dugmića kao da niko nema šansi.         

"To je zavera ćutanja", kaže Don Norman, vođa pokreta za pravljenje stvari lakšim za upotrebu i autor knjige "Dizajniranje svakodnevnih stvari". On smatra da smo žrtve sopstvene sramežljivosti: "Kada stvari ne rade kako treba, mislimo da je to naša greška, niko ne priznaje da se našao u nevolji, prema tome - ništa se i ne menja."       

Kada se tome doda da se dizajneri najčešće ponašaju kao da su pali sa Marsa, ignorišući "prirodan raspored stvari", što ne znači ništa drugo do aranžirati kontrole tako da je njihova funkcija jasna - nerviranje je najmanje što vam sleduje.           

Don Norman navodi svoj "slučaj" sa šporetom: četiri gorionika su aranžirana u kvadratu, ali kontrole tih gorionika - i kontrole za pećnicu - u pravoj su liniji. Da bi bili sigurni da ste ukljućili željeni gorionik morate da se udubite u male simbole ili slovni kod pored kontrola. "Ponekad jednostavno uključite pogrešnu ringlu. Iz tog razloga se ja ne tako retko nađem u kuhinji pola sata nakon što sam uključio ringlu ispod čajnika i otkrijem da je hladna kao led, dok je susedna crveno usijana. Da su jednostavno rasporedili kontrole u obliku kvadrata, da odgovaraju rasporedu grejnih tela, znali bi ste koje je dugme pravo čim bi ste pogledali."           

Ništa neobično onda što je omiljeno pitanje zgađenog Dona Normana: "Sve ove kontrole - šta li koja radi?"            

Uzgred, on je nakupio, verovatno najveću na svetu, privatnu zbirku daljinskih upravljača za TV i video rikordere. Ne mrzi ga da ih usmerava prema televizoru i do nesvesti posmatra kako video mašina premotava unapred, zamrzava sliku, usporava do puzanja, premotava unazad. Razlog: Norman analizira pluseve i minuse svakog od daljinaca. "Evo jednog sa nekim kontrolama sakrivenim ispod poklopca, da bi stvari bile u manjoj meri zbunjujuće"- ima običaj da kaže. "To je inteligentno - ali samo ako su sakrivene kontrole one koje ne koristite često. Hm. Jedna od sakrivenih kontrola je tipka za promenu kanala!"         

Iskustvo Ričarda Volkomira, uglednog Smitsonijanovog autora takođe je inspirativno: - Konačno sam pokušao da upotrebim radio u našem automobilu, što je krajnje zbunjujuće, jer smo kupili naš auto pre više od dve godine. Međutim, ovaj radio je jedna od onih modernih tehno-stvari, kao što su to digitalni satovi i mikrotalasne pećnice, koje su izgleda dizajnirane sa skrivenom porukom, koja glasi - umrtviti nas i slomiti nam duh.          

Taj radio ima dvanaest dugmića, prekidača, tipki i poluga za pritiskanje, i neki od dugmića u isti mah imaju i ulogu tipki, dok neke od tipki rade i kao dugmići. Objašnjavanje kako to sve radi zauzima pet strana uputstva za vlasnika, uključujući dijagrame.  Nije mi palo na pamet da pipnem radio kada smo kupili auto jer je u to vreme bilo važnijih kontrola kojima je valjalo ovladati, kao što je "izbegavanje dejstva potezne brave" ili primamljivog "ECT - pogon ili normalno stanje". Stvarno, nikada sa ovima nisam izašao na kraj, sve do nedavno, kada sam bio u snažnom iskušenju da pritisnem "ECT- Pogon", samo da vidim šta će se dogoditi. Sve što vam mogu reći je - ništa se nije dogodilo. 

Ono što čini auto radio takvim tvrdim tehno-orahom za slamanje je činjenica da morate posmatrati drum dok se njime petljate, što sam učinio narednog dana. Pritisak na dugme "napajanje" nije ga uključilo, međutim, kada sam posle toga slučajno zglavkom lupio dugme, displej je zasvetlucao zeleno i zvučnici su ispustili hi-fi urlik. Pritisnuo sam dugme sa oznakom "utišavanje", ali urlik se nije utišao. Dugme je jednostavno kliznulo unutra i tamo ostalo.         

