Club Leu

Foto: Mira Zdjelar

When dealing with ideology it is always necessary to ask not only what it expresses but what it represses. (Robin Wood: Personal Views)

Club Leu je studentski klub koji se nalazi na spratu jedne od zgrada Politehničkog univerziteta, u Bulevaru Iuliu Maniu, u Bukureštu, tamo gde prestaje širi centar grada a počinju da se prema Zapadu rastežu nepregledna naselja ružnih osmospratnica i sličnih solitera, izgrađenih u doba realsocijalizma i za doba realsocijalizma. Ako niste student Politehničkog univerziteta, vrlo su male šanse da ćete Club Leu lako pronaći čak i ako dobro poznajete grad. Usudio bih se reći, čak i ako znate njegovu adresu.

Pitanje koje se takođe može sasvim legitimno postaviti jeste zašto bi bilo ko i hteo da pronađe Club Leu pored mnoštva lepših, atraktivnijih, zanimljivijih i elegantnijih barova, klubova i pubova koji su se namnožili po glavnom gradu novopridošle zemlje Evropske unije. Odgovor na to pitanje mogao bi se verovatno, gotovo u vidu izgovora, pronaći u činjenici da se, po zakonima urbane geografije, na svakom javnom, ili čak polujavnom, gradskom prostoru ljudi iz ovih ili onih razloga zatiču, i da je lepota gradskog života baš u toj nepredvidjivosti kretanja miliona tačkica na ljudskoj mapi grada. Tako jedna tačkica, koja je imala logični, rutinski pravac kretanja, odjednom ga promeni i nađe se na neočekivanom mestu, za koje ni sama nije pretpostavljala da bi joj jednoga dana moglo biti odredište.

Dakle, uđete u atrijum zgrade koja podseća na mnogobrojne univerzitetske ustanove širom ne-tako-razvijenog sveta. Beton i neon, neon i staklo, staklo i beton. Atrijum je ogroman, i čak ako ste došli do te tačke pažljivim ispitivanjem karte studentskog grada i pitanjem tri do četiri prolaznika, i dalje se jednostavno možete izgubiti. U atrijumu ne nalazi se ništa što bi moglo ukazivati da je tu negde studentski klub. Na svu sreću, vidite jednog od ljudi s kojim treba da se nađete, odnosno, tačnije rečeno, vidi on vas kako zablenuto gledate, i pokazuje vam da se popnete ogromnim i ružnim stepenicama. Ni na gornjem spratu slika se bitno ne menja, osim što se sada na komadu papira zalepljenom selotejpom na dosadni beli zid vidi putokaz koji vodi niz hodnik, do studentskog kluba. Tamo je, dakle, Club Leu.

Ni unutrašnjost kluba nije bila bitno različita od okruženja. Veliki, hladni prostor, dosta crne boje koja nije uspevala dati dodatnu atmosferu već je mesto samo činila još tamnijim i strožijim, stolovi za bilijar, tabla za darts na zidu i veliki šank sa velikim frižiderom koji su uglavnom punile limenke piva, to je bila slika ovog jeftinog studentskog bara u neinspirativnom okruženju. Pitao sam se, kao što se verovatno i svaki čitalac, ma koliko bio strpljiv, sada već pita, šta je tačkica koja predstavlja mene radila na takvom mestu, i ima li sve ovo ikakvu svrhu osim dodavanja još jednog malog opšteg mesta u more velikih opštih mesta kakvih je svaki grad prepun, a Bukurešt, grad građen na kalup, i pritom ne preterano lep kalup, pogotovu.

Taj neutralni, otuđeni prostor otvorio mi je sagovornik. Zovimo ga Marian. Zašao u kasne pedesete, preširokog tela i još širih farmerki, kratko podšišan i sa groteskno staromodnim brčićima, Marian je pušio cigaretu za cigaretom i, dok sam ja lagano cevčio svoje prvo Ursus pivo, on je mnogo brže, skoro halapljivo, ispijao svoju već drugu, darežljivo ulivenu, duplu votku. I jezik mu se odvezao.

Verovatno mi ovo mesto izgleda krajnje nezanimljivo, pretpostavio je. Nisam nikako odgovorio na ovu provokaciju koja je, ispostavilo se, samo retorička podštapalica. Marian nije od onih ljudi koje preterano zanimaju mišljenja drugih, pogotovu ako su različita od njegovog. Mišljenja drugih su po definiciji manje vredna, možda čak i opasna. Marian je odrastao u vreme kada se pazilo šta se govori, a još više šta se misli. Ali ta su vremena sada prošla, a votka otupljuje budnost, i Marian je počeo da mi priča o istoriji zgrade u kojoj se nalazimo. Ovaj univerzitet sada je običan Politehnički univerzitet; međutim, u ono vreme, tu se nalazila Akademija Ştefan Gheorghiu. Znam li ja šta je to? Još jedno pitanje koje nije zahtevalo, niti dobilo, odgovor.

