Kako obecah tako i ispunih (XV deo)

Nije da nemam bracu, imam ih od strica i od tetke sa tatine strane, ali oni nisu isto. To su mi bratucedi ( na Makedonskom oni koji ti nisu rodjena braca - misli se na drugo koleno) a ovo dvoje su moja prava "braca"!

Za volju istine po porodicnoj hierarhiji oni bi trebali da mi budu isto sto i druga braca ( bratucedi) ali nisu. Lagala bih kada bih rekla da jesu. Mozda i zbog toga sto su oni drugi bili mnogo stariji od mene studenti ili porodicni ljudi a ovo dvoje mi je bilo najblize po uzrastu. Ali za mene su uvek bili moja braca i moja braca ( bratucedi) od teke, od strica....

Ovo dvoje sam obozavala i odvajala od drugih i uvek su za mene bili i ostali nesto najrodjenije. Ovo osecanje imaju i moje sestre ( ova rodjena Ani koju mi je moja mama rodila i ova druga Mimi koju mi je rodila moja teta Ljilja).

Leta smo najcesce provodili zajedno. Ja sam u leto, za raspust isla u Beograd.

Na letnji odmor, na more smo opet isli  zajedno u Vrsaru . Svake godine letujemo u isto mesto ali uvek tamo stgnemo razlicitom marsrutom.  Na kraju se i obavezno obidje neka susedna zemlja, tako da je i povratak uvek bio razlicit.

  Jedne godine krenemo iz  Skoplja, pa preko  Cakora, uz more, magistralom putujemo  nekoliko dana u Vrsar.  Usput stajemo gde nam se prohte. Ostanemo dan – dva, uzivamo, setamo, pa produzimo dalje, do Vrsara.

 Drugi put mi odemo u Beograd pa auto putem preko Hrvatske opet uz poputno zastajanje makar  samo na jednu noc, drugog dana stignemo u  Vrsar. Uz put , zna se, prenocimo kod tetka " snase, " tecine tetke, u jedno malo licansko selo.

Mnogo godina kasnije, saznam da mu ona ustvari  nije  ni bila prava tetka. Nije mu cak  ni  nikakav rod.

Bila mu je komsinica,  koja ga je za vreme rata,( kada su ustase streljale svu njegovu porodicu), prihvatila i podigla, starala se o njemu kao rod-najrodjeniji.

Neznam zasto je on nju zvao  "snaso "ali znam da smo je mi deca zvali "tetka snasa".

Uvek kada krenemo na more  iz Beogrda, znalo se, idemo kod tetka "snase" , da je vidimo i da tamo prenocimo.

Tetka "snasa" je bila starija zena. Zivela je sama u maloj kucici , belo okrecenoj i cistoj.

 Uvek kada se  prisecam te  kucice , u dusi mi postane toplo i milo. Kao da je sam Generalic naslikao onako malu na zelenom brdu, nestvarno lepu .

Valjda zato i obozavam Generalica jer me svaka njegova slika podseti na  tetka "snasinu" kucicu.

 Dvoriste je bilo strmo i zeleno . Po njemu nekoliko vocaka rasirilo grane i jedna stara kruska tik do kuce.  Sa desne strane kuce bunar. U njemu ladna i pitka voda .

 Kada dodjemo, prvo se umijemo, tom vodom iz kofe, koju nam moj teca naspe. Onda pocnemo  da pijemo onu ladnu vodu, koje nikakao da se nasitimo.

Na kraju, teca uzme i stavi u kofu lubenicu, veliku i zelenu i spusti je u bunar, da se ladi.

Za to vreme tetka "snasa" nasmejana, sa crvenim obrazima(sto od uzbudjenja, sto od onog cistoh seoskog  zdravog vazduha), trci po  kuci i uzurbano sprema veceru.

 Usput  stane na kratko, da da instrukcije mojoj mami i teta Vukici, ko ce gde da spava i iz kojih sanduka da izvade carsave, jastuke i dunje, kako bi namestile postelje.

Mi deca jurcamo po dvoristu, za kokoskama i guskama. Veremo se po granama i jedemo zeleno voce. Pokusavamo da dozovemo sivo- belog macora, koji se sklonio na sigurno na krovu i gleda nas ispod oka, onako dremljiv ali i predostrozan.

Kako se polako spusta vece, po dvoristu pocinju da se sire mio mirisi, koji nam govore da  ce brzo mrak a sa njim i vecera.