Na semaforu, dohvatio sam priručnik za korisnika koji je lepo kazao da pritiskanje dovodi dugmiće u "prikriven" položaj. Tog časa svetlo se promenilo i vozači iza mene su počeli da trube.  Tako sam isključio radio. Verovatno ću u sledeće dve godine ponovo nešto sa njim pokušati, ako sve ostalo bude u redu.          

Ako ste auto otpisali zbog gnjavaže sa benzinom (a zajedno sa njim i snove o nabavci super radio aparata), kupovina ultra modernog telefona neviđen je mamac i u domaćem okruženju. Od njega se očekuje da automatski bira tuce najčešćih pozivanih brojeva jednim pritiskom na tipku, ali u stvarnosti on ne može da bira na prazno. Potrebno je izvršiti programiranje, koje i znalcu sigurno uzima čitavo jutro. Ruku na srce, malo je onih koji se upuštaju u ovakvu avanturu. Jer, to zahteva pritiskanje dugmića u tajanstvenim sekvencama, plus da se pri tom pazi na opomenu iz uputstva: -Morate okončati unos svakog telefonskog broja za deset sekundi da bi omogućili pravilno memorisanje.           

Posle boravka u Velikoj Britaniji Don Norman naoružao se novim argumentima. "Smučile su mi se engleske slavine i vrata"- kaže.  "Shvatio sam da se stvari koje sam pručavao u vezi dizajna nuklearnih postrojenja i pilotskih kabina putničkih aviona takođe odnose na slavine i vrata."          

Zaista, da li ste se ikad natezali sa hotelskim vratima? Onako staklenim, izuzev poluge za guranje koja se nalazi popreko. Ništa neobično što niste mogli da dokučite da li da gurate ili vučete, na levo ili na desno. O osećanju da se pretvarate u nižeg primata dok isprobavete moguće kombinacije, i da nepričamo.         

Kada su šarke na vratima vidljive, kaže Don Norman, znate da se otvaraju na suprotnu stranu. U međuvremenu, horizontalna ručka ne daje nikakvu informaciju. Može jednako dobro da posluži i za guranje i za povlačenje. Kada bi dizajner stavio metalnu pločicu veličine šake pored one strane vrata koja se otvara, bilo bi jasno da je tu potrebno gurnuti.          

Jednom prilikom Don Norman je držao predavanje koristeći projektor za slajdove kod kojeg je postojao težak problem sa vidljivošću. Kada je njegov asistent pritisnuo dugme za uzimanje sledećeg nosača slajdova, nosač je izleteo unazad i slajdovi su se prosuli po podu. Ni Norman, ni njegovi pomagači nisu mogli da prokljuve spravu. Na kraju, pozvali su tehničara. Rekao im je da kratak pritisak na dugme uvlači nosač, ali dugi pritisak na dugme sigurno izbacuje nosač. Kažite, ko bi se setio?          

Ništa čudno onda što profesor kognitivnih nauka zastupa "prirodan dizajn", koji ne znači ništa drugo do primenu principa kao što je vidljivost za kreiranje proizvoda koje intuitivno razumemo, bez razmišljanja o tome kako rade.          

Kao primer pravilnog pristupa Don Norman ističe električnu kontrolu podešavanja sedišta kod Mercedes-Benz-a: oblikovana je kao sedište. Kada gurnete ili povučete deo kontrole, kao što je na primer naslon, odgovarajući deo stvarnog sedišta se spušta ili diže.          