Moram znati da je Marian bio veliki protivnik režima. Iako nije bio javna ličnost, Ceauşescu i Securitate znali su za njega. Važio je za protivnika već svojim rođenjem, jer je bio iz građanske porodice, a i zbog svog neposluha. Nisam pitao za detalje. Marian je, međutim, znao ljude po gradu, znao je i one koji su išli na Akademiju Ştefan Gheorghiu, koja se nalazila tu gde smo i koja ga je očito činila dovoljno nervoznim, i posle svih tih godina, da bi mogao i morao brzo ispijati svoje votke, čija ruskost je na sreću već odavno lišena nezgodnih političkih konotacija. Pitao sam se kao neko ko je bio toliki protivnik jednog režima može u toj meri, sa sve brkovima, izgledati kao njegov poslednji izdanak. Što je više pričao o istoriji mesta na kojem se nalazimo, Marian je sve više pokazivao fascinaciju mešanu sa strahopoštovanjem. Moram priznati da se deo tog utiska prenosio i na mene.

Ova ružna i šablonska zgrada u kojoj se nalazio neugledni studentski klub nekada je, ako je Marianu za verovati, bila elitna partijska škola. I danas u Rumuniji ljudi pomalo zaziru od bivših studenata Akademije Ştefan Gheorghiu. To je bilo mesto na kojem su se odgajali studenti da budu u vrhu Partije i društva. Marian kaže da su mladići i devojke (ovih potonjih je, doduše, bilo znatno manje) morali da prolaze najneverovatnije provere da bi se upisali na Akademiju. Istovremeno, uz votku je nastavljao Marian, za njih, najproverenije i najindoktrisanije đake socijalizma, nisu važile restrikcije koje su sputavale celo rumunsko društvo. Na Akademiji Ştefan Gheorghiu moglo se otvoreno debatovati, studenti su imali pristup svim stranim stvarima do kojih se moglo doći, od knjiga i elektronskih medija do viskija, i oni koji su se školovali da društvo brane od trulog kapitalizma bili su jedini u tom društvu koji su nešto od tog kapitalizma mogli da osete.

Shvatio sam da je mladom Marianu verovatno bila žarka želja, svesna ili podsvesna, da se upiše u tu školu. Znao je da se to nikada neće moći ostvariti, ili zato što, kao što kaže, nije bio dovoljno podoban, ili zato što, mislio sam ja, možda nije bio dovoljno dobar. Svejedno, uspeo je nekako da se sprijatelji sa nekima koji su Akademiju pohađali, i tako je na kašičicu i do njega stizalo nešto od zabranjenog i primamljivog daha Zapada. Pričao mi je kako su mu se poveravali, delili sa njim literaturu koja je drugde bila zabranjena, i kako je i on, na neki način, iako nije bio deo tog klana, bar u neku ruku jedno vreme bio pridruženi član. Iako je, razume se, bio zakleti protivnik režima.

A onda se cela ta kula od karata srušila. Dvadeset godina kasnije nekoliko studenata igra bilijar, drugi se ljube u ćošku, treći gledaju u čašu sa svojim mlakušnim pivom, i vrlo malo ljudi u prostoriji zna, a još manje njih i želi da zna, kako ovaj obični fakultetski klub ima istoriju, da je to u nekom trenutku bila zgrada rezervisana za vrh vrha, elitu elite. Dok je za sve ostale ovo još jedno mlako veče (mislim da je bio neki kišni četvrtak), za Mariana je sam čin boravka ovde predstavljao očito dramatično suočavanje sa prošlošću. Ambivalentnost sopstvenog odnosa prema toj prošlosti nešto je što još uvek, ni posle svih ovih godina i svih votki i cigareta, i dalje nije mogao uspešno da sakrije.

Foto: Mira Zdjelar

Za mene nije bila toliko važna ni priča o njemu, ni o rumunskoj prošlosti tako misteriozno uvučenoj u tako neprivlačne zidove institucije u kojoj smo se nalazili. Slične priče sam čuo i doživeo i drugde. Ono što sam ja poneo iz teskobe Cluba Leu bilo je još jedno podsećanje da narodi i gradovi ne čuvaju svoju istoriju samo u konvencionalno značajnom i očiglednom - pariskim bulevarima, Brandenburškim kapijama ili partenonskim ruševinama - nego da svi gradovi i njihova arhitektura, ma kakva da je, nose u sebi memoriju koja transcendira vidljivo, i da se slojevi svetova koji čine naše iskustvo često kriju upravo na mestima poput ovog na kojem sam se nalazio.

Te večeri u Leu pripiti Marian je sa mnom podelio nešto što i njega i njegov grad tišti, i bio sam za nijansu bliže tome da mu postanem ne prijatelj, saborac ili istomišljenik, ali bar, u neku ruku, sugrađanin koji počinje da razume ponešto od svega toga zakopanog u neonu i betonu.