Spusti se mrak i  zahladi. Mi  najmanji, pilici tetka "snasini" , rumeni i umorni od puta i od silnog  jurcanja po avliji, nekako usporeni i gladni, jedva cekamo  da veceramo.

Po kuci se siri miris toplog hleba, najlepseg na svetu, koji je tetka "snasa" umesila samo za nas. Onada mladi sir za decu, a stari i rakijica za nase roditelje. Iznosi  tetka "snasa"puter, zlatni seoski i pusene kobasice i meso.  Pecena kokoska i przena jaja , ona zuta.  Nama deci  daje toplo i mirisljavo mleko,  ono sto greje grla i tera na san.

Onda nas nase mame ususkaju u dunje i jastuke od paperja, a mi polako ko na oblacima tonemo u san . Iz susedne sobe  cujemo glasove.  

Obmotana i ususkana ovako paperjem i njihovim  smehom mirisem i upijam sve mirise, slusam i sakupljam sve zvukove, osecam sve dodire, krckave i ciste posteljine, pomesane mekocom dunja sa paperjem. Sve ovo skladiram u moju malu glavicu, zakljucavam i ostavljam da traje, za nekad, kada mi pritreba  secanje na ukus  ove lepote.

Jos se dugo kroz noc cuje, zamor i smeh, iz male kucice na brdu, dok ja, moja sestra i nasa braca, ko mali pilici spavamo  i  sanjamo najlepse ususkane perjane snove.

Proslo je od onda toliko mnogo godina.

 Tetka "snasa" je odavno umrla, kao i moj teca Slavko, ali se ja i danas secam svega i jos uvek pamtim dodir bele ustirkane posteljine i mekocu kada upadnes u ono paperje sto mirise na srecu.

Trazila sam ja i kupovala kod nas i po svetu perjane jastuke i jorgane najboljih brendova ali nikada, nikada nisam pronasla tako meke i vazdusaste kao sto je imala nasa  tetka "snasa".

Praznike smo provodili zajedno i verske i drzavne, kako kada, cas u Beograd, cas u Skoplje .   

Zimske raspuste dok smo bili mali u Skoplje. Posle su oni postali veliki i poceli da se bave sportom i skijanjem ( mislim moja braca ), pa su poceli da odlaze sa drustvom na planine.

Ja i sestra smo se jos neko vreme sankale, zimi sa drugom decom, po padinama Vodna . Sada sam ja bila ta, koja je upravljala sankom  i sedela prva. Nije bilo vise tako lepo i ja se nisam osecala bezbedno. Usput sam imala i odgovornost da pazim na sestru.  Uvek sam dok smo se spustale  po stazi, ceznjivo  gledala u decu, dole u podnozje, ne bi li ugledala  svoju nasmejanu bracu, kako nas docekuju.

Nazalost to se nije desilo, pa mi je uloga kormilara ostala od njih u nasledstvo. Tako se i desilo da sam jednog dana  izgubila kontrolu, napravila pogresan zaokret i nas dve smo naletele pravo na jedno drvo. Obe smo pale sa  sanke. Ja sam bila samo malo ugruvana a moja sestra je dobila dve velike masnice, na celu i  na ruci. Sanka je bila polupana i tu je bio kraj.

Iduce zime su mi kupili skije. Pocela sam da idem na skijanje i nikad vise nisam provela, ni jedno zimovanje sa mojom bracom. Nekako nam se nisu podudarali putevi….

/

Odjednom me prenu urlik,  pa zatim plac, jak neobuzdan. Znate onaj plac koji naprosto izleti iz duse, ne nikako iz grla , bas iz duse gde je skrivan godinama.

Zena koja je postavila svoju " Konstalaciju" place. Pala je na kolena i place.

Osecam da me je uznemirila.Cak sam osetila da mi se u oku skupljaju suze, "koje nisu za pred  svet" i osecam knedlu kako raste u grlu.

Zena i dalje place, ali nekako smirenije.

Gledam u onu zenu i vidim je kako stoji na onom pesackom mostu i vidim vozove, zahuktale i brze kako prolaze ispod nje i razanajem miris i cujem zvizduk. Vidim Vladu kraj nje i znam da je tu da bi uspela i da se raduje sto je tako. 

Toplo mi na dusi zbog nje, zato sto znam da sada moze da produzi dalje.