Međutim, pošto niko nije savršen, i Don Norman se zeznuo, prema svedočenju njegovog sina Erika, tinejdžera. Naime, junak naše priče - kao primer skoro sasvim pravilnog rešenja - dizajnirao je panel sa prekidačima za svetla za svoju dnevnu sobu. Rasporedio je prekidače slično rasporedu svetlećih tela u sobi. Pored kontrole svetala u sobi, radosno objašnjava Erik, prekidači na panelu montiranom na zidu takođe upravljaju i filmskim ekranom smeštenim u stropu. "Gledajte ovo," demonstrirao je jednom prigodom mali, zastajući ispred panela i pritiskajući prekidač. Filmsko platno se glatko odmotalo sa plafona i opalilo njega, Erika, po glavi. "Vidite?" rekao je Erik, "Loš dizajn".          

Normanov kontrolni panel možda delom i ne prolazi test zdravog razuma, ali je dobar primer prirodnog rasporeda, jer raspored kontrola odgovara rasporedu kontrolisanih stvari. To je ono što Norman naziva - "Informacija u svetu koji nas okružuje." Varijanta toga, "raspored kulture," je primer "informacije u našim glavama".         

"Zašto satovi idu u smeru kazaljke na satu?" pita Norman. "To je zato što većina sunčanih satova ide na taj način i tako imamo konvenciju da okretanje nečeg u smeru kazaljke na satu - recimo kontrola jačine zvuka - znači 'više'". Slična je i "konvencija u kulturi" da povlačenje prekidača na "gore" nešto uključuje. U Britaniji je suprotno. Takve kulturne norme su često veštačke, ali dizajneri koji ih ignorišu nas dovode u zabunu.

            Norman navodi još jedan princip prirodnog dizajna - povratnu spregu. Na primer, kada telefonirate sa "normalnog" telefona čujete ton svaki put kada pritisnete dugme, što vas uverava da ste dobro pritisnuli. Sa "bednog" telefona kada pritisnete dugme dobijate samo neprekidni zvuk kuckanja, kao da su na liniji detlići. Bez povratne sprege čovek nije siguran da li uopšte prolazi.        

Dizajneri koji ignorišu principe kao što su povratna sprega, vidljivost i raspoređivanje - iznuruju naše vijuge. Što reče jedna gospođa Lonrensu Feldmanu, profesoru marketinga na Ilinoiskom Univerzitetu: "Ne koristim automatsko isključivanje na mom novom stereo gramofonu jer se bojim da će se pokvariti i spaliti motor."          

Jedan student je pričao Feldmanu o novom programabilnom termostatu: "Jednostavno ispada da niko u našoj porodici nije u stanju da ga programira." U stvari, kaže Feldman, više od polovine vlasnika high-tech proizvoda nikada ne koriste sve mogućnosti.           

U međuvremenu, mogućnosti nastavljaju da pristižu u sve većem obimu.          

Šta reći ako vam je za podešavanje kontrola na TV potrebna džepna baterijska lampa, jer su dugmići sakriveni u tamnom udubljenju ispod ekrana? Ili, da bi ste uopšte nešto uradili sa svojim video rikorderom, morate doslovno da se opružite po podu ispred njega jer je TV stočić dizajniran za liliputance tako da video mašina dolazi dole. U međuvremenu, ne možete baš nikako da prokljuvite na koje se dugmiće odnose odgovarajući natpisi, jer ima toliko mnogo dugmića.           

"Video rikorder je projektovao tehničar ili inženjer" objašnjava Norman. "On ne uzima u obzir da prosečan korisnik nema njegovog specijalizovanog znanja i tako se sve završi redovima dugmića."          

Upravo je navala dugmića, displeja, birača i prekidača koji dolaze sa dominacijom elektronike,ono što je dovelo u prvi plan pitanja dizajna. Kada je počelo naučno proučavanje dizajna posle drugog svetskog rata, ono se fokusiralo na "ergonomiku", prilagođenost proizvoda ljudskom telu. Ali sada, kažu eksperti, fokus se mora proširiti tako da uključi ograničenja ljudskog uma.          

Norman takođe navodi novo rešenje problema složenosti video rikordera: stvar od 60 dolara koja radi sa specijalnim višecifrenim brojevima navedenim u publikacijama sa TV programom.  Ako želite da vaš video nešto snimi, jednostavno ukucate odgovarajuće cifre na tastaturi. "Uređaj sam pošalje signale vašem videu i kaže mu u koje vreme da otpočne sa snimanjem," kaže Norman.          

Melodi Karsvel, profesor inženjerske psihologije na Univerzitetu Kentakija, kaže da kada ona traži od svojih studenata da predlože strategije dizajna različitih potrošačkih proizvoda, "studenti inženjerstva imaju sasvim različite pristupe od ostalih studenata."           

Gospođa Karsvel misli da stvar nije u tome da studentima inženjerstva nedostaje zdrav razum, nego je njihov zdrav razum, usled specijalizovanog obrazovanja, različit od onog koji imaju ljudi kojima tehnika nije preokupacija, ili bar jača strana.            

Džeims Zaiser, vođa odseka za mehaničko inženjerstvo na Buknel univerzitetu tvrdi: "I procep je mnogo širi nego što je to bilo u vreme fordovog Modela T, jer je elektronika mnogo apstraktnija."          

Što je najgore, problem je teško svesti samo na tehnološku kompleksnost. Obično se industrijski dizajn predaje u školama primenjene umetnosti ili arhitekture. Rezultat: mnogi dizajneri se usredsređuju na estetetiku umesto na funkcionalnost. "Razgovarao sam u Japanu o dizajnu koristeći primer Rikoh kamere"- kaže Don Norman. "Imala je crne dugmiće na crnoj podlozi. Kada smo pitali kompaniju zašto je to tako, odgovorili su da bi druga šema boja pokvarila izgled."         

Student dizajna nedavno je pokazao Normanu prototip torbe za odlaganje prtljaga koji nosite sa sobom pri letu avionom. "Taj momak je bio student primenjene umetnosti i torba je bila prekrasna" - ali kada je Norman pokušao da je upotrebi u uskom prolazu dok su se drugi putnici nestrpljivo gomilali iza njega, otkrio je da ju je teško otvoriti. Kaže Norman: "Student je bio šokiran okolnošću da bi neko stvarno pokušao da upotrebi torbu!"           

Ruku na srce, ni mi, potrošači, nismo bez mana. Često smo zasenjeni dugmićima, prekidačima i polugama. Mnoge stvari kupujemo zbog tehničkog izgleda, a ne upotrebljivosti.           

A tehnologija je slična nakitu. Ljudi se prosto pale. Znam gomilu ljudi koji bi radije da kupe bilo kakvu spravu nego "hleba da jedu". Za njih pitanje Dona Normana - zašto je bilo kome potreban sat od 5000 dolara kada pokazuje vreme jednako dobro kao i sat od 20 dolara? - nije drugo do pucanj u prazno.          

Pre nekoliko godina Normanovi studenti proučavali su dizajn aparata za fotokopiranje. Otkrili su da je jedan od najbolje prodavanih aparata u San Dijegu ultra skup i pri tome u suštini neupotrebljiv. Većina advokatskih firmi ga je kupila da bi stajao izložen pored sekretarice, da klijenti mogu lepo da ga vide.  "Niko nikada nije ni koristio ove stvari da bi napravio kopije - bile su tu samo za pokazivanje"- likuje Norman.          

Ne tako davno, neki japanski inženjeri zatražili su od Normana da oceni šest prototipova prekidača za instrument tablu u automobilu.  Stavili su prekidače na njegov sto i nestrpljivo čekali na njegovo mišljenje. "Ovo nije način da se to učini - ne možete ih ispitati na stolu"- rekao je. "Sagradite simulator. Neka ga potencijalni kupci voze, isprobavajući različite prekidače.  Šta ako nose rukavice? Šta ako deca skaču po zadnjem sedištu?"  Inženjeri su prigovorili da bi simulator bio preskup. Norman im je pokazao njihovu sopstvenu brošuru koja je pokazivala maštoviti simulator koji je kompanija sagradila za testiranje apsorbera udara. "Za udare je u redu, ali dizajniranje za ljude je bilo previše skupo - to je uobičajen odnos"- kaže Norman.           

Prema Tomasu Hustadu, ekspertu za marketing u školi biznisa univerziteta Indijana - jedan od razloga zašto kompanije često izbegavaju potrošačko testiranje je ubrzano iznošenje novih modela na tržište.            

"Automatizovali smo proces dizajna i isporuke u toj meri da se može veoma brzo izvesti jednostavno izbacivanje nove varijante proizvoda koja će zameniti prethodnu koja nije bila odgovarajuća"- kaže Hustad, koji je bio predsednik Asocijacije za razvoj i upravljanje proizvodima, međunarodne grupe posvećene unapređenju procesa inovacije proizvoda.           

U međuvremenu, dizajneri postaju tehno pijanci. "Poneseni su novim čudesnim mogućnostima - ne košta previše dodavanje još jedne funkcije, zato hajde da je unesemo"- kaže Hustad. Rezultat je da tehnologija prevazilazi našu sposobnost potrošnje. I poimanja.           

Iako zvuči sumanuto, rešenje za tehnološku zbrku je - još više tehnologije!           

Za ilustraciju, borci protiv tehno gnjavaže uzimaju telefon koji se može nači u svakoj pristojnijoj belosvetskoj kancelariji uz koji ide uputstvo za upotrebu od 24 stranice za objašnjenje "osnovnih" 12 tipki i dodatnih 18 označenih tajnovitom gomilom skraćenica kao što su DND, LNR, SNR i RLS. Da li je rešenje mali ekran na telefonu koji daje uputstva korak-po-korak, na kašičicu? Ili, kako misle zlobniji borci protiv tehno košmara - da se odmah po kupovini elektronskog proizvoda nesrećni kupac prikači na proizvođačev kompjuter, koji po mogućstvu govori i koji bi  ga prošetao kroz programiranje. Naravno, ni mini kurs se ne isključuje. Nije loša ni opcija da kompjuter, preko telefonske žice, programira upravo kupljeni proizvod koji ima sve atribute vašljivog dizajna.          

Novi slojevi kompleksnosti, odnosno "da li će napredak rešiti problem" Hamletovska su dilema u kojoj pesimisti vide budućnost okićenu sa još još više tipki i dugmića.           

Jer, ako ste do sada programiranje vezivali isključivo za kompjuter, vreme je da se otreznite.  Kako stvari stoje, uskoro ćete programirati i pertle na cipelama. Progutaćete ovu rabotu isto onako glatko kao i programiranje videorikordera i sata na noćnom stočiću.          

Rešenje zavisi od dizajnera. Samo nas oni mogu spasiti od tehnološkog košmara. Don Norman misli da su oni za to spremni. "Zadivljen sam brojnim detaljima kojih je svestan dobar dizajner"- kaže on, vadeći jeftinu hemijsku olovku iz džepa. "U ovom peru sam izbrojao sedam različitih materijala i pogledajte kako su linije ovde ravne, a ovde povijene i udubljene da legnu u vašu ruku"- dodaje. "A ovde je rupica za podešavanje promena u atmosferskom pritisku - čak se i u komercijalnim putničkim avionima normalni pritisak održava do visine od nekih 3000 metara; bez te rupice, mastilo bi iscurilo."           

Zato, glavu gore!To što sebe doživljavate kao anahronizam iz primitivne tehnološke ere, teško će vas oprati pred klincima, tehno decom koja koriste kompjuterski šlem i snalaze se u sajberspejsu kao ribice u vodi. To što u potaji mislite da su novi klinci rođeni sa instrukcijama za pritiskanje dugmića kodovanim u njihovoj DNA, ni najmanje ne olakšava poziciju morona u kojoj se hteo-ne hteo svako nađe u sudaru sa nekom bednom elektronskom napravom.          

Za Garija i Kerol Hobdei teško se može reći da su blesani. On je inženjer u velikoj kompjuterskoj firmi. Ona je pisac tekstova o tehnici. I nijedno od njih nije u stanju da smisli kako da spreči ili zaustavi svoje digitalne satove kada počnu da bipuju i kako da nateraju svoj auto radio da radi. Ali njihov sin Kris, koji još nije ni tinejdžer, toliko je tehnički vispren da svojim roditeljima često pomaže pri korištenju kućnog računara i ostalih sprava.          

Don Norman utešno misli da mladi zaluđenici za tehnologijom kao što je to Kris samo izgledaju bistriji za te stvari od nas koji zaziremo od dugmića. To je jednostavno zato što se oni ne plaše: pritisnu svako dugme koje im je pod rukom samo da vide šta će biti, da li će se sprava pokrenuti. I ako nakon toga sprava ispljune tranzistore i čitava se zatamni, nema frke. Oni znaju da dobra vila sa raznovrsnim spravama ima neograničene mogućnosti.          

Da bi stvar bila jasna, dovoljno je da pogledate svoj digitalni ručni sat: prikazuje regularno vreme, dan i datum, ima alarm, a verovatno može da služi i kao štoperica. Par dugmića kontroliše sve te funkcije, zar ne? Ako spadate u onu kategoriju vlasnika koja se ne plaši izmene baterija (odnosno kojoj to rade deca), jer kako ćete zapamtiti redosled pritiskanja dugmića da bi ponovo postavili vreme - vi ste tehno genije! Ili bar srećan roditelj. U suprotnom, naoružajte se istočnjačkim strpljenjem. Jer "mi smo na prelomnoj tački"- tvrdi jedan istraživač.           

Sledeći element za uspeh na tržištu biće jednostavnost - imali smo svoja zadovoljstva sa zamršenim čudesima, a sada moramo primeniti ovu moć na realan svet korisnika.         

I to po mogućstvu što pre, dok nam nervni sistem ne dođe u stanje najvećeg stresa. Ljudi postaju frustrirani jer jednostavno ne mogu sagledati kako te sve stvari rade. "Ja koristim mikrotalasnu peć i stalno očekujem da ću videti vatru."- vajka se jedan psiholog.          

Za utehu, ima nade da će i daljinski upravljači možda postati malo više zdravorazumni. Micubiši je nedavno prikazao model u obliku cigare (kada ga odložite, on se otkotrlja), samo sa osnovnim dugmićima. Na nesreću, tu nema jednog koje se često koristi: "Mute" (naglo utišavanje) - za isključivanje zvuka, kad vam, recimo, u sred akcionog filma uleti vrišteća reklama sa kočopernim pevaljkama.          

Kompanija takođe nudi daljince sa osvetljenim ekranom i dugmićima. I Sony ima daljinac sa samo sedam osnovnih funkcija. "Jedna pogrešna stvar, koja važi za većinu daljinaca, jeste položaj dugmića za uključivanje - isključivanje, koji je suviše lako naći. Jer vi ga koristite samo jednom na početku i na kraju i ne želite da ga u mraku slučajno pritisnete", primećuje Norman.           

Uzgred, tu i tamo iskrsnu i ohrabrujući znaci da bi dizajn proizvoda mogao postati sve bolji. Odgovarajući na nezadovoljstvo mušterija, mnoge kompanije rade na povećanju razumljivosti uputstava za korištenje proizvoda. Što je vrlo pohvalno pod uslovom da prateća dokumentacija ne preraste u biblioteku što se vozi na kolicima.           

Moj bliski prijatelj misli da se čitava gužva svodi na smišljeno zajebavanje korisnika. Domaćim rečnikom rečeno - na zaveru. Jer, zašto je prekidač na lampi tako često blizu sijalice tako da čovek uvek mora da pazi da se ne opeče?  I zašto je dugme za podešavanje na nekim budilnicima tako malo i tako teško za okretanje, da ga je bez klešta nemoguće okrenuti? Ili, kako se, stvarno, postavlja alarm na digitalnom ručnom satu? Priznajem, pojma nemam.           

Jedino što znam jeste da je futurist Artur Klark jednom rekao: "Svaka dovoljno napredna tehnologija ne može se razlučiti od magije."

(tekst je kompilacija razlicitih izvora, osnovni je iz Smithsonian Magazine iz 91, ostalo pojma nemam, a i za Smithsonian mi pomog'o Trifun, a na fotki je rad Rona Muecka)